Povorka

Dok sam vozio svoju šklopociju od auta, koji je već podavno ušao u tinejdžerske godine, nervirao sam se što ventilator  nije izvršavao funkciju za koju je i bio napravljen, već je samo brujao. Na kraju sam ga i isključio jer  je to tandrkanje samo iritiralo moje već, odavno, načete živce. Imao sam utisak da se sunce zaverilo baš protiv mene, da je rešilo da me malo muči, jer meni je i te kako smetala vrućina. A boga mi bilo je 40 stepeni iznad nule. Jaje si na asvaltu mogao ispržiti. Omorina je otežavala disanje. Pluća su mi se grčila kao da im je manjkao vazduh. Vazduh je bio tako težak tako da sam imao utisak da ću se ugušiti. Međutim, ljudi su u rojevima, kao insekti, trčkarali ko zna kuda. Kao da im nije smetala zvezda, koja je odozgo, bez milosti, sve ispod sebe pekla.  A toliko je bilo vrelo da su čak  i insekti postali nervozni. Jedna osa koja je kroz otvoreni prozor uletela u moju korzervu sa točkovima,  konstantno me je  spopadala. Bila je toliko uporna u nameri da me ubode, da je stalno aterirala, sa uperenom žaokom, u pravcu mene. Bila je toliko uporna da svoju nervozu, izazvavu nepodnošljivom vrućinom, iskali na meni, da je u tome i uspela.  Ali njena upornost završila se kobno po nju samu. Zgnječio sam je, kao bubu. Ironično, ali baš tako. Kao bubu.

U tom trenutku dok sam je gnječio oznojen i besan što je baš mene, od toliko ljudi u ovom gradu, našla da ujede,  upitao sam se nešto :  Da li je ona u  trenutku svoje smrti znala šta joj se to zapravo dešava?  Da je mogla naslutiti (ako uzmemo u obzir da insekti mogu naslućivati) šta će joj se desiti, da li bi i dalje bila toliko uporna u svojoj nameri?  Da li ćemo i mi znati kada dođe taj trenutak i  da li ćemo shvatiti da umiremo u času kada će nas nečije ruke gnjčiti kao bubu? Da li ćemo znati i osetiti da je  nastupio naš  kraj ili ćemo kao ova osa, koja je sad, već prošlost, biti uporni i dosadni da ubrzamo naše okončanje?

Dok sam  razmišljao o smrti i osi, koja je sad bila samo fleka na mojoj ionako isprljanoj šoferšajmni, nisam obraćao pažnju kuda vozim i  zamalo ne zgazih grupu ljudi koja se tromo vukla iz suprotne ulice. Na svu sreću odreagovao sam dovoljno brzo tako da do nesreće nije došlo. Začudio sam se  kako je ovaj krš od auta ipak imao dobre kočnice. Da nisam imao tako dobre reflekse, sada bi se pokojnoj osi  pridružilo još neko ljudsko biće. Sprečio sam katastrofu koja bi me koštala slobode. Spasio sam nekoliko ljudskih života. Ali ipak za jednog od njih nije bilo spasa. Čak i da sam ga pregazio, njemu bi bilo sve jedno. On je već bio mrtav. Uspeo bih samo da  potvrdim činjenicu da on nije više među živima. I ne znam da li bih tada odgovarao pred zakonom. Da li bi me se smatrali za ubicu? Ili bih pak bio optužen za pokušaj ubistva?  Da li postoji taj član u zakonu? Pokušaj ubistva već mrtvog čoveka. Za zakon nije bitna činjenica već namera. A da sam ga  pregazio, sigurno je da bi moja namera, namerna ili slučajna, postala  motiv i povod, a to bi bilo dovoljno da budem optužen. I onda bi, sigurno, neko od rodbine, zbog čije je nebrige ili neizanteresovanosti, dotični starac i preminuo, izjavio kako je on zapravo i bio živ i da sam ga ja zgazio i na taj način ubio. Neko od najbližih bi hteo očistiti svoju savest i prebacio bi starčevu smrt na moja pleća. Policija bi odmah reagovala, kao i uvek kad ne treba, i ja bih bio uhapšen. Na suđenju bi, sinovi i kćeri pokojnog, angažovali nekog renomiranog, skupog advokata koji bi nekako našao neku vezu između mene i pokojnog starca. Odmah bi se tu pojavio i motiv, povod i predumišljaj.  Taj prevaranat i bezbožnik, koji bez trunke savesti, ubice oslobađa a nevine zatvara, sredio bi me za tili čas. Moj slučajni dolazak kolima i gaženje već mrtvog čoveka bilo bi shvaćeno kao lukavi pokušaj ubistva. Uspešan pokušaj, jer jedan čovek je mrtav.  A šta je osnova koja je potrebna za dokazivanje ubistva? Zar to nije fizičko prisustvo, leš i par svedoka?  Što se tiče mog slučaja, sva tri činioca potrebna za ubistvo, bila su zastupljena. Advokat bi isuviše dobro radio svoj nečasni posao.  Moj slučaj i moj život, za njega bio bi samo još jedan plus u  karijeri kao i par stotina, ili čak hiljadarka, evrića u džepu. A iovako zlovoljni ljudi, u čijim se životima ništa važno i zanimljivo nije zbivalo, uloga svedoka predstavlja bi veliki napredak i dobru zabavu. Oni bi posvedočili i o onome što se nije zbilo samo da bi ubili monotoniju i izlečili svoje komplekse.   I niko se ne bi pitao čija je to bila povorka koja je ispraćala čoveka koga sam ja zgazio. Niko se ne bi pitao za čijim se lešom sporo vukla gomila ljudi obučenih u crno, više živih nego mrtvih.  Sudije bi sigurno jedva čekale da se slučaj što pre okonča, da bi mogle da odu u neku kafančugu gde će da se prežderavaju do mile vollje, sve dok ih ogromni stomaci ne nateraju da sa tim prekinu, jer od njih neće moći da priđu stolu. I onda kada bi malo danuli dušom, da bi napravili mesta za još mufte hrane, ponovo bi se bacili na ždranje i sve to na račun advokata koji me je živog pokopao.  Rodbina preminulog bi odmah odhitala kući da bi  krenula u traganje za testamentom  kao i za novcem koji je dotični mortus  imao u izobilju, ne hajući za to što su nevinog čoveka strpali na dugogodišnju robiju.  Da li bi mi se to moglo desiti? Velika verovatnoćna, s obzirom gde živim.

Ove misli su mi prolazile kroz glavu dok sam čekao da povorka prođe put kojim je trebalo proći.  Grupa staraca vukla se za mrtvačkim kolima u poslednjoj šetnji za čovekom sa kojim je do juče živela i čavrljala. Imao sam utisak da polovina tih starih bića i neće izdržati da dođe do groblja, da će samo pokleknuti, pasti na vreo asfalt i tu i umreti, pod vrelim suncem koje je bez milosti peklo. Sada mi je gotovo i bilo žao što ih nisam pogazio i tako ih lišio ove patnje po tako pakleno vrelom danu. Ali matorci se nisu dali. Njihovo uporno bauljanje ka pravcu groblja, mestu gde ćemo svi mi jednog dana otići, a oni, možda i ovih dana, nateralo me je da ugasim auto i uputim se  u pravcu carstva mrtvih. Da li sam se zbog toga pridružio tom malom tužnom skupu ili je razlog tome bio u odavanju poslednje počasti čoveku koga sam mogao  maločas da zgazim, ni sam ne znam. U tom skupu u kome je većina mirisala na smrt, ja sam bio najmlađi. čak su i deca pokojinika  bila u godinama.

Mlohava, smežurana i nejaka tela staraca su polako počela da se gurkaju, komešaju i zastaju kako smo se sve više približavali groblju. Kada smo stigli ispred humke svi su se šćućurili u jednu grupicu, kao da su se plašili da i oni ne umru tog trena. Pop je počeo da peva opelo, kovčeg je spušten u raku, a oni, do malopre pogrbljene  i nejake starine, isprsile su se, kao da trijumfuju. Kao da se svira himna. Ili je to, pak, bila njihova himna. Do maločas uplašeni, nejaki, s jednom nogom u grobu, sada su bili puni života, snage i volje. Ta metarmofoza me je zbunila, uplašila, ali ipak i naterala da shvatim. Ovo je bila njihova pobeda. Pobedili su oni, onog, za čiju dušu sada pop peva. Oni su pobedili a on je izgubio. Džaba mu je bilo svo bogastvo. On koji je celog svog života živeo kao car, sahranjen je kao ker. A oni koji su živeli kao kerovi sada su tu, stoje iznad njega. Došli su da mu na grob pljunu i zapale sveću, da daju svima do znanja da su još uvek živi. I samo to ih je teralo da se bore za život. Nije bilo nikakvih drugih razloga. Ubeđenje da će dočekati da bace grumen zemlje svim dušmanima koji su živeli bolje od njih, davalo im je elan za život. Spoznaja koja im je govorila da sebi slične mogu  sresti jedino tu, na groblju, žive ili mrtve, terala ih je da stalno dolaze na to mesto tuge i ispraćaju putnike na put bez povratka. Začudio sam sa kada sam video neke od njih kako razgovaraju sa spomenicima. Začudio sam se, ali sam ih razumeo.  Sa živima nisu mogli razgovarati. Oni ih nisu razumeli. Oni ih nisu hteli razumeti. Nisu imali vremena za matorce. Matorci su dosadni. Njima je mesto na groblju. Zato su oni tu stalno i dolazili, jer znali su da više tu pripadaju. Njima je smrt bila mnogo bliža nego život.  A pored toga mrtvi znaju tako dobro da slušaju. Oni imaju beskonačno vreme da slušaju o problemima i jadima svojih budućih kolega po sudbini.

U tom trenutku sam se upitao :  Da li ću i ja takav postati? Da li ću i ja, smrt nekog koga znam ili ne znam, nije bitno, shvatiti kao dobar povod i razlog da pobegnem iz četri zida, koja me okružuju, i da odem među ljude? Da li će i meni, kao i ovim starcima,  jedina zanimacija u  životu biti, neke nove sahrane, nekih  novih leševa, dojučerašnjih  prijatelja i poznanika, na kojima ćemo se okupljati u sve manjem broju? Da li će i meni takvi povodi biti toliko važni i toliko značajni, da će me naterati da se iz svog svakodnevnog staračkog mrtvovanja, koje još uvek nazivamo životom, odvučem na groblje i prisustvujem porazu života? Da li ću se i ja osećati kao pobednik, kao što se osećaju ove senilne, nerazumne, naborane, mešine kože, kostiju i mesa,  znajući da je onih koje poznajem i koje mene poznaju, svakim danom sve manje? Da li ću i ja trijmfovati nad grobom nekog koga sam jedva poznavao i koji mi u životu ništa nije značio, samo zato što samo što sam ga nadživeo? Da li ću i ja u svojoj starosti biti takav? A možda je to i tako normalno. Ne znam. Videćemo.