Pripovedači već duže vremena kao fascinaciju za svoje pisanje pronalaze u ponašanju grupe ljudi koje su izložene ekstremnim životnim situacijama – društvenim slomovima u kojima se više ne primjenjuju uobičajena pravila ponašanja. U tim vanvremenskim pripovestima, fikcija se vraća svojoj najosnovnijoj pretpostavci: „Naime, šta ako…“. I u zavisnosti od te prirode „ako“ koje se razmatra, mi procenjujemo sebe u skladu sa naracijom, pitajući se kako bi se naši sopstveni postupci ukalupili u ta žarišta bitke ili haosu rasplamsale krize.
Obično se u ovikvim delima iznose neprijatne istine o društvu, baš kao što su prikazane u popularnim romanima poput „Gospodar muva“ Vilijema Goldinga ili „Put“ Kormak Makartija. Mnogo ređe su to optimistične priče kao što je En Pačetov „Bel Kanto“ u kojem taoci i teroristi koji su se upetljali u nerešivu situaciju s Vladom, stvaraju idilično okruženje koje je u nekom smislu čistije i poštenije od stvarnog sveta koji ih okružuje.
Žoze Saramago kreira sličan „test slučaj“ u svom romanu „Slepilo“, prikazujući društveni kolaps izazvan brzo raširenom epidemijom slepila u kojoj sve veći broj pojedinaca iznenada gubi vid. U početku je Vlada uvela karantine pokušavajući da ograniči zarazu, ali sve mere i pokušaji da se obuzda zaraza propadaju, a institucija za institucijom – vojska, mediji, trgovina – turbulentno se urušavaju. Saramago prati tok ove katastrofe sledeći malu grupu individualaca dok se probijaju kroz sve to rasulo i nemire koji ih okružuju.
„Slepilo“ je roman, ali se takođe može sagledati i kao mit ili priča o moralu. Glavnim likovima nisu data lična imena, već opšte karakteristike i opis. U romanu pratimo „prvog slepca“ kako gubi vid tokom vožnje automobila, samo da bismo otkrili da će dobri Samarićanin, koji mu pomaže da stigne do kuće, na kraju ukrasti automobil. Ovaj čovek, kojeg pripovedač od tog trenutka jednostavno naziva „lopovom“, ubrzo i sam gubi vid. Moglo bi se pomisliti da je ovo božanska odmazda za njegovu krađu, ali u stvari i druge, plemenitije duše ubrzo bivaju unesrećene slepilom: lekar koji je pokušao izleči „prvog slepca“ i razni ljudi u lekarskoj čekaonici.
Dok čitamo roman mi sledimo ovaj mikrokosmos društva. Saramago se opire iskušenju da posmatra širenje epidemije sa makro nivoa. Skoro svaka tragedija predstavljena na stranicama „Slepila“ je lična tragedija. Vlade i crkve mogu propasti, čuvari mira mogu posrnuti, ali Saramago se usredsređuje na svoju malu ulogu likova.
Veliki deo radnje ove knjige odvija se u bolnici, gde su slepi i zaraženi smešteni u karantin. U ovom okruženju često nedostaju čak i osnovne životne potrepštine – hrana, lekovi, čista voda. Oni koji su upoznati sa knjigom Roberta Nozika „Anarhija, država, utopija“ prepoznaće istovetan proces organizacije i u ovom romanu. Čuvena je Nozikova tvrdnja da: „Formiranje Vlada nije različito od stvaranja mafijaškog zaštitičkog reketa“. U haotičnom stanju u državi ljudi se zajedno vežu zbog samozaštite, a jače stranke preuzimaju kontrolu nad slabijim, koje se voljno odriču svojih povlastica u zamenu za obećnu bezbednost. Taj isti proces se događa, uklapa se i započinje, u ovom novom svetu slepih.
Ipak, Saramago nikada ne nudi površnu generalizaciju politike i drugih suštinskih ideja. One se tretiraju samo implikacijom, i obično bez zamki poznatih ideologija našeg vremena. Kada se bavi sociološkim pitanjima, Saramago ne propoveda, već izveštava o onima koji to čine, s zlobnim smislom za humor. U ovom novom svetu slepih koji vode slepe, vatreni govornici drže velike govore na javnom trgu. „Oni su proglasili kraj sveta”, piše Saramago, „iskupljenje kroz pokajanje, vizije sedmog dana… čistoća limfe, krv crne mačke, uspavana sena, porast mora, logika kanibalizma, bezbolna kastracija, božanske tetovaže… ” i tako dalje. Naš autor sumnja u one koji traže veće značenje u događajima; njegovo majstorstvo je usmereno ka „manjim značajnostima”.
Možda je to isto nipodaštavanje prema laganim odgovorima i klasifikacijama navelo Saramaga da izbegne i okrutni scenarijo „Gospodara muva” i utopijske vizije „Bel Kanta”. Za ovog autora, ljudi u ekstremnim uslovima nisu ni nepokolebljivo zli ni čisto dobroćudni; pre su rastrojena kombinacija oba. U doba krize naše reakcije na okolnosti su intenzivirane i transformisane, ali retko pojednostavljene.
Krajnji rezultat svega toga je veoma bogata knjiga, koja je još moćnija za otvorenost daljeg narativa i polemike. Svakako da se iz „Slepila” mogu naučiti lekcije, ali Žoze Saramago neće vam to objašnjavati. Možete koristiti ovu knjigu kao polaznu tačku za raspravu o etici, menadžmentu, medicini, ljudskim pravima i nizu drugih pitanja. Ova knjiga će samo pokrenuti dijalog i upravo iz tog razloga mnogo je intrigantnija i inspirativnija od onih romana, tako uobičajenih danas, koji imaju za cilj da ponude utešan završetak.
Link ka originalnom tekstu: Blindness by José Saramago
Prevod i adaptacija teksta: Miljan Ristić a.k.a eXperiment