Moj pas i njegova majka

Pre 10 meseci dobili smo štene zlatnog retrivera na poklon. Ne mogu vam opisati radost moje cele porodice. Ta mala umiljata kuca unela je u naš dom neki novi pozitivizam. Duše su nam se napunile pozitivnom energijom i dobrim vibracijama. Iako je pravio lom i nered za medalju, naš psić, nazvan od strane dece HERKULES, uveseljavao nas je i činio neizmerno srećnim. Bez obzira što je redovno pravio nestašluke, mi smo se samo smeškali njegovim vragolijama i pored toga što nam ponekad nije bilo pravo to što je taj umiljati nevaljalko uradio.

Redovno je ulazio u cipelarnik tako što bi šapom otvarao ulazna vrata i uvek odnosio po neki komad obuće, koji bi potom u slast grickao u nekom skrivenom kutku. Mnogo obuće nam je tako uništeno i izgubljeno, što nam je vrlo teško padalo. Od tada redovno zaključavamo ulazna vrata. Cepao nam je odeću stavljenu na sušenje posle pranja, iako je žica za veš bila prilično visoko postavljena baš iz tog razloga. Skakao je abnormalno visoko i samo bi svojom vilicom dograbio nešto od garberobe i hitro je otkačio sa žice. Nastavak se znao. Iscepao bi je na sitne komade. Donosio nam je ispred vrata razne đinđuve i gluposti, koje je ko zna gde pronašao i iščeprkao i posle ih sitnio i parčao na komadiće i tako samo pravio lom i dodatni posao. Uništio je svo cveće ispred kuće, a kojeg je bilo prilično. Čak je i dva masivna drva života, godinama uzgajana sa velikom ljubavlju, smrvio u paramparčad svojim jakim zubima. Sada više nemamo ni cveće, što je moju suprugu dovelo do ludila. Isprljao je tek stavljenu fasadu na više mesta, za koju smo dali poslednji dinar u kući i godinama odricali mnogo čega samo da bi uštedeli novac za tu svrhu. Prekopao je i uništio travnjak ispred kuće, koji sada više podseća na bojno polje nego na zelenu površinu. Jednom rečju pravio je haos i štetu, ali ipak nas je činio srećnima i nasmejanima.

Kada je malo porastao, počeo sam svakodnevno da ga šetam. Što zbog njega, što zbog sebe. Prijale su mi te šetnje. Uživao sam u njima. Njemu su prijale još više. Tempo koji mi je diktirao, prilično brzi hod, u početku mi je baš teško padao. Nisam bio u kondiciji. Kasnije sam se navikao i ja imao potrebu da ga svakodnevno šetam. Jedini problem bili su psi lutalice kojih je bilo na svakom ćošku. Spopadali su nas sa svih strana. Čim bi nas videli, lajući i režući bi trčali ka nama. Neki su bili agresivni a neki umiljati. A Herkules je uvek bio zainteresovan za igru. Iako sam u par navrata jedva uspevao da ga odbranim od nekih prilično ratobornih i ljutih pasa, koji su imali nameru da ga rastrgnu, on je i ka njima pokušavao da dopre, cimajući mi povodac, tužno cvileći i ne shvatajući da bi ga ti psi povredili i ubili da mogu.

Prilikom naše poslednje šetnje, odstupili smo od trase koju smo inače svakodnavno prolazili. Sreo sam jednog prijatelja sa kojim se nisam video već duže vreme i u nameri da se ispričam sa njim krenuli smo putem kojim je on išao ka svojoj kući. Baš smo se lepo ispričali. Kada smo se rastali, Herkules i ja krenusmo dalje svojim putem. Neminovno smo morali da prođemo pored kuće u kojoj je Herkules „došao na ovaj svet“. Pored kuće u kojoj je živela Herkulesova majka. Kapija je bila otvorena i kako smo se polako približavali kući, u jednom trenutku kroz kapiju na ulicu izlete kuja. Trčala je ka nama režeći, delujući prilično ljuto i neprijateljski rasploženo. Mene to prilično iznenadi, jer nisam očekivao da zlatni retriver bude agresivan pas. To mu nije u karakteru, ali videći kako se kuja približava ka nama, sa repom podignutim na gore već sam se pripremao za odbranu svog malog razdraganog psa, koji je veselo poskakivao ne shvatajući ozbiljnost situacije. Znao sam da je ljuta kuja Herkulesova majka i to sam krenuo da joj pričam kako se približavala.

„Što si tako ljuta? Pa on je tvoje štene.Treba da budeš srećna a ne tako ljuta. Vidi kako je porastao i kako je lep.“

Kada nam je prišla, nije nas napala. Zastala je ispred nas i samo nas posmatrala. Kao da je razumela šta joj govorim. Herkules je bio neverovatno srećan. Skakao je, čežjivo cvileo i dodirivao njuškom. Ona ga je u početku izbegavala i pomerala se od njegovih dodira a kasnije, kada ga je onjušila, krenula je da maše repom i da liže glavu svom štenetu. Zadržali smo se desetinu minuta. Igrali su se i skakali jedno preko drugog. Valjali su se po trotoaru veselo lajući. Na jedvite jade nekako krenusmo dalje svojim putem. Keruša je dugo vremena išla za nama i lajala. Na posletku, lavež prestade i lik keruše, Herkulosove majke, se izgubi iz našeg vidokruga.

Dok smo išli ka kući, razmišljao sam da li je kuja prepoznala svoje štene imajući u vidu da je od nje bio odvojen sa svega mesec dana, da je od tada prošlo skoro godinu dana i da se njen nevaljali psić prilično promenio i porastao. Da li je čulom mirisa, ili na bilo koji drugi način, shvatila da ga je ona oštenila, da mu je ona bila majka? Ja ću verovati da jeste, jer tako je i nastala ova priča! Da je baš zbog toga došlo do te silne promene u raspoloženju psa. Da su se baš zato tako veselo i razdragano igrali.

Ono što je sigurno, od sada smo imali novu trasu za šetanje. Moj pas i ja. Uvek ćemo prolaziti pored kuće Herkulosove majke, jer majka je majka.