Već duži vremenski period nisam pisao o nekoj „našoj“ muzičkoj grupi koju bih tom prilikom i preporučio kao muziku koju treba poslušati. Ovom prilikom ću tu grešku i moju nemarnost ispraviti.
»Letu Štuke« su sarajevski bend i nadam se da nećete zameriti što sam ih prisvojio onom reči „naši“, jer ih našim i smatram, iako ovaj tekst pišem iz neke druge države, mnogo manje i jadnije nego one nekadašnje u kojoj smo svi bili naši i svi bili braća, a u kojoj je ova grupa i nastala. Sa druge strane, umetnost ne bi trebalo da poznaje granice, nacionalnost, veroispovest… Umetnost treba da pomera granice, da zbližuje ljude, razbija stereotipnost, primitivizam, malograđanštinu, tabue…, da širi pozitivnu energiju, prijateljstvo, ljubav…
Za »Letu Štuke« čuo sam i ranije, ali sam ih zavoleo nakon gledanja njihovog spota »Minimalizam«, koji je ujedno bio i najava za njihov album iz 2005. godine. Slušajući reči pesme bio sam kupljen u trenutku. Puka istina i sadašnjica koju trenutno proživljavamo a koja je opevana u pesmi iz momenta se usadila u moju dušu i moj um. Pesma koju sam mogao i ja lično da potpišem kao svoju. Kao pesmu svih nas. Pesma koja govori o toj zloj sudbi koja nas je zadesila i na koju nismo mogli da utičimo i izmenimo je. Možda zbog stepena naše kolektivne nesvesti. Da vam je ja ne bih prepričavao. Poslušajte je.
Minimalizam (deo pesme)
Bogati roditelji ne žale,
za svoju dječicu dat će baš sve.
Prodaju šume i hidrocentrale
i drže pola države.
Zato im potomci veselo žive,
ne rade ništa a imaju sve.
Čisti kokain i ruke od svile
i tuđe gladne godine.
To nije minimalizam,
al’ ne zna primitivizam
šta je to kapitalizam.
To nije minimalizam,
svi vide, niko da prizna
koja to gazi nas čizma
…nacionalizma
Bezimeni album »Letu Štuke« iz 2005. godine je jedna kritika društva i današnjice. Nije nimalo neočekivano da slušajući tekst pesama prepoznate svoju realnost. To stanje stvari koje nas okružuje. Te surove principe, načela i zakone modernog doba u kome se sve više gubimo i propadamo a koji su svakako protkani nitima prošlosti koje se još uvek ne možemo osloboditi i koja nas još uvek proganja. Te prošlosti koja je velikom merom i glavni uzrok mnogih nedaća i muka koje nam se dešavaju u sadašnjosti ali na žalost dešavaće se i u budućnosti.
Ulice (deo pesme)
Uvijek je bilo isto, zakon je reala.
Sirova koža, meso, zlatom sve do para.
I trči, radi, trpi, hrani se i množi.
Otimaj, kradi, varaj, pred očima božijim.
Vazda su želje iste, život ideala.
Ugodi tijelu pa ga bodi, sa sto igala.
I nije važnio je li droga ili joga,
samo je bitno čemu dođeš putem toga.
Ja se baš ne razumijem, ja malo šta umijem.
Moje su ulice u zlatnom ramu.
Ja se baš i ne poznajem, samo prepoznajem
kada svjetlo promoli kroz tamu.
(monotono monotono)
Seks je u glavi, svi ga slave kao totem.
Nisam muškarac ako s bojnog polja odem.
I popij oči, krvi loči, al’ se bori
za tuđi račun i nejasan teritorij.
Nije sve tužno, imamo i zabavljače,
novu elitu, nove talente pjevače.
Rastu ko gljive, euforičan je prizor.
Plovim kroz dimove i ne palim televizor.
Ono što će te svakako uočiti slušajući ovaj album »Letu Štuke« je da u pesmama preovladava jedno nezadovoljstvo, neprilagođenost, kritički osvrt i pogled na svet ali u velikoj meri i tuga i seta koja izbija iz tekstova i muzike. Refren u pesmi »Tepsija«: „bolje hladne ulice New Jersey-a nego puna kuća, prazna tepsija“ deluje tako poražavajuće i tako surovo. I uvek se nekako rastužim kada slušam tu pesmu baš zato što me neminovno natera da se zapitam: Da li sam pogrešio što sam ostao ovde? Ali možda je sad kasno za preispitivanje prošlog života i prošlih odluka. Mi brzo starimo. Deca rastu. Rastu i prohtevi. Para je sve manje. Jedino stigne za tu tepsiju. Možda me zato baš toliko i pogađaja ta pesma.
Međutim, da ne bih o svakoj pesmi pisao i iznosio svoje mišljenje, jer muziku treba slušati i uživati a ne prepričavati, krenite sa slušanjem. Vežite pojas i poletite u taj svet muzike. Neka Štuke polete! I odletite što dalje odavde! Dok još možete!
