Ričard Bah je američki pisac i avijatičar koji je svoju ljubav i strast prema letenju i osvajanju nebeskih visina preneo na papir i književnost. Najpoznatije njegovo delo je pripovetka Galeb Džonatan Livingston koja je u formi samostalne knjige prodata u više miliona primeraka i prevedena na svetske jezike. Priča sadrži autobiografska iskustva pomešana sa fikcijom koja je Ričard na odličan način uklopio u ovu pripovetku. U njoj srećemo galeba Džonatana Livingstona koji sebe nikako ne pronalazi u životu jednog običnog galeba koji čitavo svoje bistvovanje fokusira na potragu za hranom i puko preživljavanje. On je bio opsednut usavršavanjem svoje tehnike letenja, smatrajući let kao nešto najviše i najvažnije u životu svakog galeba. Let koji predstavlja simbol nesputanosti i slobode. U tom smislu Džonatan se nije uklapao u društvo kojem pripada. Ponašao se suprotno od propisanih i ustaljenih normi koje su vladale u njihovoj zajedinci pa je samim tim doživeo prezir, osudu i izgnanstvo zbog svoje želje da se usavršava i napreduje.
Ili kao što je rečeno u pripoveci:
Ko je odgovorniji od galeba koji pronađe i sledi smisao i viši cilj života? Hiljadu godina mučimo se da dođemo do ribljih glava, a sad imamo razloga da živimo – da učimo, da otkrivamo i postanemo slobodni!
Pripovetka na jedan lagan i jednostavan način objašnjava stanje u ovom našem modernom društvu, koje u većoj ili manjoj meri oduvek vlada u ljudskim zajednicama bilo kog tipa. U tom smislu pripovetka predstavlja kritiku ljudskog društva sa jedne strane i glorifikuje individualizam sa druge strane, govoreći da od svakog pojedinca lično zavisi njegovo napredovanje i razvoj, da svako od nas držu svoju sudbinu u rukama i da njome upravlja. To je i poenta pripovetke, da sve počiva na svakom pojedincu, da njegov lični uspeh i napredak kroz život zavisi samo od njegove volje, upornosti, požrtvovanja i truda. Međutim, to nije lak i jednostavan put. U tom samoizgrađivanju i usavršavanju postoje mnoge prepreke, muke, poteškoće, iskušenja i nevolje. Otuđenje, samoća, odbačenost od većine su neizbežne posledice toga, baš zato što mediokriteti koji žive jednim ustaljenim, stereotpiniom životom ne mogu da shvate to čime sa bavi i šta pokušava jedan slobodan duh neograničen i nesputavan ustrojenim normama i pravilima. Njima to deluje kao nešto besmisleno i ludo. Gubljenje vremena, bespotrebno trošenje snage i rasipanje energije. Takođe, zavist, ljubomora, osuda i mržnja zajednice su neizostavne, baš zato što kolektivizam ne može razumeti i shvatiti postupke jednog mladog i snažnog duha. Na kraju krajeva, svet je oduvek tako funkcionisao. Ljudi su se oduvek plašili onog što ne razumeju. Plašili, prezirali, osuđivali, borili protiv toga i uništavali. To je glavna odlika ove naše civilizacije. Dovoljno je samo da se osvrnemo na prošlost da bismo to shvatili. Primera je i više nego dovoljno. Međutim, šta bi bilo da je društvo u globalu imalo drugačiji pristup? Da je to što ne razume i što ga zbunjuje pokušalo da shvati, rastumači, razjasni a ne da ga stigmatizuje, osudi i uništi. Šta bi se onda desilo? Da li bi ova planeta bila jedno veselije i srećnije mesto? Ja iskreno verujem da bi bila. Ali šta bi bilo kada bi bilo. To je samo još jedna ideja za neku novu bajku.
Pripovetka je podeljena na 4 dela i svaki deo prikazuje novi stepen u razvoju i delovanju galeba. To upućuje na nivoe duhovnog razvoja i evoluciju jednog bića. U pripoveci je to prikazano kao „boravak“ na delu neba, na velikoj visini, koje oko mediokriteta nikad nije videlo, odnosno kao neka druga dimenzija ili druga planeta na koje galeb u izvesnom trenutku dospeva. To se može shvatiti i protumačiti kao sticanje novih znanja, mudrosti, iskustva i veština koja donosi takav način života, a koje su običnim ljudima u velikoj meri nepoznanica i u potpunosti nepristupačna. Ono što se u ovoj pripoveci u više navrata naglašava je ta pobeda duha nad materijalnim odnosno metafizičkim nad fizičkim, što u stvarnom životu nije slučaj, što pripovetku velikim delom čini i bajkom, utopijom, u izvesnom smislom i naučnom fantastikom.
Ne savladate li svoju misao, ne možete vladati ni svojim telom.
Galeb Džonatan Livinston i po obimu i po formi i stilu pisanja u najvećoj meri podseća na novelu Mali Princ koja je takođe doživela veliku svetsku popularnost i višemilionski tiraž. Ono što u još većoj meri povezuje ova dva dela jesu njihovi tvorci i njihova zanimanja. I Antoan de Sent Egziperi autor Malog Princa je bio pilot i obožavao je da leti isto kao i Ričard Bah. Izgleda da su obojica imali drugačiji, bolji i sveobuhvatniji pogled na stvari i na život dok su ga posmatrali sa visine, iz ptičije perspektive.
Mnogi koji su pročitali ovu pripovetku tvrde da je priča naivna i površna, sa čime se delimično i slažem, da je u pitanju priča za decu, bajkovita basna, ali poenta i mnogobrojne motivacione poruke i životne mudrosti ipak postoje. Svakako da ima mnogo drugih knjiga koje se bave ljudskim razvojem, samospoznajom i samoizgrađivanjem i koje te teme obrađuju mnogo ozbiljnije, stručnije i detaljnije. U to nema sumnje. Galeb Džonatan Livingston je samo kratko upućivanje na put duhovnog razvoja ličnosti i podsticaj na razvoj individualnosti. A to je proces koji traje čitav život. Zašto onda ne biste započeli svoj duhovni i mentalni razvoj čitanjem ove knjige. Na kraju krajeva oduzeće vam svega pola sata vremena. Zato pravac na čitanje, jer nemate šta da izgubite. Ono što treba da znate i shvatite je ono što vam autor ove pripovetke i poručuje, a to je:
Uvek uspemo kad znamo šta radimo.