Murakamijev dvodelni roman Ubistvo Komtura odavno imam u svojoj kolekciji knjiga, kao i većinu njegovih romana inače, ali nekako sam ga uvek odlagao za čitanje znajući da će mi za to trebati više vremena i koncentracije, pa roman nisam želeo da čitam rastrzan obavezama i rasejan, jer to bi značilo nespremno suočavanje sa Murakamijevom prozom. Kada se ukazala prilika i svakodnevne životne obaveze nekako umanjile krenuo sam sa čitanjem. Po završetku prvog toma, rešio sam da napišem ovaj tekst. Kada budem pročitao drugi tom romana (neću žuriti sa tim, sačekaću da se prvi deo slegne i stvari postave na svoje mesto) napisaću novi tekst. Baš kao što je Murakami podelio svoj roman u dve knjige tako ću i ja napisati dva teksta. Jer koliko god da se kaže o Murakamijevoj prozi, uvek može više, baš zato što su u pitanju višeslojna i kompleksna književna dela, puna simbolike, skrivenih i prenesenih značenja.
Na samom početku nužno je da napomenem da Murakami prilikom pisanja i konstrukcije romana ima određene principe i pravila. Jednostavno on ima svoj šablon po kojem gradi priču i koncepira svoje fikcije. Međutim, to ne znači da su Murakamijevi romani klišei. Naprotiv. Svaki roman ima svoje specifičnosti i ogromnu spisateljsku imaginaciju i umeće, tako da su u tom smislu originalni i neponovljivi. Ipak, Murakamijeva proza karakteristična je po mnogo čemu.
Kao prvo, naslovi Murakamijevih romana su direktno vezani za određene umetnike, umetnička dela ili muzičke numere. Na taj način Murakami im odaje svojevrsni omaž, postavlja na pijedestal svoje pisane reči i označava kao svoje uzore. Suvišno je reći da su sva umetnička dela, numere ili umetnici spomenuti u Murakamijevom stvaralaštvu ostavili veliki uticaj i trag na njega kao čoveka, pa ih je, shodno tome, ugradio u svoj roman i na osnovu toga konstruisao čitavu priču. Ne bih sada da o tome pišem i tako se udaljavam od ove knjige koju želim da predstavim. Ali hajde samo da pomenemo neke od naslova da bi konkretizovali čitavu stvar: 1Q84[1], Kafka na obali mora[2], Norveška Šuma[3], Južno od granice, zapadno od sunca[4]...
Znači, umetnost zauzima veliko i počasno mesto u Murakamijevim romanima. Pogotovo muzika. On vas kroz konstruisanje svog romana i razvoj priče upućuje na mnoge umetnike i umetnička dela, koje njegovi likovi poštuju, slušaju, uživaju, percipiraju i doživljavaju, tako da čitajući Murakamija dobijate i jednu odličnu umetničku preporuku šta pogledati, poslušati, pročitati…
Ista je priča i u Ubistvu Komtura u kojem je Murakami za naslov iskoristio Mocartuvu operu Don Đovani, jednu od najvećih opera svih vremena, koja je bazirana na legendi o Don Žuanu i u kojoj postoji scena Ubistvo Komtura. I ne samo to. Cela priča u prvom tomu romana vrti se oko istoimene slike koju je naslikao poznati japanski slikar Tomahiko Amada (fikcioni lik) a koju sakrivenu na tavanu u osamljenoj planinskoj kući pronalazi protagonist romana, takođe slikar. Slika prikazuje scenu ubistva Komtura[5] sadržanu u samoj operi, ali se ona na slici odigrava u Japanu u periodu Asuka umesto u Zlatnom dobu Španije. Na taj način Murakami ponovo spaja istočnjačku i zapadnu umetnost i kulturu dajući tako svom stvaralaštvu jednu posebnu draž, univerzalnost a ujedno i atipičnost.
Ipak, ono što ovaj roman izdvaja od ostalih Murakamijevih romana jeste način bavljenja samom umetnošću to jest slikarstvom. Stekao sam utisak da se u ovom romanu Murakami detaljnije, emotivnije i vizuelnije bavi i dočarava svet umetnosti (slikarstva) kao u ni jednom svom delu. Možda iz razloga što je glavni lik u romanu slikar, pa takvim pristupom pokušava da čitaocima u što većoj meri približi i prikaže lik jednog slikara, njegovog viđenja i doživljaja naslikanog sveta i njegov čin stvaranja slike. Ko je čitao Murakamija dobro zna da to podrazumeva i određenu dozu nadrealnog ambijenta koji čitavu priču pomera iz sfere realnosti i samoj priči daje jednu crtu mističnosti i blagog horora.
U knjizi možete pročitati detaljan i elokventan opis tog duhovnog stanja u koje upada slikar kada je u zanosu inspiracije u fazi stvaranja slike. Taj svojevrstan trans nastao naletom kretivnosti Murakami je prikazao prilično uverljivo i rečito, pri čemu vi kao čitalac shvatate da se pisac u velikoj meri razume u ono o čemu piše, pogotovo što se, kako odmiču stranice, sve više zalazi u neke paranormalne i metafizičke dimenzije. Kao zaključak može se konstatovati da je Murakami o tim stanjima svesti pisao na osnovu vlastitih iskustava u koja je upadao dok je stvarao svoju prozu. Jer kako bi drugačije sve to znao i mogao da prikaže u svojoj prozi?
Ili kao što je rečeno u romanu:
Kada nekome pozira za sliku, čovek često biva potpuno ogoljen – u velikom broju slučajeva stvarno, a ponekad i metaforički. Slikar nastoji da što dublje prozre pravu prirodu modela koji ima pred sobom. To znači da mora da oljušti koru njegove spoljašnjosti. Naravno, za to je potrebno da slikar ima izvanrednu moć opservacije i odličnu intuiciju.
Glavni lik u romanu, neimenovani akademski slikar, koji i vodi naraciju, je čovek u drugoj polovini tridesetih godina, koji se nakon izenenadnog razvoda braka povlači da živi u osamljenoj kući u planini koja je pripadala poznatom japanskom slikaru samo da bi prebrodio životnu krizu u koju je upao. Tu doživljava neka mistična iskustva, otkriva sakrivenu sliku Ubistvo Komtura, za koju niko ne zna da postoji, upoznaje neobičnog čoveka bele kose koji ga angažuje da naslika njegov portret koji je takođe jedna velika misterija. Potom otkriva neku čudnu kamenu humku na samom ulazu u šumu a nedaleko od kuće u kojoj boravi, koju otkopava i u njoj pronalazi čudno zvono. Ubrzo potom ukazuje mu se određeni duhovni entitet kojeg samo on može da vidi i sa njim komunicira.
Ne bih previše da otkrivam jer ne želim da umanjim sam čin čitanja knjige.
Hteo bih samo da napomenem da se i u ovom Murakamijevom romanu krije sve ono po čemu je Murakami poznat širom sveta. Priča koja se polako razvija, koja sa svakom narednom stranom sve više stupa u tu neku drugu dimenziju većini nepoznatoj. I sve je povezano i svaki detalj koji je spomenut ima svoje mesto i svoj smisao. Koliko ćete tih detalja uočiti i povezati u mozaik zavisi od percepcije i koncentracije. I što ih više pohvatate, dublje ćete ući u delo.
Po pitanju karakterizacije glavnih likova Murakami je ostao dosledan svojim principima.
I slikar je ukalupljen u taj Murakamijev karakterni kliše svojih junaka. Neobični asocijalni usamljenik, kojem više prija samoća nego boravak sa ljudima. Lik koji uživa u konzumaciji i pripremanju hrane, kome muzika mnogo znači i koji ima određene sposobnosti da uspostavi kontakt sa određenim duhovnim entitetom koji, konkretno u ovom prvom tomu romana, za svoju vizuelnu manifestaciju uzima obličje Komtura sa slike.
Zatim tu je i nekoliko ženskih likova koji se pojavljuju u romanu. Jedan od njih je trinaestogodišnja devojčica čiji porteret osamljeni slikar slika, a koja se pojavljuje pred sam kraj prvog toma i koja će pretpostavljam imati važniju ulogu i značaj u drugom tomu, pre svega što postoji ta neka povezanost sa samim slikarom kojeg podseća na nastradalu sestru koja je umrla u istim godinama u kojim je trenutno devojčica koju slika. Takođe, devojčica je povezana i sa belokosim bogatašem koji je misterija za sebe, za kojeg se u ovom prvom delu romana čak i ne može naslutiti ko je i šta je zapravo, da li je pozitivan ili negativan lik i koje su krajnje namere svega toga što čini.
Ipak, ako bi mi neko tražio da navedem jednu karakteristiku koja je kod nje ličila na njega, onda bi to bile njene oči. Osećao sam da u izrazu njihovih očiju, naročito u onoj jedinstvenoj iskri, postoji nešto zajedničko.
Kad pogledaš u duboko dno bistrog izvora, vidiš neki grumen koji odatle zrači. Ne možeš ga videti ako se dobro ne zagledaš. A onda se taj grumen ustalasa i izgubi oblik. Što se ozbiljnije zagledaš u njega, u tebi počinje da se budi sumnja da je to samo optička varka. Pa ipak, tamo dole van svake sumnje nešto sija. Kad naslikaš mnogo slika po modelu, s vremena na vreme naiđeš na nekoga kod koga osetiš to nešto što „zrači“. Veoma je mali broj takvih ljudi. Ali ta devojčica – kao i sam Menšiki – bila je jedna od tih malobrojnih.
Ima još mnogo toga da se kaže o prvom delu Ubistvo komtura, mnogo je detalja i fragmenata utkano međ’ četiristo stranica ove knjige. Pominju se čak i nacisti, što priči daje još veću dozu mističnosti ali i grandioznosti. Ipak, to je samo uvod u priču koja će se dalje razviti u drugom tomu romana. Iz tog razloga ovaj prvi deo i nosi naziv Ideja se ukazuje. Znači, ovaj prvi deo romana je samo postavljanje šahovskih figura na tablu i povlačenje prvih osnovnih poteza. Partija tek predstoji…
Da bismo zaokružili ovu priču o romanu, koji je u centralnom planu postavio umetničku sliku i slikarstvo i koji je svojevrstan omaž slikarstvu, hajde da Ubistvo Komtura I posmatramo kao jednu sliku.
Zamislite da pred sobom imate ogromnu umetničku sliku sa mnoštvo detalja, iz pravca nadrealizma. Stanite ispred nje i krenite da je posmatrate. Ako je posmatrate površno i svega nekoliko trenutaka videćete tu i tamo nešto, ako upošte nešto i vidite. Ali ako joj se predate i u potpunosti posvetite možda ćete shvatiti njenu suštinu i sve ono što vam umetnik kroz nju iznosi i prikazuje, pod uslovom da ste dovoljno pronicljivi i potkovani znanjem i iskustvom. Simbolika je ključna stvar u razumevanju jedne umetničke slike.
Ili kao što je napomenuto u romanu:
…suština slike počiva u skrivenom značenju i metaforama. A skrivena značenja i metafore ne treba da se objašnjavaju rečima. Samo ih treba shvatiti.
Ista je priča i sa Murakamijem. Ako se nepripremljeni uleteli u taj njegov nadrealni književni svet i čitate površno, nećete pronići u njegovo stvaralaštvo, konkretno u ovom slučaju u Ubistvo Komtura. Zato ja tvrdim i to potpisujem, Murakamijevi romani se moraju čitati najmanje dvaput. Prvi put da bi se pohvatili osnovni pojmovi o čemu roman govori, drugi i svaki naredni put, da bi se povezalo što više detalja, dobila jedna šira slika i zašlo u dubinu… Samo tako ćete Murakamija moći u potpunosti da razumete… Ako to niste u stanju, nemojte ni da ga čitate. Znači da još niste spremni…
[1] Trilogija romana 1Q84 – Upućuje na Orvelov kultni roman 1984.
[2] Roman Kafka na obali mora upućuje na pisca Franca Kafku.
[3] Roman Norveška Šuma upućuje na istoimenu pesmu Bitlsa.
[4] Roman Južno od granice, zapadno od sunca upućuje na pesmu Neta Kinga Kola.
[5] Komtur (fr) – zapovednik viteškog reda (fusnota iz romana Ubistvo Komtura, str.89).