Nedim Hadži Ahmetović – Mafa, rođen je 22.01.1970. godine u Negotinu. Kao veliki zaljubljenik u stripove, kreće na studije grafike, ali kasnije prelazi na odsek skulpture, Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, na kome diplomira 1997. godine. Tokom svog aktivnog i veoma produktivnog rada postao je član više umetničkih udruženja. Šest godina provodi u Budimpešti gde radi i kao scenograf u Nacionalnom pozorištu i postaje član Udruženja mađarskih skulptora, zatim od 2007. do 2011. vodi Udruženje likovnih stvaralaca Negotina kao predsednik, član je i ULUPUDUS-a – Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije, kao i mnogih drugih organizacija. Dobitnik je velikog broja priznanja i učesnik velikog broja simpozijuma i likovnih kolonija širom sveta. Samim tim je učesnik velikog broja domaćih i internacionalnih izložbi, kako grupnih, tako i samostalnih, a i pred publikom u rodnom Negotinu više puta izlaže svoja dela. Iste godine diplomira i u Negotinu, izlaže ,,Urban fetish II‘‘, kolekciju skulptura i male plastike. Godine 2008. organizuje izložbu ,,Anatomija mitologije‘‘ u Todorčetovom konaku, na kojoj je predstavio kolekciju skulptura i crteža.
Hadži Ahmetovićevu produktivnost možemo pratiti kroz veliki broj vizuelnih medija, budući da je reč o veoma svestranom umetniku. Prepoznatljiv je po monumentalnim skulpturama koje se nalaze u velikom broju zemalja, od Nemačke i Rusije, preko Gabona, Turske, Egipta i Rumunije. Pored monumentalnih, bavi se i skulpturama manjeg formata, plastikom, dizajnom enterijera, slikarstvom i crtežom. Ne smemo izostaviti i njegov veliki rad na polju kompjuterskog dizajna, ilustracije i animacije. Još jedna umetnikova strast je i muzika, i rad u alternativnoj rok grupi Irfan Muertes, kao i negotinskoj grupi Superplan, u kojima svira trubu. Ovu priču o umetničkom stvaralaštvu zaokružuje i njegov rad na pisanju, čime ga svrstava u red nadarenih i neumornih umetnika današnjice koji potiču iz Negotina i Srbije, a deluju sa puno uspeha i van granica zemlje. I u pisanoj reči se Hadži Ahmetović ne boji da iskaže sve što mu je na umu, pa makar i britkim, i duhovitim jezikom i načinom pisanja. Mitološka bića poput kentaura se prožimaju i u pričama, kao i u skulpturama, a ceo opus umetnika kao zaštitni znak i akcenat nosi mitologiju i njene priče ovekovečene kod starih Grka.
Zanimljivo je spomenuti i izložbu ,,Tempo‘‘ u galeriji FLU u Beogradu, 2007. godine, koja je predstavljala multimedijalnu po-stavku radova domaćih muzičara koji se bave slikarstvom, vajarstvom i grafikom. Tako su, pored Hadži Ahmetovića koji svira u Irfan Muertesu, na ovoj izložbi svoja dela izložili i Zoran Marinković iz Bjesova, Mita Jovančić iz Blok Aut-a i ostali. Cilj projekta je bio sinkretizam likovnosti i muzike.
Suštinu njegovog rada možemo povezati sa umetnikovim razmišljanjima o svakodnevnici i društveno-socijalnoj problema-tici današnjeg čoveka, mitologiji i istoriji našeg kontinenta, ali i još jednoj zabrinjavajućoj činjenici – tehnološkim nasiljem našeg društva.
Tehnologija ubrzanim rastom i kancerogenom progresivnošću razvija svoje maligne ćelije koje nas nažalost polako ubijaju putem gladi, bolesti. Stvara se granica između prirode i tehnologije, emocionalni jaz u ljudima i pogrešno vrednovanje života. Kvalitet života se možda povećava, ali u zamenu za to postajemo bezlični i gubimo ljudskost, zarad materijalnog i prolaznih stvari. Tehnologija se razvija progresivno geometrijski, po teoriji engleskog ekonomiste i plemića pesimističnog, ali i realnog pogleda na svet, Tomasa Maltusa. Tehnika čini i izobličava estetiku stvarnosti i života. Ona menja i ulazi, prepliće se sa anatomijom čoveka, životinja… Zato sama dela savremene umetnosti koja nastaju pod velikim uticajem tehnologije i razvitka u polju industrije mogu da sugerišu tajnovitim znakovima o čemu je zapravo reč i koju tajnu krije određeno umetničko delo, instalacija ili hepening – umetnički performans. Mafin rad se upravo zasniva na ovim tvrdnjama, one ga prate, one su veliki izvor njegove inspiracije.
Oblak realnosti
Gvožđe i metal, primarni materijal kojima Hadži Ahmetović stvara svoje skulpture asociraju na elemente industrijalizacije. Anatomija čoveka i antropomor-fnih bića u svojoj napetosti i bogatstvu pokreta, stvoreni gore-pomenutim materijalima, jesu jasan znak ubrzanog razvitka našeg društva protkanog kroz oblike antičkih junaka i bogova, ali i nagoveštaja primitivizma i minimalizma u delima Konstantina Brankušija. U tome mu svakako pomažu i skečevi-studije manjeg formata rađene u glini. Njima umetnik stvara ideje, varijacije, gradi jedan svet koji će pretočiti u monumentalna dela pred kojima niko ne može ostati ravnodušan. Same instalacije, koje, kako je već napomenuto, stvaraju spregu, most između davnih vremena obgrljene mitologijom i savremenim načinom razmišljanja i stvaranja, jesu njegov najprepoznatljiviji znak.
Iz kamena – dolomita izranja i ,,Orao Seldžuk‘‘, koji čini grb velike dinastije Seldžuka, vladara na prostorima Turske u 12. i 13. veku. Skulptura je iskelsana u Alanji na tlu Turske, koja ima neposredne i direktne veze sa tematikom monumentalne skulpture velikih dimenzija. Orlovi se propinju, pokušavaju da se oslobode težine kamena, glave su im prkosne, a pogled se vinuo daleko u daljine neba, tamo gde bi trebali da se otisnu.
Orao Seldžuk
Gvozdena skulptura ,,Mučenik‘‘ sa simpozijuma u Španiji, još jednom stvara sintezu različitih verovanja, stilova i načina razmišljanja. Iz vitkog, očigledno namučenog tela kentaura, koji se takođe prožima u umetnikovom radu, izranja forma teškog i masivnog krsta koja simboliše mučeništvo u hrišćanstvu, u ranim periodima njegovog razvitka. Formu antikiziranog bića iz grčke mitologije, pa samim tim još jednog importa u rimskoj, nadovezuje nova religija, začeta u periodu mnogoboštva i idolopoklonstva, periodu poštovanja i verovanja u kentaure.
Mučenik
,,Oblak realnosti‘‘ takođe nastao u Turskoj na simpozijumu u Bursi, zaokružuje Hadži Ahmeto-vićev idejni proces. Futuristički, linearno-geometrijski princip kojim umetnik opet uz pomoć gvožđa stvara telo, oblikovano kao preplitanje tehnike i post-modernističkog doba u kome se nalazimo, jeste ključ analiziranja i shvatanja dela. Antičkog uticaja gotovo i da nema, ovo je jedan potpuno novi idejni princip koji se oslanja na današnjicu i mnogo više budućnost, koja slavi brzinu, robotiku i novu estetiku obogaćenu linearizmom.
U okviru skulptura manjeg formata je zanimljiv ciklus pod nazivom ,,Cycle Time‘‘, koji je kao izložba predstavljen negotinskoj i beograd-skoj publici 2007. godine. Ovi šlemovi su adaptacija šlemova Jugoslovenske narodne armije i preoblikovanje u sasvim drugačiji kontekst, koristeći se pop kulturom poput šlema za Miki Mausa, zatim onog koji nosi Asteriks – još jedna figura stripova koja čini veliki uticaj na Hadži Ahmetovića, ali i preispitivanje različitih načina varijacija i preobražaja u šlemove grčkih ratnika, rimskih legionara ili onih nemačkih za vreme nacizma. Svi ti narodi su činili multikulturalnost Balkana tokom njegove burne prošlosti. Za osnovu i temelj ideje i projekta je sasvim promišljeno uzet upravo JNA šlem, koji asocira na istoriju Jugoslavije koja je, takođe nestala i postala ruševina jedne, sada već prošle istorije.
Projekat ,,Machine gun cycle” se okreće još jednom multimedijalnom pravcu modernizma – instalacijama. To su radovi – skulpture, od gvožđa i ,,redi-mejd‘‘ elemenata (drvo, staklo) sa kojima se susrećemo, recimo, u dadaizmu, ali i pop-umetnosti, i koje podsećaju na radove Raušenberga i njegove kombinacije različitih materijala i natpisa.
Time se može shvatiti ideja umetnika za analiziranje današnjice koja je sve više ogrezla u ratove, patnju, čiji je najbitniji činilac razvitak tehnologije i pokušaj prevlasti većih sila nad manjim.
Na polju slikarstva i crteža, Hadži Ahmetović takođe radi sa velikim entuzijazmom. Crteži mu često, poput malih skulptura, služe kao skice i pripreme za njegov primarni način izražavanja – monumentalna dela. Međutim, upravo i crteže možemo da posmatramo i divimo im se kao individualnim i gotovim delima, ma koliko god ona delovala nedovršeno. Posmatrajući liniju koja i jeste osnovno sredstvo u crtežu, možemo pratiti i tempo brzih pokreta, stvaranja čiste redukovane minimalizovane skice koja se gradi prostijim oblicima, do studioznog i minucioznog karaktera i naglašavanja anatomije kroz bogatstvo linije. Crtež, kojim se umetnik bavi od samog detinjstva, čini stub njegovog rada. Bilo da se radi o budućim skulpturama, ilustracijama za korice knjiga, ili rad na stripovima, upravo je crtež taj koji nosi ideju, koji čini sam početak u kreiranju jednog umetničkog dela.
Što se tiče slikarstva kojim se Hadži Ahmetović bavi, doduše dosta kraće od crteža i ilustracija, najzastupljenija je tehnika akrilik na platnu. Njegove slike predstavljaju ili pripremu, prvi korak ka skulpturi, ili su gotova dela, koja nastaju nezavisno od skulpture. Zanimljivo je to što su na njegovim slikama najčešći protagonisti u životinjskom obliku. To međutim, ne znači da se u njima ne krije priroda nas samih, naših osećanja i delanja. U njegovim delima postoji više slojeva koji se mogu analizirati.
Sama kompozicija, povezana sa bitnim sredstvom, koloritom, jeste prvi sloj proučavanja – samo građenje dela, kompozicije na umetničkoj osnovi. Boje se uglavnom ograničavaju na skalu hladnijih ili neutralnih, međutim, u mnogim delima dolazi i do samog građenja pomoću toplih boja. Time se stvara jasan sklad i harmonija u smislu kolorita, ali i samih prizora koji mogu biti statični i mirni, ali i obogaćeni akcijom i pokretima. Građenje kompozicije ne bi bilo potpuno i bez samog građenja prostora. Za umetnika, prostor i stvarnost imaju veliku ulogu i on se njima bavi iako nije krenuo sa tom namerom, kao primarnom, dok stvara određeno delo.
,,Umetnik kao smrtnik, na ovaj način postaje zatočenik sopstvene mašte (platna), a slika umesto da bude oružje slikara, dobija reverzibilni smisao i tako slikar postaje oružje platna, alat sadašnjosti sa neogra-ničenim izgledima da će se sve završiti možda ne baš kako on neće, ali često drugačije nego što je želeo/la…‘‘
Nedim Hadži Ahmetović – Mafa, odlomak eseja za Katalog kolektivne izložbe Borskog likovnog udruženja (2010)
Samo pitanje metafizike, geome-trije i matematičke pozadine te problematike, dubina prostora ili suprotnost kao i dodavanje snova, vanvremenskog, mitološkog, tajnovitog i nedokučivog, jesu integralni deo interpretacije ovih dela. U delu ,,Forcing‘‘, koje je jedno od ranijih dela na polju slikarstva, možemo na primer da vidimo umešnost i njegov stil izražavanja. Ovo je jedna intezivna i dinamična kompozicija sa akcijom koja buja i kulminira. Brzina galopirajućih konja lepo moduliranih tela, koji kao da lebde u prostoru u kome se sukobljavaju kontrastne boje, koje takođe prate aktivnost i pokrete protagonista, kao i jak kolorit brzih pokreta četkice u pozadini i paleta koja nije slučajna, već planski određena, pokazuju vladanje umetničkim jezikom.
Hadži Ahmetović je, kao što smo već kroz skulpture uvideli, ljubitelj antike, Mediterana. Preko skulptura koje čine eklekticizam, spajanje starog i novog, različitih stilova i epoha, stižemo i do slika u kojima je dominantna figura bik i kolorit hladnih boja. Bikovi igraju veliku ulogu u kulturi i mitologiji čovečanstva još pre 17000 godina, što se vidi iz crteža u pećinama. Takođe je poznato da su zastupljeni i u kulturama antičke Grčke, Rima i Sumeraca. I dan–danas imaju značajnu ulogu u hinduizmu, kao i heraldici. Bik za Hadži Ahmetovića predstavlja Zevsa iz poznate scene otmice Evrope, koja se pominje u Ovidijevoj Metamorfozi, ali i kao veoma često stvarano likovno delo, pogotovo rasprostranjeno u periodu renesanse, baroka i neoklasicizma. Takođe, zastupljenost plave boje i hladnijih tonova predstavlja sam Mediteran i njegova mora. Ceo jedan ciklus, ,,Case of abduction of Europe‘‘ jeste urađen na osnovu ove mitološke legende. Njome je začet jedan novi svet, nova civilizacija na tlu kontinenta Evrope, čiji smo mi deo, samim tim i ta legenda čini naš identitet, a sve to uz ono uzvišeno – metafizičko i matematičko.
Ako želimo da predstavimo celokupan opus ovog umetnika moramo se osvrnuti i na rad na scenografiji i unutrašnjem dizajnu – enterijeru. Kao što je već nagla-šeno, Hadži Ahmetović je nekoliko godina proveo u Budimpešti, gde je radio i kao scenograf u Nacio-nalnom pozorištu. Jedan od bitnijih projekata na kojima je učestvovao jeste predstava ,,Tragedy of man‘‘, po drami koju je napisao mađarski književnik Imre Madah u kojoj su glavni protagonisti Adam, Eva i Lucifer, predstavljeni u različitim epohama čovečanstva, koje se hronološki nadovezuju. Megalomanske strukture kula, zidova, koji se mogu videti u sceni ,,Vizantija‘‘, zatim ,,Multipraktični mitraljez-teleskop‘‘ iz scene ,,Prag‘‘ jasno pokazuju o kakvom se velikom zahvatu i zahtevu pozorišne ume-tnosti ovde radi. Sve to kreće od veoma proračunatih skica i dimenzija samih objekata na sceni, ali i crteža i dizajna kostima i njihovog rasporeda na sceni.
Jedan od projekata je i uređenje enterijera Kluba akademije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Mali šank, da je pretočen u muziku, predstavljao bi kvalitetan underground industrial-sludge metal pomešan u zvukovima jednog Goldflesha, Asbestosdeath-a, Fudge Tunnel-a i ukusa metala, krvi i rata u ustima.
A za kraj, neće biti zaključka. Ovaj svestrani umetnik ima još vremena da nam svojim radovima, preko skulptura i uređenja prostora, do ilustracija, crteža i slika, ali i muzike i pisane reči, obogati svakodnevnicu i dokaže zašto jeste jedan od najboljih savremenih umetnika sa teritorije negotinske Krajine na koga možemo biti ponosni.
’’Šta ćeš ti u parku sokole, obrati mu se ptica… Izgubio sam svoju šumu odgovori ovaj. A gde su ti ruke, upita ga ćuk. Ostavio sam ženu koju sam voleo. Sad kad nemam koga da grlim, šta će mi ruke.
Ćuk trepnu jednom, dvaput… baš nesreća, reče, da izgubiš i šumu i ženu. Kentaur boje cimeta se umusi, uzdahnu i posle omanje dramske pauze reče… Ma to je sve isto. Moja žena zvala se Šuma, kaza on i pusti suzu devojačku.’’
Nedim Hadži Ahmetović Mafa,
odlomak priče ,,Pozorište u parku’’ iz neobjavljenih eseja ,,Ogledi feudalne stvarnosti”