Većina futurističkih predviđanja je kakotopijska. Džordž Orvel bio je afisionado kakotopijske mašte i njegovu 1984. možemo da posmatramo kao učesnika u trci za Najgori od svih imaginarnih svetova. On je pobedio za mnogo dužina i najbližu apokaliptičnu grdobu ostavio bez daha daleko za sobom. Ali bez te knjige Orvel možda ne bi ni imao želju da se takmiči.
Reč je o knjizi MI Evgenija Zamjatina. Orvel ju je prikazao u Tribjunu 4. januara 1946, kada se konačno dokopao dela, pošto je već više godina znao za njegovo postojanje. Ta knjiga je od početka bila retkost, i ako je danas lako do nje doći, na mnogim jezicima, onda je to zato što je izvršila uticaj na Orvela. Nema potrebe da kažem da se na izvornom ruskom ne može naći. Zamjatin je ruski romansijer i kritičar koji je umro u Parizu 1937. Caristička vlada zatvorila ga je 1906, a boljševici su ga vratili u istu ćeliju 1937. Gnušao se većina oblika vladavine i bio je naklonjen nekoj vrsti primitivnog anarhizma. Njegov naslov knjige može biti aluzija na jednu parolu Bakunjina, oca anarhizma: „Ja i ne želim da budem ja, ja želim da budem mi“. To može da znači da antiteza moćne centralizovane države nije pojedinac, nego slobodna anarhistička komuna.
Roman MI napisan je oko 1923. Nije govorio o Rusiji, zaista, on ne prikazuje, čak ni posredno, nijedan postojeći politički sistem, ali njegovo objavljivanje je zaustavljeno s obrazloženjem da je ideološki opasno. Shvatamo i zašto, uprkos neobuzdanosti autorove fantazije i udaljenosti događaja. Nalazimo se u dvedeset šestom veku, a poprište je nekakva utopija čiji su stanovnici tako temeljno pogubili svaku individualnost da jedni druge znaju samo po brojevima koje nose. Imaju uniforme i ne zovu se više ljudska bića nego „unifi“. Pošto orvelovski telekran još uvek nije bio pronađen, žive u staklenim kućama da ih državna policija, takozvani čuvari, lakše nadgleda. Hrane se sintetičkom hranom i, u cilju rekreacije, marširaju tamo amo uz zvuke državne himne koja trešti iz zvučnika. Brak ne postoji, ali seksualni odnosi su dopušteni u određenim intervalima. Tokom „sata seksa“ dopušteno je da se u staklenim stanovima navuku zavese. Uvedena je seksaualna knjižica za snabdevanje sa ružičastim bonovima: vaš partner u aktu potpisuje polovinu odreska. Jedinstvenom državom, kako glasi ime ove tvorevine, vlada ličnost isto onako daleka i maglovita kao Velili Brat: on se zove Dobrotvor. On dolazi na vlast glasanjem ali nema suparnika.
Filizofija jedinstvene države je prosta. Nemoguće je istovremeno biti i sretan i slobodan. Sloboda nameće agoniju izbora, a Bog je, u svojoj bezgraničnoj milosti, pokušao da ukine tu agoniju zatvaranjem Adama i Eve u bajoslovni vrt u kome su imali sve što su hteli. Ali oni su jeli zabranjeno voće slobodnog izbora, bili su izbačeni iz vrta, i morali da plate za svoju slobodu nesrećom. Zadatak je svih dobrih država da nam vrate raj i zmiju slobode iseckaju na rezance.
Citat iz romana (studije) 1985 Entoni Bardžisa.
