Jedne večeri hodao sam stazom, grad je bio na jednoj strani, a fjord ispod. Osećao sam se umorno i bolesno. Zaustavio sam se i pogledao iznad fjorda – sunce je zalazilo, a oblaci postali krvavo crveni. Osetio sam vrisak kako prolazi kroz prirodu; činilo mi se da čujem vrisak. Naslikao sam ovu sliku, naslikao oblake kao stvarnu krv. Boja je vrisnula. To je postalo Vrisak.
Edvard Munk
Život Edvarda Munka (Edvard Munch,1863-1944) bukvalno je prenatrpan nesrećama i porodičnom smrću. Majka mu je umrla od tuberkuloze u njegovoj petoj godini života, da bi ubrzo nakon toga preminula i njegova sestra. Drugoj sestri dijagnostikovano je teško psihičko obolјenje, zbog kojeg je bila primorana da živi u psihijatrijskoj ustanovi, otac je pretrpeo manično-depresivne poremećaje, a brat je umro nekoliko meseci nakon venčanja. Munk je rekao:
Nasledio sam dva najstrašnija neprijatelјa čovečanstva, bolest slabljenja i propadanja tela i ludilo.
Ništa ne može biti veselo i pozitivno u umetnosti Edvarda Munka koji je počeo da stvara u svojim ranim dvadesetim. Već od ranih godina slikanje je bio način da se izoluje od tuge koju je spoznavao u porodici. Odrastajući, Munk je u umetničkom izrazu vidio način predstavlјanja teskobe i očaja kao što to niko do tada nije činio: prikazujući ih kao jedine prave protagoniste života. Utiskivao ih je na platno kao jedini mogući sadržaj umetnosti koja se suočavala sa samom egzistencijom i smislom ljudskog bića. Nјegova umetnost nije bila oblik katarze: prema Munku, u stvari, sem nje, ništa drugo nije postojalo u životu.
Originalni naslov koji je Munk dao svojoj najslavnijoj slici bio je „Krik prirode”. Ono što je objasnio gore navedenim rečima deo je dve interpretativne teorije iznete oko ove slike: To je lјudska osobenost koja vrišti i priroda koja se komeša usled tog vriska, ili je priroda ona koja vrišti a subjekt preneražen, pokriva uši u cilju da se odbrani od siline tog vriska? U osnovi nema velike razlike između ove dve vizije. Očajnički krik prirode uklјučuje svaku stvar u istu anksioznost. Ljudsko biće i pejzaž čine jedno: crvenokrvavi zalazak sunca, fjordovi i lјudska figura slede iste talasaste forme, isti gubitak fokusa, isto rastvaranje stvarnosti. Oni izazivaju isti utisak: izlazak iz stanja rastrojenosti je nemoguć. I svaki pojedinac je sam u svom očaju: lјudske figure u pozadini slike gledaju u drugom pravcu, njihove su granice definisane, ne učestvuju u krizi glavnog junaka, pokazuju potpunu ravnodušnost. Ali i oni su u stanju očaja i upravo to sprečava empatiju među pojedincima.
Iza onog što je uskoro postalo slikarski simbol modernog lјudskog stanja, krije se superiorna ambicija: Munkova namera bila je da prikaže stanja života kroz niz dela koja bi morala biti izložena jedno za drugim, kroz postavku koja je u početku bila nazvana „Serijska studija: Ljubav “, a onda je 1918. godine jednostavno postala „Friz života”. Po ideji Edvarda Munka, serija je morala da bude prikazana kroz četiri tematska celine. Prva je bila „Seme lјubavi”, gde je poreklo života oslikano kroz hrišćanske scene, uklјučujući „Oko u oko”, „Polјubac” i „Madonu”.
Druga celina već govori o dekadenciji plodova: Cvetanju i prenošenju lјubavi, gde prirodna evolucija života vodi prizorima vampirizma, lјubomore i melanholije.
U trećoj celini silazak u mrak je već neizbežan: Životna anksioznost, jedina moguća dimenzija lјudske percepcije. Ova serija uklјučuje „Anksioznost”, „Veče na ulici Karl Johana” i „Golgota”. „Vrisak” je delo koje zaključuje ovu sekciju.
Umetnost Edvarda Munka imala je nekoliko protivnika i kritičara za vreme njegovog života, posebno na početku: jaz između umetničkih ekspresija tog vremena bio je prevelik, dvadeseti vek i avangarda su tek trebali stići. Danas su njegove slike patnje često povezivane sa rođenjem psihologije Sigmunda Frojda, kao vernim opisom egzistencijalnog stanja dvadesetog veka. Zapravo, veći deo Munkovog života bio je ispunjen očajom, stanje koje nije bilo daleko od Kierkegardove Bolesti na smrt. Munk je na kraju doživeo mentalni kolaps 1908. godine, a tek nakon pravilne psihijatrijske nege i povratka u Norvešku, boje su se vratile da označe pozitivnu notu u njegovom umetničkom stvaralaštvu.
Na neki način spasenje je stiglo pred samu smrt, istu smrt koju je on predstavljao veći deo svog života. Kada je 1944. godine nastupila smrt, svet je shvatio koliko je Edvard Munk bio emocionalno povezan sa svojim delima: preko hilјadu slika je bilo u njegovom vlasništvu i poklonjeno je norveškoj državi zajedno sa ostatkom njegovih otisaka, akvarela i skulptura. Tako je sačinjen Muzej umetnosti Munk i predivna soba u Nacionalnoj galeriji u Oslu.
Iz mog trulog tela, cveće će porasti i ja u njemu a to je večnost.
Edvard Munk
Veza ka originalnom tekstu: The Scream by Edvard Munch: analysis and meaning of the painting
Tekst preveo i adaptirao: Miljan Ristić a.k.a eXperiment