Kult slušanja muzike

Kada pogledamo današnju omladinu i njihov socijalni život možemo slobodno reći da je prilično usamljena a ipak u centru je zbivanja i dešavanja posredstvom socijalnih mreža i interneta.  To je i apsurd modernog doba, virtuelno socijalizovani a u stvarnosti usamljeni i asocijalni. Međutim, to ne znači da se klinci ne druže i ne zezaju. Možda taj njihov vid zajebancije nama starijim generacijama, po godinama njihovim roditeljima, deluje čudno i bez veze, ali zar to samo ne potvrđuje činjenicu da smo ostareli, da nas vreme polako gazi. Ipak, u sledećim redovima, osvrnuću se na detinjstvo nas sada sredovečnih ljudi i kako je sve tada bilo. Vratiću se u te godine adoloscencije i tinejdžerstva, u te godine u kojima su sada naša deca, samo da bih povukao paralelu i na taj način nagIasio koliko se sve promenilo. I to nije žal za mladošću ili nešto slično.
U vremenima našeg detinjstva i mladosti nije bilo interneta, pa je samim tim život drugačije bio koncipiran i sve je drugačije funkcionisalo. Znači, nije se moglo sa svega nekoliko klika stići do onoga što nam je trebalo i ono što nas je zanimalo, Muzika, filmovi, igrice, knjige, informacije… Trebalo je uložiti mnogo više truda za sve. Truda, vremena i novca. Ako ste želeli da pogledate neki noviji film morala je da se čeka premijera u bioskopu ili kasnije da se film pojavi u video klubovima. To je vrlo često  podrazumevalo godinu ili dve kasnije od pojavljivanja filma. Ako ste hteli da nabavite neki muzički album trebalo ga je kupiti, što je često zahtevalo odlazak za Beograd i kupovinu ispred SKC-a, jer je u provincijskim gradićima ponuda bila ograničena. Druga jeftinija opcija nabavke muzike bila je presnimavanje na audio kasetu od nekoga ko ima traženi muzički album. U svakom slučaju bilo je potrebno uložiti vremena i truda. Ali i u tom traganju bilo je velike draži. Zamislite osećaj kad neki muzički album jurite nedeljama i mesecima i kada na kraju uspete da ga pronađete i uvrstite u svoju kolekciju muzike. I onda ga po prvi put pustite na svom muzičkom uređaju i ton odvrnete do daske. Neopisiv osećaj hedonizma. Vrhunac sreće kroz sitnice koje život znače. Kroz muziku!


Današnji klinci u najvećoj meri se druže zbog koletktivnog igranja igrica na mreži, gledanja i snimanja video klipova i objavljivanja na YouTubu, četovanja ili surfovanja na netu… To njihovo druženje često ne zahteva fizičku prisutnost, jer je moguća komunicija na daljinu posredstvom IT tehnologije. Za razliku od danjašnjih klinaca, mi smo morali fizički da se sastanemo ako smo želeli da se družimo, jer drugačije i nije moglo. U najvećoj meri okupljali smo se da bismo zajedno slušali muziku. Kada bi neko od ortaka ili ortakinja iz društva nabavio neku novu muziku, novi LP, kasetu ili kasnije CD ubrzo bi usledilo okupljanje kod nekog na gajbi da bismo tu muziku preslušali, uživali i diskutovali o njoj. Takva okupljanja smo obožavali, jer su obično prerastala u lude žurke koje su trajale do zore. To je bio način na koji smo se zezali i funkcionisali. Muzika nas je vezivala. Muzika nas je okupljala i učvršćavala naše odnose i prijateljstvo.
U tim vremenima društva i ekipe su se organizovale i po muzici koja se slušala. Tako da je bilo hipika, pankera, rokera, šminkera, metalaca… Furala se moda i propagirao način života koji je propagirala muzika koja se slušala. I u tome se nije odstupalo. Hipici su nosili duge kose, zvonarice, tunike, propagirali mir, slobodnu ljubav i drogu. Pankeri su bili u pocepanim farmericama, načičkani zihernadlama, ćelavi ili sa krestama furali su anarhiju. Metalci takođe sa dugim kosama, u majcama sa kosturskim glavama furali su svoj fazon. Šminkeri su se šminkali. Česti su bili sukobi između ovih grupa. A sve zbog muzike koja se slušala. Moje društvo je bilo izuzetak od tog pravila, jer je svako od nas slušao različitu vrstu muzike. Ortaktinje su slušale EKV, The Smiths, REM, Pink Floyd, The Doors, U2, Jamiroquai-ja, The Cult, Iggy Popa, David Bowie-ja… Ortaci su slušali r’n’r, punk, new wave, grunge, heavy i thrash metal… Ja sam slušao najagresivniju muziku ne samo u svom društvu već u čitavom gradu. Death metal i grind core. Bio sam jedan od pionira slušaoca ove muzike u rodnom gradu. Ipak, u svojoj kolekciji muzike imao sam i drugu vrstu muzike baš zbog svog društva koje je redovno dolazilo kod mene, jer sam imao kvalitetan muzički uređaj koji sam redovno slušao prilično glasno, a to je bilo ono što se tražilo. Glasna muzika!


Iako sam bio u tom death metal fazonu sa crnim majcama sa nekim jezivim i morbidnim aplikacijama, naopčakim krstovima, pentagramima, zamlaćen satanizmom, hteo to ili ne, polako sam upoznavao i drugu vrstu muzike, muzike koju su slušalo moje društvo, tako da mi je to polako otvaralo nove muzičke horizonte i univerzume i ja sam vremenom postao veliki uživalac muzike. Izašao sam iz tog klišea muzičkog pravca koji je ograničavao otvorenost ka muzici u jednoj sveobuhvatnosti. Shvatao sam muziku kao vid umetnosti i ekspresije i više nisam obraćao pažnju na pravac ili žanr muzike. To mi je postalo totalno nebitno. Postao sam veliki kolekcionar i to sam ostao do današnjeg dana.
Ali da se vratimo na mladost i nas kao klince. Znači, nas, tadašnje tinejdžere i adolescente povezivala  je muzika. Kroz nu smo odrastali i kontali stvari. Zbog nje smo se družili, okupljali i zezali. Nama je muzika značila kao što današnjoj omladini znači Facebook, Instragram, Twitter… Muzika je bila naše božanstvo. Njoj smo se klanjali. Nju smo obožavali. Za nju smo živeli. Kroz nju smo živeli i uživali. Mi smo bili kult a da toga nismo ni bili svesni. Kult uživaoca muzike. I bilo nam je super, iako smo našim roditeljima tada delovali čudno baš kao što nama sada deluju naša deca. Ali to nije ništa čudno i nenormalno. Naši roditelji su živeli u jednom vremenu, mi u drugom, naša deca u trećem. Svako vreme ima svoje breme. Naši roditelji su odrastali u duhu bratstva i jedinstva, mi u ritmu muzike a naša deca u virtuelnom svetu interneta… Normalno je da postoji sukob generacija i generacijsko nerazumevanje. Ne pripadamo istim vremenima! To su različiti svetovi! Ipak, muzika i dalje traje. I dalje se sluša. I dalje uveseljava milione ljudi. I dalje je božanstvo ali sve je manje kultova obožavaoca muzike. Na žalost.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?

error: Content is protected !!