Orvelova „Životinjska farma“ je postala obavezno štivo u srednjim školama još sredinom pedesetih godina XX veka, i posebno je značajna jer za mnoge od nas predstavlja prvu priču sa skrivenom porukom koju smo pročitali u detinjstvu.
Na prvi pogled, to je jednostavna priča o jednoj svinji na umoru čija zlehuda sudbina inspiriše ostale potlačene životinje na farmi da podignu ustanak protiv svog okrutnog ljudskog vlasnika. Međutim, svaki učenik koji poseduje kopiju Jorkovih „Komentara“ Orvelove knjige, zna da je knjiga zapravo zamišljena kao blago zamaskirana kritika Staljinovog diktatorskog režima.
Obeležimo sedam decenija od objavljivanja „Životinjske farme“ (prvo izdanje se našlo u knjižarama 17. avgusta 1945. godine) uz 12 činjenica koje (možda) niste učili na časovima engleskog jezika:
1. Na knjigu je uticalo Orvelovo iskustvo iz Španskog građanskog rata
O tom svom iskustvu, Orvel je pisao 1938. u svom klasiku „Omaž Kataloniji“. Vreme koje je proveo u begu od komunističkih čistki u Španiji, inspirisalo ga je da piše o tome ’kako lako totalitarna propaganda može kontrolisati mišljenje prosvećenih ljudi u demokratskim zemljama’. Kao rezultat, nastala je „Životinjska farma“.
2. Tomas Sterns Eliot je odbio da je objavi
Eliot je pohvalio ’dobar stil i suštinski integritet’ knjige nakon što je, kao urednik izdavačke kuće Faber & Faber, dobio kopiju Orvelovog dela. Međutim, ovaj ugledni pesnik je odbio da je objavi ukoliko Orvel ne izmeni i prezentuje neke stavove ‘koji će imati više razumevanja za Trockiste’.
3. Ideju o farmi Orvel je dobio od jednog desetogodišnjeg dečaka
Ideju da radnju svoje satire smesti na farmu, Orvel je dobio posmatrajući nekog dečaka koji je bičevao konja upregnutog u kola svaki put kada je on hteo da se okrene: ‘Palo mi je na pamet da, kad bi samo te životinje postale svesne snage koju poseduju, mi ne bismo mogli da njima vladamo, i da ljudi iskorišćavaju životinje na isti način kao što bogati iskorišćavaju proleterijat’.
4. Jedan ruski špijun je osujetio rano objavljivanje knjige
Orvel je u početku imao velikih poteškoća da nađe izdavača koji bi objavio „Životinjsku farmu“, u najvećoj meri usled straha od antiruskog duha kojim je odisala. Izgledalo je da će knjiga konačno ugledati svetlost dana kada je izdavač Džonatan Kejp prihvatio da je objavi. Međutim, i on se vrlo brzo predomislio nakon upozorenja koje mu je uputio Piter Smolet, vladin službenik za koga se kasnije ispostavilo da je bio sovjetski špijun.
5. Prve kritike nisu uvek bile dobronamerne
Još od prvog izdanja, Times je „Životinjsku farmu“ svrstao među 100 najboljih romana na engleskom jeziku, roman je dobio nagradu Hugo za fikciju, a knjiga je uvrštena i u prestižnu Listu najvećih knjiga Zapadne civilizacije. Međutim, neke od prvih kritika nisu bile tako sjajne, poput one u časopisu New Republic gde je opisana kao ‘dosadna, nedosledna i puna stereotipa’.
6. Ovo delo je Orvelu donelo slavu
Iako su neka Orvelova prethodna dela ne-fikcije („Put u Vigan“, „Omaž Kataloniji“) već postala široko poznata, „Životinjska farma“ predstavlja njegov prvi komercijalni uspeh koji je definitivno utro put njegovom narednom i još poznatijem delu – „1984“.
7. Orvelova supruga je preminula pre objavljivanja knjige
Nažalost, Orvelova supruga Ajlin – njegov najveći heroj – nije mogla da bude uz svog muža nakon njegovog sticanja popularnosti koja je sve više rasla. Posle 9 godina provedenih u braku sa Orvelom, preminula je od srčanog udara pod anestezijom tokom hirurške intervencije 29. marta 1945. godine, manje od šest meseci pre nego što se „Životinjska farma“ našla na policama knjižara.
8. Knjiga je bila ekranizovana dva puta
„Životinjska farma“ se na velikom platnu prvi put našla 1954. u formi prvog britanskog dugometražnog crtanog filma. Rimejk, ovoga puta sa pravim glumcima (glasove životinjama pozajmili su Patrik Stjuart, Kelsi Gramar, Pit Posltvajt i drugi), snimljen je 1999. godine, i pratile su ga kritike ‘mešovitog’ karaktera.
9. „Životinjska farma“ nije pun naslov knjige
Originalno, Orvel je svoju knjigu nazvao „Životinjska farma: Jedna bajka“, ali ‘bajkoviti’ nastavak je odbacio američki izdavač 1946. godine, i to se — osim u jednom slučaju — ponovilo u svakom izdanju (i prevodu) tokom Orvelovog života.
10. Ilustracije za knjigu je naknadno uradio Kventin Blejk
Poznat po svom radu na klasičnim dečjim pričama Roalda Dala, Blejk je bio zamoljen da uradi ilustracije za verziju „Životinjske farme“ londonskog izdavača Folio Society iz 1984. godine (…) Jedanaest godina kasnije, ilustratoru Ralfu Stedmenu je poverena ista uloga za specijalno ilustrovano izdanje povodom 50 godina od prvog objavljivanja knjige.
11. Knjiga je bila zabranjena u Istočnom bloku
Uopšte ne iznenađuje, shodno temama koje obrađuje, da je „Životinjska farma“ bila zabranjena u zemljama Istočnog bloka sve do kolapsa komunizma 1989. godine.
12. Ovekovečena je i u brojnim muzičkim numerama
„Životinjska farma“ je inspirisala brojne muzičare i njihove hitove: Dead Prez, Half Man Half Bisquit, Radiohead, Pink Floyd, REM… samo su neki od njih.
Pink Floyd – Animals
+
13. Iako u njoj nema ničega proameričkog, CIA je iskoristila knjigu za antisovjetsku propagandu
Uglavnom je poznata činjenica da su Amerikanci koristili crtane filmove kao sredstvo propagande tokom Drugog svetskog rata, ali veoma malo informacija postoji o tome šta su radili tokom tzv. Hladnog rata (još jedan pojam koji se suštinski vezuje za Orvela). Već krajem četrdesetih godina CIA je trošila pare poreskih obveznika na kulturu kao sredstvo propagandne borbe protiv komunizma širom sveta. Međutim, Franses Stonor Sonders u svojoj knjizi „Ko je platio Gajdaša: CIA i Hladni rat u kulturi“[1] (1999), navela je samo jedan animirani film: britansku „Životinjsku farmu“ (1954) koju su snimili Džoj Bačelor i Džon Halas.
To što je CIA odlučila da producira animiranu verziju Orvelove knjige, skoro da je imalo smisla. Skoro, jer je u filmu izostavljen kraj iz knjige – onaj, gde se komesari (svinje i ljudi) ujedine u jednu korumpiranu i zlu silu[2].
Kancelarija CIA za tajne vladine operacije se maksimalno potrudila da dobije prava na ekranizaciju Orvelovog romana. U tu svrhu su angažovali neke od svojih najboljih operativaca, kao i proverene saradnike ubačene u Holivud, kako bi napisali scenario. Oni su otputovali u Englesku kako bi ubedili Sonju Orvel (Džordžovu drugu suprugu) da im ustupi pravo na snimanje filma, što im je relativno lako pošlo za rukom.
Toni Šo u svojoj knjizi „Britanska kinematografija i Hladni rat: Država, Propaganda i Konsenzus“ (2001) kaže da je CIA izabrala Halasa i Bačelorovu (koji su, inače, bili supružnici) iz najmanje dva razloga: zato što je jeftinije bilo uraditi film u Engleskoj nego u Americi i zato što nisu imali poverenja u lojalnost američkih animatora usled poznatog lova na crvene veštice (započetog još 1947) koji je te 1951. godine buktio svom snagom po Holivudu (neki od poznatih američkih animatora su već bili stavljeni na crnu listu, upropaštenih karijera i života). Kao glavni razlog, ipak stoji činjenica da je dvoje engleskih animatora tokom rata već radilo na propagandnim filmovima zajedno sa nekim od članova američke ekipe za ekranizaciju knjige. Sve to je na kraju prevagnulo u korist opcije snimanja filma van Amerike. „Životinjska farma“ je tako postala prvi dugometražni animirani film koji je snimljen u Engleskoj.
Ugovor je sklopljen u novembru 1951. godine, a snimanje okončano do aprila 1954. godine. Iako je na samom početku britanskoj strani bilo jasno stavljeno na znanje da se scenario neće striktno držati originala, on je tokom snimanja ipak bio menjan nekoliko puta.
U izradu filma je bilo uključeno osamdesetak animatora. Halas je kasnije izjavio da su targetiranu publiku filma činili odrasli, a ne deca, ali da su ipak morali da uproste radnju u odnosu na knjigu.
Još jedna zanimljivost: ovaj animirani film nije bio prikazivan u Francuskoj sve do devedesetih godina XX veka jer je bio smatran ’previše antikomunističkim’. Prilikom premijere 1993. godine, domaćini su ga predstavili kao ’omaž komunizmu’, na šta je Džon Halas odreagovao sa: ’Ovaj film nije ni komunistički niti antikomunistički, već priča za sva vremena. On je antitotalitaristički i njegova je poruka humanistička.’ Njegova supruga Džoj Bačelor je pričala kako je njihova namera bila ’da snime film o slobodi’.
Iako nije sasvim jasno ko je predložio aktuelni završetak, jasno je da je baš to ono što je bilo potrebno CIA — na kraju samo svinje postanu u potpunosti korumpirane, a ostale životinje uspešno podignu ustanak i protiv njih. Tu se ljudi uopšte ne spominju. Iako su se Britanci (po njihovim izjavama) opirali izmeni originalnog kraja, posle žučnih rasprava i čak devet scenarija menjanih u hodu tokom snimanja, i prvih projekcija tako okončane verzije filma, upravo oni su branili izmenjen kraj pravdajući ga ’tračkom nade u budućnost, jer ne smete iz bioskopa poslati kući milione totalno zbunjenih gledalaca’ (pritom ne pojasnivši ko je te milione prethodno zbunio).
Naravno, ni britanska strana ekipe koja je pozadinski radila film, nije bila uzor nevinosti, pa je tako Orvelov izdavač Fredrik Vorburg nekoliko puta svraćao u studio i davao razne sugestije koje je pre toga pokupio u MI6 (tajna obaveštajna služba), čiji je saradnik bio. Predlagao je čak da jedan od glavnih likova ima Čerčilov glas i izgled. Uz pomoć raznih trikova, i on se dobrano postarao da film na kraju postane uspešno propagandno oruđe.
Animator Hauard Bekermen kaže: ’I pored jasnih želja i naloga CIA, sami autori filma su hteli da urade taj optimističniji kraj filma zbog pritiska konkurencije koja se prvenstveno ogledala u Dizniju. Da je kojim slučajem Orvel poživeo, verovatno bi zabranio bilo kakav pokušaj pretvaranja njegove knjige u ovakav film.’ Iako je film odlično prošao na blagajnama, kritičari su ipak gledaocima preporučivali da prvo pročitaju knjigu pre odlaska u bioskop. Potomci autora danas tvrde kako njihovi roditelji ’nisu bili svesni uticaja koji je imala CIA, ali i da pedesetih godina ta služba nije imala reputaciju koju ima danas. Naš otac je odlučno odbacivao takve tvrdnje, mada se majka dosta nervirala.’
Sa teorijama propagande i zavere se išlo toliko daleko da su neki tvrdili kako je ovaj crtać odlična propaganda za muslimanske zemlje, u kojima su ‘svinje i psi nečiste životinje’.
Kako god bilo, animirana verzija „Životinjske farme“ jeste snimljena parama iz budžeta CIA, baš kao i film sa pravim glumcima koji je bio sniman paralelno sa crtaćem (bio je u produkciji 1954). I njegov kraj je – podrazumeva se – bio izmenjen. Igrani film nije doživeo sudbinu svog animiranog pobratima, nikada nije ugledao svetlosti pozornice i bioskopski mrak. Pored CIA, i britanska vlada je smatrala Orvelovu knjigu vrlo zanimljivim propagandnim sredstvom, pa je još 1950. finansirala strip na njoj zasnovan.
CIA je u svojoj istoriji imala brojne padove i uspone, ali njihova umešanost u snimanje animirane verzije „Životinjske farme“, kao jedna od uspešno obavljenih tajnih operacija, ostala je dobro čuvana tajna skoro 50 godina.
***
Na kraju teksta, iz onog praseta #13 jedno interesantno pitanje se samo nametnulo:
– Da li svinje, konji, pseta i majmuni na vlast ne dolaze uz pomoć ovaca, već iza svakog uspešnog živinčeta stoji Služba?
Ovo pitanje profesori književnosti po srpskim školama i fakultetima nikada neće izgovoriti, čitali njihovi đaci i studenti Orvela ili ne. A baš to, odgovor na ovo pitanje, predstavlja jedan od ključnih nedostataka stvarnog obrazovanja u ovoj zemlji.
Džordž Orvel je još uvek u pravu.
linkovi:
Jon O’Brien: 12 things you probably didn’t know about Animal Farm (Metro, 17.08.2015)
Karl Cohen: The cartoon that came in from the cold (The Guardian, 07.03.2003)
[1] Fraza u engleskom jeziku „paying the piper“ znači: ko plaća gajdaša, taj bira muziku po kojoj će ostali igrati. Sve je ionako samo stvar izbora…
[2] Problematični kraj Orvelovog romana glasi: „Ostale životinje su spolja kroz prozor gledale u svinje pa u ljude, zatim u ljude pa u svinje, pa opet… ali tada je već postalo nemoguće reći ko je ko od njih“.
Tekst objavljen u Buktinji broj 49 i blogu Građanski krug
Radmilo Kračunović, Lale, rođen je 7.11.1966. godine u Negotinu. Jedan je od prvih blogera u Srbiji. Predsednik je udruženja Građanski krug. Autor je blogova Građanski krug i Grobljanski krug. Živi i stvara u Negotinu.