Oni i Mi

Iako je priča oko zaraženog mleka i afla toksina izašla iz žiže interesovanja, mislim da narod u globalu još uvek ne zna da li je mleko uopšte ispravno i štetno za konzumaciju ili nije. Ili to više uopšte nije ni bitno? Ono što je sigurno je da je prodaja mleka znatno opala, naročito pre jedno nedelju-dve dana kada je cela ta priča danima bila udarna tema. Međutim, šta je rezime cele te priče? Ne bih da ulazim u tu priču jer će tekst krenuti u drugom pravcu, što mi nije namera. Rećiću da je reč o klasičnom spinovanju i sa time ću završiti o tome.

Poenta cele ove priče trebalo bi da bude rezonovanje jednog klinca od 8 godina, koji obožava da pije mleko i koji je kao i većina dece sigurno čuo da je mleko koje pije otrovno. Da se ne bi pogrešno razumeli. Supruga i ja mu o tome nismo ništa pričali. Zašto bi decu zamarali takvih morbidnim temama? Ima toliko veselijih i prijatnijih tema kojima deci treba da se okupira pažnja. Međutim, i ta deca su deo društva. O otrovnom mleku su sigurno čula od druge dece u školi ili videla na TV-u dok su menjala kanale ili pročitala u novinama ili netu. Skroz nebitno. Bitno je i da deca znaju da je mleko možda otrovno.

Moj mlađi klinac od 8 godina satire mleko. Svakodnevno popije po 2-3 šolje. Jako i zdravo dete koje za svojih 8 godina nikad nije primilo injekciju ili ozbiljno bilo bolesno. Ja sam do skoro pričao da je to zbog toga što svakodnevno pije mleko. I onda na red dođe taj afla toksin i ja prestadoh da pričam tu priču. Pao sam pod uticaj medija. Zamedijali me. Neću da kažem da sam poverovao ali počeo sam da se kolebam. Ja koji sam oduvek smatrao da sam pronicljiv, mudar i promišljen čovek, na koga  mediji ne utiču i ne kreiraju mu mišljenje, stav i odnos prema životu. Ja koji sam oduvek razmišljao svojom glavom i uvek izvlačio poentu iz plasiranih priča sakrivenu „između redova“, sada, nakon tih silnih medijskih bombardovanja o otrovom mleku, nisam znao šta da radim. Bio sam u dilemi:  Da li da kupujem mleko ili ne? Da li da deci dajem da piju mleko ili ne? Tada sam konačno prihvatio činjenicu da smo svi mi ustvari samo mali delovi (zupčanici i zavrtnji) ogromnog mehanizma i da funkcionišemo onako kako se od nas očekuje, makoliko mi mislili i tvrdili da smo nezavisni i samostalni u svom odlučivanju i delovanju. Sve nam je nametnuto i sve radimo baš onako kako se od nas očekuje i kako je unapred predviđeno. Ko tvrdi suprotno samoobmanjuje se ili ne shvata suštinu.

Nego da se ne udaljujem od teme. Reče meni juče klinac, kad vide moju facu koju sam napravio dok sam ga gledao kako ispija ogromnu šolju mleka.

Tata, mleko nije otrovno. Pijemo mleko ceo život i nije nam ništa. To nas ONI lažu, samo da bi ONI imali što više mleka za njih.

Klinac je shvatio suštinu priče. Samo što konkretno nije u pitanju količina mleka koju će ONI posedovati nego količina kajmaka koju će pobrati iz tog silnog otrovnog mleka. Ono što je još bitnije pitanje je ko su ti ONI koje je spomenuo moj klinac?

Hteo sam da ga pitam ko su ti ONI na koje misli ali zašto zamarati dete takvim stvarima? Sa druge strane, ovaj primer nam govori da i deca vide, osećaju i dobro znaju ko su ONI a ko smo MI. Pitanje je: znate li Vi? I ako znate možemo li bilo šta promeniti povodoim toga ili će sve samo ostati na pukom saznanju?