Zatvoreno ostrvo (Shutter Island, 2010 ) je jedan od onih filmova za koje nakon prvih dvanaest minuta shvataš da si suočen sa nečim bitnim iz sveta sedme umetnosti. Prve uvodne sekvence filma ‒ brod koji se polako kreće u magli i pristaje na ostrvo, kao i detektiv na brodu sa snažnom morskom bolešću koji se sastaje sa svojim novim kolegom ‒ mogu vam omogućiti da naslutite da je u pitanju veliki film. Na ostrvu vidimo ogromnu i sablasnu mentalnu ustanovu u kojoj dvojica detektiva moraju da sprovedu istragu dok se u pozadini odvija značajno zaboravljanje prošlosti bolesnog detektiva. Atmosfera je savršena, počevši od svetla i boja, do predivnog saundtraka, koji je izabrao Robbie Robertson.
Martin Skorsez (Martin Scorsese) čini da odmah shvatite da je film mnogo više od psihološkog noir trilera smeštenog u pedesete godine dvadesetog veka, da to nije samo ostrvo sa mentalnom bolnicom i da ćete biti svedoci nečega većeg od puke istrage. Iako se to ne može primetiti prilikom prvog gledanja filma, ove filmske scene uvode gledaoca u lјudski um uništen ludilom a koji skriva užasnu tajnu.
Ne možete istinski razumeti veličinu ovog filma i scenarija Lejtе Kalogridis (Laete Kalogridis) zasnovanog na istoimenom romanu iz 2003. godine Denisa Lehejna (Dennis Lehane) dok ga drugi put ne pogledate i dokučite značaj svih čudnih ponašanja likova koji okružuju protagonistu Edvarda Denijelsa (Leonardo Di Caprio), shvativši da je potrebno uložiti malo više pažnje da bi naslutili istinu o ovom filmu tokom prvih pola sata. Tu se negde krije trik i to možete videti: to je farsa, igra, terapija. Razgovor doktora Kavleja (Ben Kingsley) sa Danijelsom u tridesetom minutu filma, u kojem on objašnjava svoj revolucionarni način rada sa pacijentima iz ludnice, koji se zasniva na ulivanju poverenja i potpunom podržanju na njihovom putu ka samospoznaji i samosvesnosti o počinjenim zločinima, u nadi da će ih na taj način izlečiti i samim tim sprečiti nehumana kažnjavanja lobotomijom, trenutak je kada počinjemo da povezujemo tačke i shvatamo da rešenje misterije možda nije povezano sa nedavnim nestankom pacijentkinje Rejčel Solando, kao i da postoji nešto mnogo veće što vodi do Denijelsa. Međutim, problem je što mi jednostavno ne obraćamo pažnju, previše smo zaokupljeni i ometeni radnjom filma. Na taj način sve više upadamo u Skorsezeovu, Kalogridisovu i Lejhenovu zamku tokom preostalih 105 minuta filma, da bi se na posletku izgubili na tom ostrvu sa kojeg nema bekstva, što je zastrašujući prikaz jednog poremećenog uma.
Hajde da sagledamo sledeće klјučne elemente hronološkim redom. Endrju Lejdis (Andrev Laeddis) nije zla osoba, već gubitnik kome su loše odluke oduzele sve: nakon oslobađanja iz koncentracionog logora Dahau, Lejdis ne uspeva da prevaziđe traumu izazvanu užasima iz logora smrti. Vraća se u civilni život kao specijalni agent koji se okreće alkoholu da bi utopio svoju tugu. Nјegova supruga Dolores pati od duševne bolesti usled koje je i zapalila njihovu kuću, ali Lejdis jednostavno nije mogao da prihvati razlog tog požara: odbija bilo kakvo lečenje supruge i sele se sa troje dece u kuću na jezeru. A onda jednog dana, vrativši se kući sa posla, zatiče suprugu mokru od glave do pete u konfuznom stanju. Kada ju je konačno upitao gde su deca, ona odgovara nejasno „u školi”. Nažalost, bila je subota i njegova supruga je upravo udavila svoju malu decu u jezeru. U kratkom trenutku lucidnosti, Dolores moli Endrjua da je oslobodi, ali on je ubija hicem metka u stomak. Iako je ova srceparajuća scena uvod u događaje koji dolaze, ona se prikazuje pred sam kraj filma. Od tog trenutka, Lejdis pati od razornog nervnog rastrojstva, koje ga navodi da stvori novi fiktivni identitet Edvarda Danijelsa (anagram Endrjua Lejdisa), udovca i specijalnog agenta bez dece, čija je supruga nastradala u kući u požaru koji je izazvao piroman koji se zapravo zove Endrju Lejdis.
Lako je razumeti fenomen rascepa ličnosti koji se odvija u umu protagoniste samo da bi prikrio osećaj krivice koji ga izjeda: Endrju Lejdis se smatra monstrumom odgovornim za smrt njegove volјene žene. To se može videti u predivnoj sceni susreta sa mentalnom projekcijom „piromana“ Lejdisa, koga glumi Alajas Kotejas (Elias Koteas), sličan Robertu De Niru u Kenet Branovom (Kenneth Branagh) Frankenštajnu – koji ga i dalјe proganja u halucinacijama i snovima.
Snovi su kao traume. Zahvalјujući velikom Maksu Von Zidovu (Max Von Sydow) koji u filmu glumi najverovatnije bivšeg nacističkog naučnika, otkrivamo klјuč za razumevanje filma: reč „traum” na nemačkom znači san, ali takođe znači i trauma (povreda), a „Zatvoreno ostrvo” je film o traumama, povređenoj duši i snovima. Lejdis je zatvoren u odeljku C mentalne bolnice Ašklif zbog svog ponašanja, jer je najnasilniji pacijent na ostrvu. Lejdisova/Danijelsova konstantna mentalna rastrojstva podstiču ga na bekstvo od stvarnosti: nakon sastanka s drugim pacijentom, Džordž Nojsom, njegov um kreira apsurdnu teoriju (podsećanja radi: on misli da je specijalni agent koji posećuje mentalnu ustanovu zbog sprovođenja istrage), po kojoj se on upetljao u zaveru koju sprovode lekari mentalne ustanove izvodivši brutalne eksperimente na mozgovima pacijenata, a sve to radi sticanja prednosti u hladnom ratu. Na kraju krajeva, kada bi pacijenti koji su toga svesni o tome i pričali, ko bi im poverovao da je to istina kada su oni samo ludaci?
Nema sumnje da su takvi traumatični događaji u Lejdisovom životu ‒ rat, otkrivanje logora u kojem su vršena masovna ubijanja zatvorenika, smrt njegove volјene žene i dece ‒ na neki način doprineli stvaranju „paralelnog sveta“ u njegovom umu. Iz tog razloga dr. Kalvej, u pozadini filma, sprovodi poslednji očajnički pokušaj u nameri da mu povrati sećanja pre sprovođenja ekstremne procedure lobotomije. Doktor Kalvej kreće sa povlađivanjem Lejdisovom delirijumu, pacijentu ludnice broj 67, postavlјajući impresivnu igru uloga prema kojoj je Lejdis pravi agent koji posećuje ustanovu, a psihijatar glumi saučesnika u sprovođenju istrage i potrage za pacijentkinjom koja je nestala bez traga, ubicom njegove supruge i dokazu o imaginarnoj zaveri.
Svakako da je još jedna Lejdisova mentalna projekcija koja blokira njegovo sećanje na postupke svoje supruge: nestala žena i ratna udovica Rejčel Solando (anagram Dolores Šanal, što je zapravo ime i devojačko prezime Lejdisove supruge) koja je hospitalizovana nakon što je brutalno ubila svoju decu i potpuno postala nesvesna činjenice šta je zapravo učinila.
Poruka pronađena u Solandinoj sobi, u kojoj piše „Zakon 4. Ko je 67?“ predstavlja klјuč za rešavanje misterije: Zakon 4 je mehanizam višestruke ličnosti koji je razvio protagonista (Lejdis/Danijels, Šanal/Solando, dok je 67 nestali pacijent, Lejdisov alijas. Sve ostalo, uklјučujući nepostojećeg doktora Solanda, koji se bavi nepoznatim mentalnim eksperimentima, nije ništa drugo nego halucinacija slomlјenog uma. Kroz film postajemo svedoci jednog navodnog istraživanja u kojem postaje jasno da će predmet istraživanja biti nešto šokantno.
„Ne gledaš pažljivo. […] Želiš da budeš prevaren” kaže veliki Majkl Kejn (Michael Caine) u filmu Prestiž (Prestige, 2006) Kristoferana Nolana (Christopher Nolan) i upravo se to dešava gledaocima „Zatvorenog ostrva”, odličan primer vizuelne majstorije u filmu, neko može da poveruje u teoriju zavere agenta Lejdisa/Danijelsa tokom čitave navodne istrage u vezi sa pacijentima, uprkos tome što sve oko njega jasno ukazuje na suprotno. Klјučna snaga filma navodi gledaoca da veruje u određene stvari, dok sam film jasno pokazuje lažnu stvarnost. Nema srećnog kraja: ponovno vraćanje svesti (svesnosti) nakon spoznaje istine u sceni u svetioniku jeste samo varka u vezi sa Lejdisom. On ponovo upada u mehanizam disocijalnog poremećaja, tako da se jednostvano prepušta čuvarima mentalne ustanove, bukvalno tražeći lobotomiju od svog psihijatra, pitavši ga: „Šta bi zapravo bilo gore ‒ da živi kao čudovište ili da umre kao dobar čovek?“
Užasna priča koju reditelј režira besprekornom i pronicljivom oštroumnošću školski je primer sekvenciranja snova i halucinacija. Ovaj sjajni film pogrešno se smatra lošim proizvodom Skorsezeove filmografije, jer uobličava sve rediteljeve opsesije u jednu celinu i iznosi pred gledaoce istupivši iz zone ugodnosti. Protagonist je, na primer, jedan od njegovih volјenih gubitnika, koji se ne razlikuje previše od Travisa Bikla (Takstista – Taxi Driver, 1976) ili Ruperta Pupkina (Kralj Komedije – The King of Comedy, 1982) – oni izgledaju prilično slično, zaista – užasi rata su stvorili čudovište (Taksista); atmosfera koju osećate deo je velike tragedije koju je protagonist predodređen da skupo plati zbog učinjenih greški (Dobri momci (Goodfellas, 1990), Kazino (Casino, 1995), Vuk sa Volstrita (The Wolf of Wall Street, 2013)), ali u „Zatvorenom ostrvu“ sve se dešava u potpuno imaginarnoj i nadrealnoj atmosferi koja je za režisera pomalo neobična – ako izuzmemo skriveni dragulј Sati posle (After hours, 1985) sa potpuno drugačijim raspoloženjem i prilično inferiorni Rt straha (Cape Fear, 1991) – za koji velike zasluge pripadaju njegovoj ljubavi prema noir filmovima iz 1940-ih – posebno prema filmu Ljudi mačke (Cat People, 1942).
Svako ko tvrdi da voli bioskop, ovaj film treba da pogleda nekoliko puta: prvi put da bude prevaren, drugi put da shvati da ima smisla, a svaki naredni put da uživa u filmskom iskustvu osposobljen da se oseća dobro i loše u isto vreme.
Izvorni tekst: Shutter Island explained: behind the meaning of the movie
Tekst preveo i adaptirao: Miljan Ristić a.k.a eXperiment
Tekst adaptiran 26.5.2021. godine.
Tekst je objavljen u knjizi Miljana Ristića – eXperiment u kome je sve moguće, 2021. godine.