Kao i svaki prosečni zapošljeni građanin, radim „od jutra do sutra“, samo da bih svojoj porodici i sebi obezbedio, koliko toliko, normalne uslove života. Teško uspevam u tome, ali se ipak trudim. I kada dođem sa posla, mrtav umoran, ubrzo završim u krevetu. Umor čini svoje ma koliko ja to ne želeo i borio se protiv toga. Iz tog razloga, jednostavno nemam dovoljno vremena da se posvetim svojoj porodici. Žao mi je zbog toga ali prosto rečeno nemam mogućnost izbora. Upao sam u mašinu i ona me doslovno melje.
Jedino preko vikenda, kada ne radim, mogu nekako da iskalkulišem i u svom tom škripcu sa vremenom, ukradem deo vremena za sebe i svoje najbliže. Isto tako, vikend je karakterističan još po nečemu. Tada odlazimo u kupovinu i nabavaku životnih namirnica za celu nedelju. Kao i većina ljudi koji funkcionišu po sličnom sistemu, i mi se uvek zapucamo u neki ultra, mega, giga market u kojem ćemo potrošiti gomilu para, koje smo u nekom prethodnom vremenskom periodu teškom mukom zaradili. Radiš ceo mesec a sve to sprcaš za tili čas. To ti je ekonomska situacija u Srbiji.
Napunili smo žena i ja, ona pokretna kolica svakojakim glupostima, kao da imamo para na bacanje. Iako smo dobro znali da ćemo, u narednih nekoliko dana, sve to pojesti i iskenjati ili upotrebiti za svakodnevne kućne aktivnosti, što će na kraju opet završiti u kanalizaciji ili smeću, nismo prestajali sa ubacivanjem svega i svačega u ta kolica. Saznanje da će krajnja destinacija svih tih proizvoda biti đubrište ili kanalizacija i da na taj način naše pare samo transformišemo u izmet i otpad, na nas nije imalo efekta. Samo smo tovarili ta pokretna kolica, i time ugrožavali naš skromni kućni budžet. Čak i cene koje su otišle u Q nisu imali neki uticaj. Možda je razlog tome bila činjenica da su naše platežne sposobnosti bile dovoljne samo za kupovinu osnovnih životnih namernica što predstavlja minimum minimuma potreban za egzistenciju jedne prosečne porodice.
Na kraju, nekako dođosmo do kase. Mlada i atratkivna prodavačica, kao robot, samo je provlačila kupljenu robu kroz bar-code čitač. On je svakog časa pištao a konačni iznos na monitoru samo se uvećavao. Mene je tek tada uhvatila panika jer sam počeo da kontam da možda neću imati dovoljno para da sve to platim. Tek tada me je ošinula realnost tako da nisam obraćao pažnju na utegnutu čvrstu guzu i vitke noge mlade prodavačice, što sam uvek i činio prilikom kupovine. Džaba je dupence vrckalo i posakivalo pri svakom pokretu. Skupoća me je ubila u pojam. Nisam znao gde se nalazim.
Po završenoj kupovini izađosmo iz marketa sa gomilom kesa u rukama i praznim novčanikom i uputismo se prema autu. Tom prilikom sretosmo se sa nekoliko prijatelja i poznanika sa kojima razmenismo reč, dve znajući da takvih prilika neće biti sve do sledećeg vikenda i narednog odlaska u ultra, mega, giga market. Ono što sam primetio pri takvim susretima je jedna sve učestalija pojava, koju su ljudi, svesno ili nesvesno, činili. Vi im nešto pričate a oni ne mogu da odvoje pogled sa pvc kesa prepunih raznoraznim namirnicama i potrebštinama koje držite u rukama. Skeniraju šta ste sve kupili, brzo proračunavaju koliko sve to košta i onda vas pogledaju onako sa rezervom sigurno se pitajući: odakle im pare da kupe sve to?
Gle kupili su i meso, kačkavalj, najskuplju pastu za zube i najskuplji prašak za veš, gomilu uvoznih slatkiša, onaj toaletni papir sa tri sloja i kulen, jebo te… Vidi samo koliko kesa vuku i šta su sve kupili a ovamo mi glume neko poštenje. Ma ko zna odakle im pare. Sigurno to nisu čista posla.
E moja Srbijo. Oduvek si zavidna bila, ali da zavidiš što je neko kupio dva kila mesa, par čokolada ili kilo banana, to je i više nego jadno. Međutim, nije narod kriv. To je sve rezultat dugogodišnje krize, nemaštine i loše politike. Nema se para. Nema se posla. Mnogi gladuju i na ivici su egzistencije. Zato će vam i zavideti kad vide da nosite pune kese jer oni nemaju para ni za to.
Pretuzan tekst. Ne znam sto drugo reci….
Tužan je jer predstavlja našu realnost
tužno je što odavno ti pogledi nisu zbog zavisti, dokonosti, čaršijskih priča, već samo zbog gladi…
Na žalost istina…