Mislim da je najbolje da ovaj tekst o muzici započnem mojim omiljenim citatom o muzici. Citat je uzet iz knjige: Kiša i hartija našeg pisca Vladimira Tasića koja je i nagrađena NIN-ovom nagradom za najbolji roman 2004. godine.
On glasi: »Informacija nije znanje, znanje nije mudrost, mudrost nije istina, istina nije lepota, lepota nije umetnost, umetnost nije muzika, muzika je najbolja.«
Zar je potrebno reći još nešto? Ali hajde da sebi dam malo oduška…
Samo onaj ko uživa u muzici, kome je muzika motivator i pokretač, ko bez muzike ne može da funkcioniše i živi, razumeće ovaj citat i ovaj tekst. Iz tog razloga ovaj članak i jeste posvećen svim tim uživaocima muzike. Svima onima, koji smatraju da je muzika ta koja oplemenjuje ovaj svet i čini ga boljim i lepšim mestom.
Od malih nogu, kada sam imao svega 4-5 godina života, pa sve do dan danas moj život protiče u ritmu tamo neke čudne muzike. Muzika je to što me pokreće, budi volju i daje snagu. Muzika me gura dalje i čini srećnim i ispunjenim. Ako je nešto bilo konstantno u mom životu, onda je to muzika. Moja prva ljubav i strast. Zna se. Muzika.
Neću sad da Vam pišem o svojoj muzičkoj evoluciji. Bio bi ovo prilično dug tekst. Rećiću samo da sam preslušao mnogo toga, mnoge muzičke pravce, potpravce i mešavine raznih žanrova. Imao sam i dalje imam mnoge omiljene bendove, izvođače. Imam pozavidnu kolekciju. Od klasike do grind cora, od duhovne muzike do psychedelic trance-a. Od muzike stare nekoliko vekova do vrelih noviteta. A ono što je najbolje u celoj priči je što uvek otkrivam nešto novo, neku novu grupu, neki novi zvuk i zbog toga sam neizmerno srećan.
Mene su vaspitavali roditelji, rođaci, škola, društvo, država, ulica a ponajviše muzika. Mnogo muzike je prošlo kroz moje uši, ostavilo trag u mom mozgu, ugnezdilo u mojoj duši, i na taj način formiralo me kao ličnost i čoveka. Slušao sam domaću muziku, mnogo više stranu, prevodio pesme i polako kontao. Postao sam kolekcionar, skupljao kintu, odricao mnogih užitaka kao srednjoškolac, samo da bih mogao što više kaseta, ploča a kasnije CD-a da kupim. Ritual je bio poznat: čim bih sakupio neku malo veću lovu otrčao bih na bus pa pravac Beograd ispred SKC-a u kupovinu do poslednjeg dinara. Koliko sam samo puta potrošio pare i za autobusku kartu, da sam kasnije morao da se žicam dinar po dinar samo da bih skupio pare za povratak. Ali bitna je bila samo muzika. Danas toga više nema. Nestala je ta draž kolekcionarstva. Na jedan klik sa neta skineš sve što ti treba. Čitave diskografije. Za tridesetak minuta, u zavisnosti od brzine konekcije, dođeš u posed dugogodišnjeg truda i rada jednog benda ili autora. Besplatno i besmisleno. To i ja radim. Da se ne lažemo. Download-ujem kao lud. Nemam toliko para da kupujem te silne diskove. Znam da će to uništiti muzičku industriju ako već i nije, ali šta da se radi. To je to novo moderno doba. Ima ono i svoje pozitivne strane.
Supruga mi skoro reče onako pomalo besno: »I ovu decu si zarazio muzikom !!!«, a ja sam u tom trenutku bio presrećan i ponosan na sebe kao roditelja, jer sam na neki način sprečio da i moju decu obuzme taj opaki virus turbofolka, pink mašinerije, opštenarodnog veselja i lošeg ukusa. Ako ništa drugo, barem da slušaju dobru muziku. Ima od koga da je čuju. Puštam je svakog dana.
Za kraj, šta bih mogao da Vam kažem? Samo jedno. Slušajte muziku i slobodno pojačajte ton do daske. Muzika je nešto najbolje što je stvorio čovek!!! Ako to do sada niste shvatili, krajnje je vreme.