Sa početkom proleća, na Svetski dan poezije, svetlost dana ugledao je album pod nazivom POSRNULE HIMNE, niškog cold new—wave benda Language.Sex.Violence (L.S.V).
Ovaj album sam nestrpljivo iščekivao baš zato što bend pratim od samog početka, upoznat sam sa njihovim radom, bio sam na nekoliko njihovih nastupa, a i sarađujemo po pitanju ekspanzije te neke drugačije umetnosti. Povodom objavljivanja njihovog albuma prvenca uradio sam intervju sa njima i isti je objavljen na Helly Cherry vebzinu.
Ovom prilikom odlučio sam da kažem i reč dve o Posrnulim himnama.
Priču oko Posrnulih himni najbolje je početi Peđinim rečima iz navedenog intrevjua:
Naše himne su posrnule jer su se izopštile od uobičajenog. Izopštile su se od slave, svečanosti, ideologije i otišle u dimenziju distopije, gde je sve od metala, radijacije, kiselih kiša. U njima ništa nije od Boga dano, niti od boga stvoreno, već upropašteno ljudskom rukom i vodjeno ljudskom pohlepom i voljom za moći i novcem. Mi himnama o distopiji slikamo predele kojim bi ljudska civililizacija mogla da se izopšti i krene, ako nastavi u smeru u kom ide. Čak je i ljubav kao najznačajnija sila ovde hladnija od same smrti.
Album Posrnule Himne se sastoji od deset numera i počinje elektronskim introm Distopia rising gde se uz zvuke gradske vreve i sirena automobila i otvara muzička distopija L.S.V-a. Intro sa nastavlja usklađen sa narednom numerom Moja muzika je buka saobraćaja a naslov dovoljno govori o tome o čemu je u pesmi opevano. Sledeća pesma je moja omiljena Šta to radiš sebi koja peva o čoveku izgubljenom i neprilagođenom u svetu današnjice. Ne želim da budeš moja devojka takođe govori o otuđenju ljudskog bića, o tom nerazumevanju među ljudima, odsustvu bliskosti, povlačenja u samoću… Moj pad je pesma o posrnuću i pokušajima da se uzdigne iznad toga. Dovoljno je poslušati stihove pesme „Moj pad, moj pad je ekspresivna predstava, moj pad, moj pad je prelepa tragedija“ da bismo shvatili da je život svakog pojedinca u suštini jedna veličanstvenost ali istovremeno i tragedija. Pesma Čekamo te je obrada pesme benda Dobri Isak koja je objavljena na kompilaciji Mi plačemo iznad tamnih naočara koja je posvećena ovom bendu. L.S.V je veoma ponosan na ovu pesmu, jer njihovi sugrađani Dobri Isak u njihovim životima zauzimaju počasno mesto. Redari nuklearnog rata peva o svetu uništenom od strane ruke čoveka, pa samim tim i uništenju samog sebe. Danas sam ti rekao zbogom govori o opraštanju od voljenog bića zbog lične nesigurnosti i psihičke nestabilnosti. Remix pesme Buka Saobraćaja od strane Black Future vuče ka elektronici i Posrnulim himnama daje zvuk i ambijent Figurative Theatra. Himne se završavaju outrom Distopia falling koji je u velikoj meri sličan introu, što nas samim tim vraća na sam početak, govoreći da ne postoji početak i kraj, već je sve večito kruženje.
Shodno tome zaključak se sam nameće i on glasi: Nema izlaza iz ove distopije koju je Language.Sex.Violence opevao i odsvirao, a koju mi trenutno živimo!
I kao što kaže Olja:
Postoji čak i filozofski definisan pojam onoga što se nama dešava sada a to je „kakistokratija“, vladavina onih koji su najgori. Zarazila je sve pore društva i naravno odražava se na umetnost. Mislim da nije komercijala i šund najveći problem umetnika danas, već ta nezainteresovanost ljudi i letargija, nihilizam u najgorem obliku. Umetnost je više nego ikada postala elitistička zbog toga. I drže je se samo najhrabriji.
Znači Posrnule Himne su jedan pesimističan i depresivan doživljaj sveta koji nam je na žalost nametnut i koji proživljavamo. Svako od nas se polako gubi u tom palom carstvu ustrojenom na nekim pogrešnim vrednostima. Otuđujemo se, povlačimo u sebe, padamo u depresiju i anksioznost, pucamo po svim šavovima… U međuvremenu cela ljudska civilizacija ide u sunovrat i svakim danom postaje sve veća deponija podzemnog sveta.
Muzika je u skladu sa tekstovima. Depresivna, teška i psihodelična. U suštini ona je distopijski new wave začinjen zvucima post-punka, psihodeličnog roka, elektronike i gothika.
Iako Language.Sex.Violence ima još dosta pesama koje na žalost nisu na ovom albumu (Zidovi, Anemija grada, Ljubav hladna kao smrt, Grad umire u suton…) smatram da su ovako koncepirane Posrnule Himne i više nego dovoljna doza pesimizma koji ustvari predstavlja pokretačku snagu (The Power of Pessimism) neophodnu da nas prodrma iz letargije, depresije i apatije u koje smo zapali kao pojedinci i kolektivizam.
Album Posrnule himne možete preslušati i preuzeti na BandCampu