Tamara Lucić Dinić – LETNJA POZORNICA U NEGOTNU

Nesebično smo prorekli svom gradu svetlu rock i underground budućnost ljubeći se u mračnim delovima parkova, koji tada šume behu. Postoji mesto, rekla bih skriveno, duboko negde oko srca grada koje miriše na leto u svako doba godine, a tako se i zove- LETNJA POZORNICA. Pozornica na kojoj su naše bake i mame šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka gledale svoje idole. A mi, sedeći na travi, devedesetih pevali uz neke naše bendove. Nije prošlo puno vremena, a na toj istoj pozornici je velikim slovima bilo ispisano moje ime pored imena mog sadašnjeg supruga, a datum – devedeset i neka. Skoro videh kod nekog sliku benda i prelepu pozadinu našim imenima ukrašenu.
Sećam se osećaja kada smo joj se polako prikradali prolazeći pored tribina. Nazirala se samo slaba svetlost u daljini i onda najednom pred nama lepotica, sveža, sjajna, zagrljena, namirisana mirisom svih leta, našminkana prošlošću i stihovima. Tako je bila zavodljiva a preka da smo joj se klanjali i skladištili svaki momenat sa njom u onim najdrevnijim i najtoplijim delovima duše. Živela je dugo i mi smo sa njom dostizali visine univerzuma i padali u najveće ponore. Tešila nas je i vodila. Volela nas je i skrivala… godinama… a onda je i nju nešto obuzelo, prigrilo i počelo da je otima. Godine. godine su je remetile… dosađivale joj, grizle je, kidale je. A bilo ih je sve više a nas sve manje.
Da li u stilu ratova i propadanja ili u stilu žala za mladošću, krenuše da otpadaju delovi pozornice i da nestaju zajedno sa našom rock savešću. U jednoj, bilo kakvoj nedelji shvatih da je nebo postalo krov ove lepotice i da je njenim starim zidovima jako hladno. Postala je tužna i usamljena. Otvorene duše čekala je samo na nas.
Ali nas nije bilo te nedelje, ni te godine, ni nekoliko godina nakon toga. Sada više nema nje. Sada je kasno…

Ali spomenite je samo, izmamiće osmeh i dragu uspomenu svakom Negotincu. Jedne davne, srećne godine pilo se iz jedne flaše dodavajući je u krug i pevalo se uz divne tonove jedne gitare koja me upravo sada gleda naslonjena na zid, neupotrebljiva a večna u meni. Duboko u noć šaputali smo snove jedni drugima, a rano ujutru se opet vraćali i gledali članove lokalnog benda kako čiste naš lom i žale nam se na tamo neku dečurliju koja ne zna šta je red. A i bio je red da se na njoj nešto odsvira- odgovarali smo. Jed osećam tek sad.
Svima nam je nešto nekad promako, nekad nas je samo okrznulo u prolazu, nekad nam se nešto jako urezalo u srce iako je bilo samo na kratko u našim životima. Tako se slike ove pozornice stalno iznova pojavljuju u pričama, uspomenama, na slikama i ona nikada nije odustala od poziva da je oživimo.
Iako je nema više, urušila se jednog leta, čini mi se od tuge, i dalje se to mesto tako zove- LETNJA POZORNICA.
Letnja ili ne , bila je pozornica života jednog grada. Negotin tuguje za najnežnijim i najlepršavijim kutom koji stajaše baš tu, negde kraj njegovog srca…
Underground i rock budućnost sada je davna prošlost, a mi smo generacija kojoj je ta budućnost za dlaku izmakla.

Esej objavljen u Buktinji broj 50