Kad poezija stvara poeziju

Dana 21.10.2022. godine u Omladinskom centru u Zaječaru održano je književno veče na kojem su svoju poeziju predstavile mlade zaječarske pesnikinje Marija Živković, Anja Dimitrijević i Milica Burazor. Moderator večeri bio je pesnik i pisac Stevan D. Jovanović koji je u kratkim crtama prisutne uveo u stvaralaštvo ovih mladih poetesa.

Koncept večeri bio je tako zamišljen da je Steva najpre predstavljao jednu po jednu pesnikinju nakon čega su one prisutnima otvorile svoju dušu, misli i emocije pretkane u poeziju. Jedna za drugom kazivale su svoje pesme koje su zvučale moćno, pomalo mračno ali pre svega iskreno. Steva je izrecitovao po jednu pesmu za svaku od njih a koje je napisao njima u čast i specijalno za tu priliku. Napisao je pesmu o Mariji, Anji i Milici a koje su zapravo nastale inspirisane poezijom ovih mladih poetesa. Pesme su ujedno i pesnički doživljaj stvaralaštva ovih mladih dama. Nema ništa lepše kada umetnost stvara umetnost, odnosno, kada poezija stvara poeziju. To samo govori o kvalitetu poetike. To se desilo i sinoć.

Foto: Mikica Andrejić

U pitanju su mlade snage zaječarske poetike ali ovog puta u pitanju je girls power. Mlade i lepe dame koje pišu opasnu poeziju koja udara pesnice direkt u glavu i ujeda za dušu. Sve tri su rođene devedesetih godina prošlog veka, tih teških godina za mnoge od nas, kada je sve krenulo u sunovrat i koje nam se izgleda vraćaju ali sa malim izmenama i varijacijama.  Ali da ta teška vremena mogu iznedriti i nešto lepo, dobro i plemenito potvrdile su njih tri na poetskoj večeri.

Dakle, u pitanju je poezija jedne generacije, a sinoćno veče se može protumačiti kao poetski krik jedne genereacije, pesnički urlik mladih dama koje pevaju o svemu onome što vide, osećaju, proživljavaju, o onome što ih boli, što im smeta, što ih koleba i ne da mira… Pevaju o duhovnom, fizičkom i metafizičkom… I to zvuči odlično. I one izgledaju odlično. Pravi užitak za oko, dušu i um.

Drago mi je da sam bio na ovoj poetskoj večeri. Odavno nisam bio na tako jednoj urbanoj, opuštenoj i lepoj književnoj večeri. I to kažem bez imalo preterivanja.

Kao epilog priče predstavljam pesme ovih mladih dama. Uživajte!

Foto: Mikica Andrejić

Marija Živković

OVOJ SAD MARIJI

devojci sa sto lica
rekla bih
danas
da sedne i da mirno čeka
da je prebijem
(mala, daj ovamo jednu stolicu)
onoj što samo ćuti
otvarala bih glavu glasovima
sve dok sama ne otvori usta 
(čuj se)
onoj što previše priča
mora kad-tad postati jasno
da će mnogo puta
ostajati bez reči
(čuj se)
onoj što stalno beži
neka ne pobegne misao
da je ona sama kuća
(bar jednom sagradi dom)
onoj što ne zna da ode
nekad će postati jasno
gde je došla
(treba naučiti odlazak
tako savladaš i dolazak
i konačno znaš da si došla
onamo kud si pošla)
onoj što odustaje
neka joj neko kaže
da od toga odustane
ja ne mogu
(istraj, makar u neistrajnosti)
onoj što je prvi put zavolela
a usput se izgubila
kažem
da se ne može naći u toj ljubavi
(dozvoli sebi
da iznova upoznaješ ljude
toliko
da se uopšte ne prepoznajete)
onoj što nije znala odakle je
a sada zna
kažem
upamti dobro korene
i idi
takva je sezona
(korov iz korena)
onoj što pokušava da nađe
svoj kalup
moram da ga razbijem
(ako ga ikad i nađeš,
ostavljam ti
da ga razbiješ
sama)
onoj što piše
kažem
a ona neka zapiše
da mora mnogo više da čita
(negde ćeš pročitati:
čitaj i kad ne možeš)
onoj što se plaši nepoznatog
objasnila sam da se plaši ponavljanja poznatog
još više se uplašila
(strašno je kad nema straha)
onoj što se ne plaši zastrašujućeg
objasnila sam da nije to hrabrost
nego ludost
nije se uplašila
(hrabro urazumi ludost)
onu što veruje
da je razbila krug
pitam
je li i to deo kruga
(u tvom kraju tvoj je početak)
a onoj
što sedi
i mirno čeka
njoj imam mnogo toga da kažem
samo prvo da nađem stolicu

Foto: Mikica Andrejić

Daljine

daleki vidici
zamute pogled
tamo
odakle se diže dvogled
nadžive se i posmatrači

Now we are (not) talking

šta bi trebalo da znaš
ne želiš da ti se kaže
a šta će ti reći
neće biti ni prvo ni poslednje
što već sebi nisi smela
da prećutiš

 

Anja Dimitrijević

Više ne mogu sa sigurnošću da kažem
Da li više žalim
zbog stvari koje su se dogodile
Ili onih koje su ostale da mi titraju u stomaku
Da se grčim pri svakom pokušaju da ne mislim
Čekalo me je nešto sjajno
Možda nešto uzbudljivo
Možda velika, katarzička tuga
Ili mali, ali neprolazni mir
Možda kuća na planini
na zemlji dovoljno staroj da u nju zakopam
sve strahove koji će doći
Možda letnjikovac na obali vode
dovoljno bistre da se u njoj pomutim
Više ne mogu ni da se setim
Da li sam se uvek osećala ovako

***

Naši su roditelji bili sakupljači
Ostajači
Svojih života strpljivi posmatrači
Čekači
A mi nismo nastavljači
Pojma nemači
Upaljači
Palimo se
Potrošimo se
Okidači
Odlagači
Za smislom tragači
Goniči strahova
Košmara sanjači
Jutara uživači
Na krilima nenadanja jahači
I strašne
strašne nejači

***

Nema me na mapi sveta
Nema me na mapi kretanja planeta i njihovih satelita
Nema me na mapi Sunčevog sistema
Nema me u redovima na šalterima
Nema me u redovima u bolnicama
Nema me

Na nedeljnom ručku
Sredom i subotom na pijaci

Nema me zimi na planini
Ni leti na moru

Nema me danju na ulicama
Nema noću u krevetu
Nema me jutrom u ogledalu

Nema u knjigama
U redovima ni između njih

Nema me u tuđim snovima
Ni u svojim snovima
Nema me u tvojim snovima

Nema me na zemlji
Nema pod zemljom
Nema me nad zemljom
Gde sam?

Foto: Mikica Andrejić

Milica Burazor

U osnovi je krug

u tišini zagušljive sobe
brojim oštrice postavljenih pitanja

na mom licu
tovar prećutnih odgovora

pri svakom pokušaju da odgovorim
sužava se prostor oko mene

savladavam ritual ćutanja
i progovaram tonganski jezik

Kako je Haron taksista postao matematičar

čim ugleda putnike
zavlači u kasetu
ostatke kineske hrane
zarđali ekser
i bakšiš

od ulaska u taksi i kratkog zdravo
broji sekunde neprijatne tišine
prebledelih putnika

u retrovizoru gleda
zgrčene pesnice na upišanim pantalonama
presvlake umrljane krvlju
flašu votke

nakon svake vožnje
trese ostatke sa sedišta
i sabira sopstvene kilometre

Generacijski kod

Naša kuća
zaboravlja šum predaka
podseća nas da generacijama
otvaramo natalne karte
a zatvaramo rodoslove

 

Foto: Mikica Andrejić

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?

error: Content is protected !!