Magija knjige

Mnogi ljudi koji imaju stečenu naviku da čitaju već znaju kakvu magiju kriju i nose dobre knjige. Cilj ovog teksta je da onima koji nemaju naviku da čitaju knjige objasnim magiju jedne knjige i samim tim ih zaintrigiram i možda navedem na čitanje.

Predeo slikan čajem – Milorad Pavić

.

Knjigu sam pročitao pre mnogo godina. Zapravo, pročitao sam je dvaput. U daljem tekstu shvatićete zašto. Kada sam prvi put krenuo sa čitanjem, sve je išlo glatko. Stranica za stranicom. Knjiga se lako čitala. Za tili čas dođoh gotovo do polovine knjige. Međutim, izgleda da sam tom prilikom prevideo činjenicu da je Pavić majstor mistike i majstor pisanja i da se njegove knjige ne mogu čitati i shvatati olako. Potrebno im je posvetiti punu pažnju jer su one pune zamki. Negde na samoj polovini knjige autor krenu da objašnjava kako se knjiga zapravo treba čitati. WTF!? Kako se čita knjiga? Valjda otvoriš knjigu od prve stranice i onda kreneš sa čitanjem. U slučaju Pavića to izgleda nije tako. Ako se ne obraća pažnja na poglavlja, stranice, za čas posla čitalac se može izgubiti i pogubiti u Pavićevim lavirnitima satkanim od slova, jer Pavić nije samo pisao romane on je konstruisao paralelne romane. U jednom romanu ima više romana koji se prepliću u zavisnosti kako čitate knjigu.
Kada sam pročitao uputstvo kako zapravo treba pročitati knjigu, odnosno, piščevo objašnjenje u kojem je on istakao da postoje 3 načina na koji se može pročitati knjiga, ja sam se najpre zbunio a posle, iskreno rečeno, cinično nasmejao. Kakve veze ima kako se čita knjiga? Zar je bitno da li ćeš krenuti od početka ili ćeš ukrštati ili prepakivati poglavlja i onda čitati? Kada knjigu pročitaš od prvog do poslednjeg slovca, pročitao si je, zar ne? To je ta priča i gotovo. E pa izgleda da nije baš tako. Naročito kada je u pitanju Pavić.
Nakon otkrivenih saznanja na koji način se knjiga može čitati, pročitao sam je do kraja, na način na koji sam je i započeo da čitam i potom istu vratio u biblioteku. Posle nekog određenog vremena, zaintrigiran baš tim drugačijim mogućnostima čitanja, ponovo sam otišao do biblioteke i ponovo iznajmio knjigu »Predeo slikan čajem«. Želeo sam ponovo da je pročitam, ali na jedan od alternativnih načina koji je predlagao pisac samo da bih video zašto je pisac na tome potencirao i šta će od svega toga ispasti. I pročitao sam je. I nakon toga dugo vremena bio zbunjen, zadivljen i šokiran. Bila je to neka sasvim druga priča. Kao da sam čitao neku sasvim drugu knjigu. Sve mi je bilo nepoznato. Uopšte nisam naišao na priče, radnje i dešavanja koja sam pročitao prilikom prvog čitanja. Jednostavno sve je nestalo ili se izmenilo. Iako je to bila ista knjiga, iako sam je dvaput, pročitao od slova do slova, bile su to dve sasvim različite knjige. Nisam znao kako je to pisac izveo. Sigurno je u pitanju bila neka magija. Magija ili talenat. Ko bi ga znao. Ono što je sigurno je da kada bih knjigu pročitao na treći način, što svakako hoću jednog dana, shvatio bih da je u pitanju tamo neka sasvim treća knjiga, različita od prethodne dve, sa nekim drugim pričama, dešavanjima i zbivanjima… A to je već nešto, moraćete da prizate. I moraćete da priznate da je Pavić bio prilično tajanstven,  posve neobičan i vrlo zanimljiv lik. Neka mu je laka zemlja i večna slava.

Evo šta je on rekao povodom toga:

… zašto sada uvoditi nekakav novi način čitanja knjige, umesto onog koji vodi, kao i život, od početka ka kraju, od rođenja do smrti? Odgovor je jednostavan: zato što bilo kakav novi način čitanja knjige koji ide nasuprot matici vremena što nas vuče ka smrti, jeste jedan uzaludan, ali častan napor čoveka da se odupre toj neumitnosti svoje sudbine bar u književnosti, ako ne i u zbilji…
Uostalom, lepoj priči nije potreban lep jezik. Lep jezik i lepe reči potrebne su samo lošim pričama. Dobre priče same nalaze svoje reči i svoj jezik i dobro se snalaze u svim jezicima. Nije dakle reč o tome. Reč, je o tome kao što rekosmo, da se nađe novi način čitanja, a ne nov način pisanja. Jer, ako lepoj priči nije potreban lep jezik i lepa reč, neophodan joj je lep način čitanja, koji za sada na žalost još ne postoji, ali će, nadajmo se, nastati sa vremenom… Jer kao što postoje talentovani i netalentovani pisci, postoje isto tako daroviti i nedaroviti čitaoci…