Ah, ta istorija

Beše ponedeljak. Tek što je došao iz škole stariji klinac u jedan manji ranac ubaci knjigu, svesku i olovku i zaputi se ka vratima.

„Gde se to spremaš? Gde ideš?” upitah ga.

„Idem na dopunsku nastavu iz istorije.”

„Na dopunsku? Znači, imaš keca iz istorije čim ideš na dopunsku?”

„Ma nemam keca. I nije dopunska nego dodatna, pogrešio sam.”

„Dodatna, znači imaš peticu?”

„Nemam peticu.”

„Pa kako to da ideš na dodatne časove iz istorije?”

„Pa ja mnogo volim istoriju.” reče klinac i istrča napolje iz kuće.

Meni malo beše čudno da klinac voli istoriju jer ga nikad ranije nisam video da je uči. Uvek sam morao da ga teram da uči, pogotovu istoriju. Bubanje mu je teško padalo. Čak se par puta i žalio na nastavnika istorije kako je mnogo strog, kako brzo diktira i mnogo traži… Ali ko zna, možda se situacija promenila? Možda mu je istorija postala zanimljiva? Sve bih to vrlo brzo zaboravio da se čitava situacija, posle par dana, nije ponovila. Klinac je nakon škole ponovo otišao na časove istorije. E tu postadoh sumnjičav. Roditeljski strah ili šta već. Počeh da puštam filmove i da sam sebi postavljam pitanja. “Gde li ide? Da nije počeo da puši, pije, drogira se? Ko zna u kakvo li je društvo uleteo? I čemu li to izmišljanje za časove istorije kad mu ništa nismo branili? Slobodno je mogao da mi kaže kuda ide sigurno mu ne bih branio.”

Kada je posle par dana klinac ponovo rekao da ide na istoriju, moje sumnje su već bile potvrđene. Bio sam ubeđen da klinac nešto krije od nas. Da krije ili da nas laže. Reših da prvom prilikom odem do škole i da porazgovaram sa razrednim starešinom pa čak i sa nastavnikom istorije, ukoliko je to potrebno. Kakvi su ti dodatni časovi svakih par dana?

I odoh do škole. Nađoh razrednog starešinu i krenusmo sa pričom. Ocene su bile dobre. Nije imao neopravdane izostanke. Iz istorije četvorka. Videh da nema nikakvih problema, da je klinac dobar učenik i da je razredni zadovoljan njegovim uspehom i vladanjem. Tek tada mi ništa nije bilo jasno. Upitah razrednog u čemu je fora sa tom istorijom, zašto klinac na svaka dva, tri dana ide na časove istorije. Nastavnik se samo nasmeja i reče u čemu je stvar. Nakon toga i ja sam krenuo sa smehom. I ne samo to. Bio sam bio ponosan na svog klinca. Podsetio me je na mene kada sam bio u njegovim godinama, samo što je u mom slučaju bilo muzičko a ne istorija.

O čemu je bila reč? Usled velikog interseovanja učenika za istorijom dodatni časovi održavali su se tri puta nedeljno. Cela pomama oko istorije počela je kada je tadašnji nastavnik istorije otišao u penziju i kada je na njegovo mesto došla nova mlada nastavnica. Neko devojče u kasnim dvadesetim. Vitka, visoka, sa svim atributima i kvalitetima koji treba da krase jednu mladu ženu. Klinci, taze pubertetlije i tinejdžeri početnici, otkinuše za nastavnicom. Istorija im postade omiljeni predmet. Svi htedoše da uče istoriju. Redovni časovi im nisu bili dovoljni. Zato je bilo potrebno uvesti i dodatne časove i to tri puta nedeljno. Toliko je bilo interesovanje za istorijom.

Dok smo razgovarali, nastavnica istorije prođe pokraj nas. Kao da je čula da baš o njoj razgovaramo pa je samo htela da potvrdi tvrdnju razrednog starešine. Kada sam je ugledao počeo sam da balavim. Nisam mogao da odvojim pogled sa nje sve dok mi je bila u vidokrugu. Stvarno strava ženska. I ja prosto poželeh da idem na te dodatne časove. U tom trenutku razumeo sam svog sina kao i sve ostale klince. Razumeo sam ih zašto su izgubili glavu za tom prelepom istoričarkom i zašto su svi želeli da idu na dodatnu i dopunsku nastavu. I tata bi sine. Ipak je istorija učiteljica života.

Priča objavljena u knjizi NITOGEN, 2013. godine.