Bilo je oko 3 sata posle ponoći. Pešaka sam išao ka kući. Još jedno burno veče privodilo se kraju. Pomalo pripit uživao sam u svežini noći koja se polako ali sigurno završavala. Tamo negde daleko u tmini smeškao se novi dan. Disao sam punim plućima samo da bih u što većoj količini udahnuo svež prohladan vazduh. Godila mi je ta svežina nadolazećeg jutra posle tone udahnutog zagušljivog i smrdljivog vazduha iz kafića.
Stigoh gotovo do kuće. Na razdaljini od pedesetak metara primetih da su se pored mog auta, koji se nalazio parkiran ispred kapije moje kuće, nalazile dve ljudske siluete koje su čučale u senci auta i ko zna šta radile. Najpre pomislih da mi se učinilo, da je to samo privid izazvan mrakom i slabom uličnom rasvetom, ali nakon što sam fokusirao pogled ka svom autu, posle jedno par sekundi posmatranja bio sam stopostotno siguran da su se kraj auta stvarno nalazile dve ljudske siluete koje su se sve više pomerale što sam se ja sve više približavao autu. Bilo je i više nego očito da su se siluete uznemirile mojim dolaskom.
Nisam mogao da razanam ko je bio u pitanju ali kroz misli krenuše da mi kuljaju negativne misli. Prva pomisao koja mi pade na pamet jeste ta da mi obijaju auto zbog mp3 plejera. Usled te spoznaje kao i mogućnosti da će me te dve siluete možda napasti baš zbog toga što sam ih osujetio u njihovoj nameri, kroz telo mi prostruji hlada jeza. Bio sam prilično uplašen, jer nisam znao da li su te dve prilike koje su se krile od mene imale neko naoružanje, neki nož, šrafciger, pijuk ili možda čak pištolj i ako jesu da li su imale nameru da me napadnu u strahu da ne budu uhvaćene. Iako sam naslućivao da postoji takva verovatnoća, ipak sam ubrzanim korakom krenuo ka autu počevši da vičem.
– Šta radite to?! Izlazite odmah da vas vidim!
Siluete čim čuše moj glas, posle jedno par sekundi, iskočiše iz senke auta u kojoj su se skrivale, bukvalno se stvorivši ispred mene. Nisam mogao da im vidim lica. Slaba magličasta svetlost sa bandere zaslepela me je u potpunosti. Ispred sebe video sam samo dva mračne ljudske konture koje su samo ćutale i posmatrale me. U tišini koja je trajala nekoliko sekundi a koja je izgladala kao čitava večnost mogao sam da čujem svoje srce kako divlje udara. Strah je svakog trenutka rasla i obuzimala me. Jedna od silueta krenu sa pričom.
– Izvinite čika Miljane nismo hteli da vas uplašimo.
U tom trenutku prepoznao sam glas i shvatio ko je bio u pitanju. Drugar mog starijeg sina. Posle nekoliko trenutaka video sam im i lica. Uslediilo je prepoznavanje i druge siluete. I on je takođe bio drugar mog sina. Klinci koji su mnogo puta bili u mojoj kući i koje sam dobro poznavao. Strah mi gotovo nestade u trenu mada sam još uvek bio uznemiren.
– Šta radite to? Nije valjda da ste hteli da mi obijete auto?
– Izvinite čika Miljane. Nismo hteli da vam obijemo auto. Samo tu je najbolji signal.
– Najbolji signal?
– Koristimo vaš internet signal. Tu je najjači signal. Dopisujemo se sa devojkama. Ne ljutite se valjda što koristimo vaš internet.
– Kradete moj internet?!
Tek kada sam to rekao video sam da u rukama drže ogromne smart telefone sa kojih se gotovo u istom trenutku začu ton pristizanja nove poruke. Ja se samo nasmejah i krenoh ka kapiji.
Pre nego što uđoh u kuću klinci me ponovo pozvaše.
– Čika Miljane nećete valjda da isključite internet. Mi bismo se još malo dopisivali sa devojkama.
– Neću, neću. Slobodno se dopisujte.
Čim sam to rekao uđoh u kuću, zalupih vrata i iz momenta se strovalih u krevet. Ležao sam tako još dugo ne mogavši da zaspim. Pitao sam se šta bi bilo da te dve siluete nisu bile drugari mog sina koji su se dopisivali sa svojim devojkama pritom mi kradući internet signal već stvarno neki kriminalčići koji su želeli da mi obiju auto. Kakav bi bio epilog te večeri? Na posletku zaspah i san mi obuze um. Nakon nekoliko sati sna, kada sam se probudio, dugo sam razmišljao o tom događaju. Dugo sam se kolebao da li da promenim lozniku za svoj wireless. Na kraju ipak nisam. Ipak su to bili drugari mog sina. Dobri klinci koji se samo dopisuju sa svojim devojkama.
