Pre nego što krenemo sa pričom, hajde da vidimo samo značenje reči diskriminacija. Za tu priliku upotrebićemo Veliki rečnik stranih reči i izraza autora Šipke i Klajna.
Diskriminacija – 1. Nejednako postupanje, neravnopravnost u tretiranju stvari, pojedinaca ili grupa, 2. postupak kojim se unapred ograničavaju prava građanina ili naroda…
Pre svega, postavlja se pitanje vredi li uopšte pisati o diskriminaciji? Zar to neće bit jedan i previše obiman tekst? Zapravo, mnogo teži zadatak bio bi pisati o antonimu diskriminacije, to jest, pisati o toleranciji, objektivnosti, nepristrasnosti, jer toga gotovo i da nema danas. Naročito u Srbiji. Svako je od nas u većoj ili manjoj meri diskriminisan ili pak diskriminator. Bilo kao pojedinac ili deo kolektivizma. Pogledajte samo kakvu diskriminaciju doživljavamo od strane svetskih sila mi kao narod i država. Pogledajte kakvu diskriminaciju doživljava provincija države u odnosu na prestonicu i sve će vam biti jasno. O verskoj, seksualnoj, polnoj, političkoj, rasnoj i nacionalnoj diskriminaciji nema potrebe da pričamo. Dovoljno je da otvorite bilo koje dnevne novine. Diskriminacije koliko vam duša želi.
Ono o čemu želim da pišem jeste jedan, da kažemo, noviji vid diskriminacije koji se manifestuje na nivou čitavog sveta a naročito zapadnog. A sve što je zapadno nama nije strano. Pa šta ako je i nastrano. To oberučke, bez razmišljanja prihvatamo. Reč je o diskriminaciji nad ružnima ili takozvanom lukizmu (lookism). Kada kažem ružnima, mislim na sve one ljude i ličnosti koje se mogu podvesti pod taj pojam. Mislim na fizički neprivlačne osobe, na debele, premršave, stare, ružne, uboge, bolesne, siromašne, na sve one osobe koji nisu oku na volju iz ko zna kojih razloga…
Svetska modna mašinerija i industrija nameće neke nove trendove i stilove. Nastupilo je vreme lepih ljudi. Lakše se prihvata ono što je oku lepo i dopadljivo. Ista je stvar i sa ljudima. Lepši ljudi imaju bolju prođu. To su svi shvatili i svi koriste tu činjenicu radi ostvarivanja svojih ciljeva. Političari, filmske i modne industrije, marketing… Čak i u običnom životu postala je svakodnevna pojava diskriminacija nad ružnima. Pogledajte kako se u školi deca ponašaju prema debeloj deci. Izvrgavaju ih ruglu, maltretiraju ih i šikaniraju. Otidite u bilo koji tržni centar. Pogledajte samo ko radi u svim tim silnim radnjama. Sve same lepotice i lepotani. Da privuku pažnju i klijente. Zašto ne radi neki debeljuca ili neki gabor? Zato što će odbijati potencijalne mušterije.
Ružne osobe treba da ulože mnogo više truda i napora da bi postigle sve ono što lepota uspeva sa mnogo manje zalaganja i napora. U ovom materijalističko orijentisanom, posrnulom svetu ko još obraća pažnju na unutrašnje vrednosti? Važna je samo forma. Pakovanje prodaje robu. Jebeš dušu! Bitno je telo!
Međutim, ovaj internet je ipak dao neku nadu ružnima. Sakriveni iza svojih avatara mogu da facebook-uju, bloguju, tvituju, šeruju i postuju kao neke sasvim druge osobe. Mnogo je lakše da u tom digitalnom simulakrumu budu potpuno nove i drugačije individue i ličnosti. Poželjnije i lepše. To i čine. Svoju fizičku ružnoću sakrivaju iza svojih digitalnih alter-ega i nastoje da svojom duhovnošću privuku pažnju i zaintrigiraju. I mnogi se upecaju na njihovu duhovnost, rukovodeći se mišlju da osoba sa tako dobrom i plemenitom dušom mora da izgleda savršeno, pritom, svesno ili nesvesno zanemarivajući činjenicu da je lepota vrlo često u suprotnosti sa duhom. Ali niko nije savršen. I to je suština koje moramo biti svesni. Svako od nas je, manje-više, lep i ružan na svoj način. Treba svakog prihvatiti onakvog kakav jeste. Sad ako ženska ima dobro dupe i sise, šta da se radi. Nek ide život! Nećemo baš da sitničarimo.