DA LI JE ROKENROL UMETNOST, DILEMA JE SAMO GLUVIH…
B. Vukojević
Tog leta, školsko dvorište je, dupke puno, pravilo neki atmosferski sešn od sporta i ćaskanja o muzici… Samo jedan koš je imao mrežicu i samo neki od nas su imali pravu, košarkašku loptu. Mogli smo da igramo basket, put oko sveta i američki samo u 3 popodne, a Ozonska Rupa je tek spremala svoj režirani horor za godine koje će bratoubilački rat zaseniti. Još uvek, od Karpata do Triglava, strpljivo smo čekali da starija ekipa ispuca svu snagu i volju i oslobodi nam prostor u kojem su naši hormoni hrlili u balans.
Za nas, koji smo živeli preko puta, Školsko je bilo sopstveno dvorište. Tako je i moja komšinica, tadašnja najbolja prijateljica, pucala horog sa sredine terena. Maštala je kako u poslednjoj sekundi rešava utakmice a sa tribina joj kliče sva živa i neživa priroda.
To je bio naš način menjanja sveta…
Prvo moraš sam da se sabereš da bi mogao da menjaš svet.
Hendrix
U tom dvorištu, čekali smo album Sex Pistols-a, upakovan u celofan, direktno iz Londona. Preko nekog ko zna nekog preko. I samo je jedna devojka imala muzički stub, pa smo popodneva provodili u njenom sobičku, „učeći“ i „pišući domaće zadatke“.
Verovali smo da nam muzika olakšava socRealističku Sivoću od ratnih filmova, referata, dugih govora Vođe i đačkih kecelja. Što smo više morali biti jednaki, sve više smo težili različitostima.
Ali suštinski….
Slušali smo iste bendove ali na različite načine tumačili osećaje koje su izazivali u nama. U nama u gomili, sa pojedinačnim svestima…
Rokenrol je bio način hodanja, rukovanja, disanja…
Mislili smo svojim glavama o tuđim glavama koje ne misle dobro nikom od nas.
Vinil je bio ritual iščekivanja, statusa, muvanja i kreativnog mamurluka.
Vinil je bio pripadanje, poverenje i oslonac od svega što nas je upozoravalo na Neprijatelja spolja i iznutra.
Fora da umreš mlad i budeš lep leš tumačila se na razne načine, kao što i danas svaka Šuša tumači sve, bez obzira na stručnost i etiku.
I sve ravne ploče, NLO invazije i graditelji piramida nisu bili naš Fokus…
U nama je bilo mesta za sve Ljubavi koje su nastajale i nestajale, odgledane kao prve i zapamćene ko poslednje.
Fotke su bile malobrojne i probrane…
Fiksni telefon kad zazvoni a ključ baš tada neće u bravu, stvarao je jato onih Leptirića, šarenih od Narandžastih čežnji. Za nekim nevidljivim, potencijalnim šaptačem Štulićevih stihova…
Tko te nacrtao
majstore
retoričaru
šutljiv si ne pričaš
vrlo životu nalik…
P.S. Rezime Border rock festivala. U ime svih onih koji nisu utišali svoje vibracije i umeju da žive u tišini svih svetova.
