Da se ne bismo pogrešno razumeli, neophodno je da ovo razjasnimo na samom početku: ne čitate Bredberija da biste nešto naučili o budućnosti nauke i tehnologije. Ovi aspekti njegovih knjiga su površni i stvarni baš poput osmeha češirskog mačka.[I] U Bredberijevoj priči „Nulti čas“ iz zbirke priča „Tetovirani čovek”, koja je prvi put objavlјena 1947. godine, čitalac se susreće, između ostalih izuma koji nikad nisu postojali niti su kasnije izmišljeni, i sa kućama sa vakum liftovima, cevima za dostavu hrane, hromiranim automobilima i elektro-magnetim usisivačima prašine. Oni su samo scenski rekviziti, koji dodaju boju stvarnoj radnji i zapravo predstavljaju psihološku i emotivnu prirodu (što je čest slučaj kada je u pitanju Bredberi).
Usisivač prašine može da radi na mikrotalase, pre nego na magnetnim poljima. Nema nikakve razlike. Automobili bi mogli biti napravlјeni od paladijuma umesto hroma, koga je briga?
Ali lјudski ugao u ovoj priči, tako tipičan za Bredberijevo stvaralaštvo, gradi se na suptilnoj podeli između impresivnih umova omladine, njihovog bogatog maštovitog života, i tradicionalnih, skeptičnih pogleda (pristupa) odraslih. I tom jednom smislu, stupamo na teritoriju Bredberija.
Želite predviđanja o budućnosti? Pa, Bredberijeva najtačnija predviđanja u „Tetoviranom čoveku” možda bi jednostavno bila cela kolekcija tetovaža lika iz samog naslova knjige. Ko bi još u četrdesetim godinama prošlog veka pretpostavlјao da će radikalna, od glave do pete, umetnost tela (body art) biti tako popularna u novom milenijumu? Nekoliko pirsinga i „Tetovirani čovek” bi se našao u vašoj kući, u vašem najmodernijem noćnom klubu, spreman za sopstveni rijaliti šou na nekom popularnom TV kanalu. Možda smo napravili samo nekoliko koraka u cilju kolonizacije Marsa, ali tetoviramo se kao da sutra nikad neće doći.
Krajnje ozbiljno. . . ili, kada je u pitanju ovaj autor, možda je bolјe reći krajnje neozbiljno. . . Bredberijeva fascinacija maštovitim životom mladih verovatno je objašnjenje njegovog vlastitog pristupa svom zanatu. Rej Bredberi je dete koje nikada nije odraslo, Petar Pan naučne fantastike. Tema mladalačke fantazije javlјa se i u završnoj priči „Tetoviranog čoveka“, „Raketa“, u kojoj siromašni vlasnik otpada kupuje model svemirskog broda. Pametnom upotrebom filmskih ekrana, ogledala i druge opreme uspeva da ubedi svoju decu da ih zapravo vodi na izlet na Mars i potom vraća nazad na Zemlju. U stvari, raketa nikada nije napustila zemlјu, ali za ovog autora snaga imaginacije je levitaciona sila daleko snažnija od neznatnih hipersvemirskih pogona i potisnih sila njegovih kolega iz branše.
Ista priča uklјučuje ono što se retko može sresti kod Bredberija: pojavljuju se čudna vanzemalјska stvorenja sa tri žuta oka i dvanaest prstiju. Ali, gle čuda, to su samo lutke koje deca koriste za igranje. Pa, ipak, ti dečji imaginarni prijatelјi nisu uvek bezazleni, kao što roditelјi u „Nultom času“ na kraju shvate i nauče na teži način. U sličnom smislu, u proslavljenoj priči „Južnoafrička pustara“, kojom započinje „Tetovirani čovek“ i koja je kasnije prilagođena za radijsko i televizijsko emitovanje, Bredberi gradi svoju naraciju o vrtiću virtualne stvarnosti sa 3D ekranima na svim zidovima koji omogućavaju deci da ožive svoje fantazije. Ali u ovom slučaju razlika između virtualne stvarnosti i realnosti zamućuje se do katastrofalnih razmera. Ipak, današnjim čitaocima u doba interneta i uživaocima u igricama poput „Grand Theft Auto“, to i nije neko naravučenije, ali to nije lekcija o samoj tehnologiji; naprotiv, to je priča koja nam na izvestan način govori o tome kako lјudi dopuštaju da im tehnologija preotme i krivotvori živote.
Iako je Bredberi oduvek kategorisan kao pisac naučne fantastike, često se stiče utisak da je u tom idejnom svemiru horor žanra zapravo na domaćem terenu. Nije nimalo slučajno što je glavni junak u „Farenhajtu 451”, suočen s odlukom koju knjigu da nauči napamet da bi je sačuvao od onih koji sve priče predaju plamenu, izabrao priče Edgara Alana Poa. U „Izgnanicima“ iz „Tetoviranog čoveka”, toj jedinstvenoj kombinaciji tradicionalnog gotskog horora sa elementima naučne fantastike, Po se čak pojavlјuje i kao lik. I u Bredberijevim drugim delima iz tog perioda takođe nalazimo Poa, Lafkrafta i ostale velikane horora pod čijim je uticajem Bredberi pisao i gradio zaplete u svojim pričama. Zaista, sveobuhvatna okvirna priča „Tetoviranog čoveka” sa njegovim uznemirujućim prikazom čoveka čije tetovaže oživlјavaju, izlazi upravo iz iste te tradicije.
Bredberija privlači horor žanr zato što otvoreno prihvata psihološke elemente koji su obično iskazani u kratkim ispovestima u naučno fantastičnoj literaturi. Nauka je možda objektivni spolјni fenomen, ali zastrašujuće, najvažnije i najbitnije je mentalno stanje ljudskog bića. Sigurno je da ovog autora uvek više zanima subjektivni odgovor i reakcija nego objektivni podsticaj. Sa druge strane, Bredberijev prozni stil, koji naglašava vedrinu, lucidnost, jasnoću slobodne igre – što bi Metju Arnold (Matthew Arnold) mogao da uklјuči pod rubriku „prijatnosti i svetlosti“ – neće mu dozvoliti da prevagne u morbidnost. On se igra se tamnom stranom samo da bi mogao da prikaže detaljniju definiciju njene suprotnosti.
Kao rezultat toga, Bredberi u grubim crtama razvija jezivu okvirnu priču „Tetoviranog čoveka”, iz koje bi neki drugi autor iscrpeo svaki jezivi detalј. Nakon inicijalne postavke i nekoliko simboličnih postupaka koji povezuju priče u celinu, on odustaje od pokušaja povezivanja tačkica ili čak spominjanja našeg tetoviranog izgnanika iz civilnog društva, osim kratkog preokreta na samom kraju knjige. Umesto toga, Bredberi koristi pojedinačne „kinematografske tetovaže“ kako bi ispitao ideje svojih miljenika i obradio poznate teme koje se pojavlјuju i u drugim njegovim delima. Kolonizacija Marsa, koja uobličava objedinjujući koncept „Marsovskih letopisa”, u velikoj meri je istaknuta i u „Tetoviranom čoveku”, tako da bi se lako mogla izvršiti permutacija nekoliko priča iz ove dve zbirke, a da se pritom ne naruši celokupna struktura dotičnih dela. Zabrinutost zbog cenzure i spaljivanja knjiga koje oslikava njegov roman „Farenhajt 451” takođe se ponavlјa u nekoliko priča u „Tetoviranom čoveku”. Pored toga, pronalazimo čežnjiv, nostalgičan ton – Bredberijev zaštitni znak – i njegovu zaokuplјenost decom i deci najpoželjnijim tehnologijama: nekom vrstom svemirskih brodova, robotima sličnim čoveku i onim maštovitim vrstama mašina koje danas nazivamo potrošačkom elektronikom.
Ali, kao što je navedeno na početku teksta, teško da su ovde skalamerije najbitnija stvar. Za ovog pisca, blјeštave tehno-smicalice njegovih priča često su povezane okretanju ka unutrašnjosti, detetu koje počiva u svakom od nas, što je samo jedan od načina preotimanja čuda u vremenu u kojem je čudo retkost. Nesumnjivo je da ove priče nose svoju fatalnost, i da najznačajnije od njih opisuju tužnu sudbinu onih koji su robovi tehnologije. A to je tema koja je danas još relevantnija nego kada su te priče prvi put objavlјene.
Iz tog razloga nikada ne biste mogli optužiti Bredberija za takvu jednu indiskreciju. Bitno je zapamtiti da ovaj autor, čiji je život protekao u periodu od uvođenja modela T Forda do proizvodnje najsavremenijih aerodinamičnih hibridnih vozila, nikada nije naučio voziti automobil. Ponosni je tehnofob koji takođe nipodištava računare, internet i bankomate. Ali ne treba vam vozačka dozvola da biste prešli galaksiju u svojoj mašti. A zbog toga, Rej Bredberi je prva osoba koju biste želeli za volanom.
Originalni tekst: Ted Gioia – The Illustrated Man by Ray Bradbury
Tekst preveo i adaptirao: Miljan Ristić a.k.a eXperiment
[I] Češirski mačak je izmišljeni lik mačke iz romana „Alisa u zemlji čuda“ koji je svojim filozofskim pitanjima i tendencijom da iščezava i pojavljuje kad god poželi još više zbunjivao ionako zbunjenu Alisu. Čuven je, pre svega, po svom širokom osmehu, iz koga se da zaključiti da dobro zna odgovore na sva svoja čudna pitanja – ili, makar, da se pomirio sa činjenicom da odgovora nema. Jedan čudan i mističan lik.