Bilo je to neko drugo vreme, poslednje godine dvadesetog veka. Bilo je to teško vreme. Besparica. Embargo. Posledice ratovanja i izolacije su krenule da se manifestuju. Strahovanja i neizvesnost na svakom koraku. Ipak, mi mladi smo nalazili razloge za dobar provod i pozitivnost. Valjda je to tako sa mladošću. Valjda se zato i kaže mladost ludost. Bio sam momak od dvadeset i kusur leta. Tek što sam se zaposlio i krenuo sa skitnjama i provodima. Ta finansijska nezavisnost od roditelja koju mi je donelo zaposlenje pružila mi je veliku mogućnost i samostalnost koje ranije nisam mogao da ostvarim dok sam bio na budžetu svojih roditelja. Svakako da je moja najveća pažnja bila usmerena ka devojkama. Oduvek sam imao priču koja je privlačila devojke i bila im zanimljiva, ali sa džeparcem koji sam dobijao od matoraca nisam mogao ništa da uradim. Čim sam se zaposlio bio sam u mogućnosti da devojku izvedem na piće, večeru, da odemo kolima u neki drugi grad u provod… Bilo je tako mnogo mogućnosti koje su se svakim danom otvarale sve više. Bilo je tako mnogo lepih devojaka. Međutim, jedna devojka mi se uvukla pod kožu da nisam znao šta da radim. Kao da me je omađijala. Izgubio sam razum i polako počeo da gubim i dušu. Druge devojke me više nisu zanimale, niti sam na njih više i obraćao pažnju. U mislima mi je bila samo ona, iako ona mene nije ni primećivala. Ili čoveka zapravo najviše privlači ono što ne može da ima, što mu je nedostupno, pa tome najviše i teži i to najviše želi.
Bez obzira na sve, odlučno sam rešio da moram da je osvojim, da mora da bude samo moja i ničija više. Moje zvezde, moje sunce, moje nebo, moje more, moj svet, moja planeta, moj kosmos, moja fantazija… I tako krenuh u akciju bez obzira za njenu nezainteresovanost za mene.
Šta ti je muški ego, mislimo mi da je dovolјno biti samo duhovit, reći koju lepu reč i sve je gotovo. E, pa nije! Mene ta devojka nikako nije prihvatala. Ja sam se rukovodio geslom da „ne uspeva ubav nego udav”, ali to geslo, u mom slučaju, bilo je kontraproduktivno u toj meri, da me je ta riba vremenom zamrzela. Jednom prilikom tako me je spustila i svašta mi rekla, da sam gotovo propao u zemlјu od sramote. Mislim da bih mnogo lakše podneo da me je javno išamarala, plјunula u facu, šutnula iz sve snage u međunožje nego što mi je rekla te reči. Tada sam se uverio da je jezik najubojitije sredstvo. Povukao sam se, jer sam i sam skontao da sam preterao.
Igrom slučaja moje društvo krenu sa konstantnim druženjem sa njenim društvom. Rodiše se tu neke sitne lјubavi, simpatije i slična stanja. Zdrava atmosfera, super zajebancija, pozitivnost u pravom smislu te reči, ali čim bismo se ona i ja našli u istom vremenu i na istom mestu, negativna energija bi samo počela da kulјa i kvari svima raspoloženje. Jednostavno, ta devojka je pokazivala totalnu netrpelјivost prema meni. Nervirala se, osećala se loše. Nije mogla da sakrije niti da kontroliše taj animozitet prema meni. I to se osećalo u vazduhu i širilo kao zaraza. Ja sam to skontao i povukao sam se i iz društva. Nisam želeo da se ona oseća loše zbog mene. Nisam želeo da svojim prisustvom drugima kvarim raspoloženje i atmosferu. Povukao sam se zarad svih, da bi oni mogli da budu srećni i zalјublјeni. I da ne budem baš ja taj „partibrejker”.
Vreme je prolazilo. Ja sam maksimalno izbegavao situacije da se sretnem sa tom devojkom. Ne zbog sebe. Zbog nje. Nisam želeo da je bedačim i činim nesrećnom. Zezao sam se ja i dalјe, ali ona mi je još bila u srcu, mislima, duši…
Bližio se njen rođendan. Dobro sam to znao. Zapravo, znao sam sve o njoj. Spremala se velika žurka. Nјene ortakinje mi više puta napomenuše da ona pravi žurku. Da li iz razloga da dođem ili da ne dođem? Rešio sam: neću da idem. Nisam želeo da joj pokvarim i najlepši dan. Već sam planirao da ceo taj dan i noć prespavam. Da brže prođe vreme. Dok sam nervozno tumarao po kući i nervirao se što neću ići na parti, zazvonio je telefon. Bila je ona. Reče da za par sati pravi rođendansku žurku i da obavezno dođem, ali da se ne glupiram, bilo šta ufuravam ili tripujem u vezi sa tim pozivom, da ne dajem sebi lažnu nadu… Nešto nisam bio ubeđen da je poziv bio od srca, ali ipak sam rešio da idem. Spremih se na brzinu i odoh u grad da kupim poklon. Plan je bio da kupim parfem. Međutim, to je bio kliše poklon. Morao sam joj pokloniti nešto što joj niko neće pokloniti. Nešto što joj niko do tada nije poklonio niti će joj ikada pokloniti. Morao sam joj pokloniti svoje iskuplјenje. Nešto što će poništiti svu onu negativnu energiju koju je osećala kada bi me ugledala, nervozu pretvoriti u osmeh a loše raspoloženje u euforiju, „down“ u „high“… Pitao sam se šta bi to moglo da bude i šta zapravo treba da uradim. I onda sam se dosetio.
Kupiću balone. Samo gde pronaći balone u vreme embarga u provincijskoj varošici gde ne radi ništa i ničeg nema? Tada nije bilo Kineza na svakom ćošku, kao danas, pa da za par trenutaka rešim problem. Odoh na buvlјak i počeh uporno da tumaram po improvizovanim tezgama manično tražeći balone. Kome su tada bili potrebi baloni? Egzistencija je bila dovedena u pitanje a ja sam kao sumant, od tezge do tezge, ponavlјao jedno te isto pitanje: „Imate li balone, da, da, balone?“.
Po kupovini balona otrčao sam kući i bacio se na posao. Cilј mi je bio da pored parfema (Cacharel „Lou Lou“) poklonim i sto balona, normalno naduvanih. I krenuh da duvam balone. Teško ide. Smrdi ona guma kao, da ne kažem šta. Upitah se u jednom trenutku od čega li su napravlјeni ovi baloni, te toliko bazde. Više puta htedoh da se ispovraćam, ali izdržah nekako. A teško su se i duvali. Naduvah sedam-osam komada, a crkao sam kao da sam pretrčao petnaest kilometara. Videh ja da će ovo biti težak posao i da ću okasniti na rođendan. Nisam želeo nikog da zovem u pomoć. Bila je to moja misija. Moje iskuplјenje. Moj dar. Par sati izgubih na naduvavanje balona. Potrošio sam „tonu“ vazduha u tom svom kreiranju poklona. Usta više nisam osećao. Kao da mi je neko dao anesteziju u usnama, jeziku… Sve utrnulo. Čini mi se da je i govor postao težak. Po završetku sa balonima, a pre samog polaska na rođendan, bio sam suočen sa jednim drugim problemom. Kako da, dođavola, te jebene balone prebacim na žurku, kada je žurka bila na drugom kraju grada? Mesec februar, hladno, sneg, vetar. Nađoh neke džakove pa potrpah balone u njih. Kad ono šipak. Po sedam-osam stane u jedan džak. U auto stane, kako god okreneš, četrdesetak, znači moraće u dva-tri navrata da se prebacuju. Bila mi je preko potrebna pomoć. Taksi služba u našem gradiću tada nije ni postojala tako da na to opciju nisam mogao da računam. Odoh do ćaleta (neka mu je laka zemlјa) koji je već legao da spava i objasnih mu o čemu je reč. Ćale bez oklevanja ustade i ode da upali kola da se zagreju. Žešći minus. Posao je to. Ćale vozio, ja suvozač. U gepeku, na zadnjem sedištu, napred, pod nogama, svud su bili baloni. Stigosmo blizu kuće gde je bio žur. Izvadih džakove sa balonima i stadoh da čekam drugu turu. Ćale ode po drugu turu balona. Ja ostadoh da čekam na vetrometini i čuvam balone. A vetar je duvao, mame mu ga! I kosti su mi se smrzle. Borio se sa džakovima da ne pobegnu. Da me je neko video u tom trenutku, garant bi pomislio da sam zapalio iz ludnice. Jebeno subotnje veče, ja na pustom drumu ratujem sa gomilom balona i smrzavam se. Ma, scena za film. Doveze ćale i drugu turu balona, pomože mi da ih donesem do odredišta i on potom ode kući.
Otvorih vrata partija. Stajao sam na ulazu. Da vetar ne oduva balone. Žurka malo zamrla. Hoće to ponekad, kad se lјudi druže svaki dan pa sve postane stereotip. Ona se pojavi. Poklonih joj parfem, izlјubih kao baba unuče, i to bi to. „E sad dolazi drugi deo poklona”, rekoh joj, a ona me pogleda onako belo. Dohvatih džakove sa balonima i počeh da ih ubacujem u prostoriju gde se odvijala žurka. Svi su me gledali sa čuđenjem. Nisu znali šta se dešava. „Ovaj flipnuo“, sigurno su svi pomislili. Ali čim skontaše šta to zapravo činim puneći prostoriju gomilom balona, lјudi počeše da zvižde, urlaju, skaču, zavijaju. DJ odvrnu neku ludu stvar, neka bude „Jungle boogie” i krenu ludilo… Podigao sam žurku za 1000%. Svi su mi prilazili, tapšali me po ramenu, smejali se i dobro se provodili. Ona isto tako. Priđe mi i pogleda me svojim plavim očima. Bila je srećna. Bilo joj je drago što sam došao. Bila je hepi što sam njenu žurku načinio drugačijom od svih ostalih. A meni blјutav ukus u ustima od balona. Popio sam piće, posedeo jedno petnaestak minuta i krenuo kući. Stao sam na izlazna vrata i još jednom pogledao šta se dešava. Svi su se ludo provodili. Ljudi su bacali balone svuda po prostoriji, skakali, smejali se. Ona je euforično skakala vrteći visoko u vazduhu poveći balon. Samo sam se nasmejao, izašao napolјe i upustio u koštac sa vetrom…
Priča poslednji put ažurirana avgusta 2018. godine. Prva verzija priče objavljena je u mojoj knjizi NITOGEN, 2013. godine. Prezentovana verzija objavljenja je u mojoj knjizi LUDILO LJUBAVI, 2018. godine.
Čekaj bre! Šta bilo posle?! Ovakva priča ne može tako da se završi, mora da ima neki Diznijev kraj u fazonu ”ona je tada videla u njemu što do tada nije i živeli su srećno i zadovoljno do kraja života…” ?
Lepo, a lepa i pesma.
I hvala na posvećivanju posta. Nikad mi nije neko poklonio balone. Pisali mi pesme. Loše pesme :)
Ivana
ti još uvek veruješ u bajke ?
Bajke su glupost. Nikad ne dobijemo to što želimo. :(
PS
sad, pored pesama imaš i priču i čini sa njom šta ti je volja, jedino ne smeš da je menjaš, sve ostalo možeš, ipak je to tvoja priča
Uh, dobro je! Očekivala sam da ima fobiju od balona ili tako nesto…
Glupo mi bre da te nazovem Bedno Piskaralo kad znam da to nisi
što se tiče fobije o tome nisam ni razmišljao, šta li bi samo ispalo da je imala fobiju a ja napunio žurku stotinama balona
Auu, već mi je nekoliko ljudi to reklo.Da menjam nick, da bude k’o domen?
Inače nije to moja pametna ideja, moja kuma ima fobiju od balona :)
Gledao sam ja taj crtani film, kada je ona plava aždaha stekla žestinu baš kada joj je rečeno da je bedno piskaralo… i onda je krenula da bljuje vatru… probudila joj se priroda… dobar je nick samo meni je glupo da nekog tako oslovljavam ;)
opet eksperimentišeš :D
I sad mi treba da se kuvamo dok se ne smiluješ da kažeš šta je onda bilo
Marouk
to više nije ni bitno…
Meni sad prosto drago što sam bila na tom partiju… Danima smo pričale o tvom gestu i iznenadnom odlasku sa žurke… međutim tek sada sam, posle toliko godina, čula i drugu stranu priče…
Ostala bez teksta. Uvek si bio DRUGAČIJI !!! Ponosna sam što poznajem !!!
WOOman
biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj…
isti, poseban, slobodan, biti samo svoj…
Da, ja još uvek verujem u bajke :(
Ivana
i treba jer vera pokreće želju. Želja budi strast. Strast daje snagu i rađa ljubav a sa snagom i ljubavlju i bajke se obistinjuju
Malčice mi se čini da si najzaljubljeniji u sebe…
Crno ili belo
nisam narcis ako hoćeš to da kažeš. Normalno je da volim sebe. Ko ne voli sebe ne može ni druge. A koliko volim sebe možeš da proveriš jednim malim experimentom. Odi do Kineske radnje, kupi pakovanje balona i naduvaj ih barem 20 ne mora 100… U tim trenucima shvatićeš koliko sam ja voleo sebe
Lepo kažeš, ko ne voli sebe ne može ni druge.
Svi Kinezi su mi daleko… shvatila sam i bez duvanja balona…
Crno ili belo
nema ljutiš, prva si počela
Nema Ljutiš, nema ni Frke… ali ako dođu…
Iako me je priča oduševila mislim da će se sama posveta pogrešno protumačiti. I u blogosferi vlada ljubomora i zavist kao i u stvarnom životu. A u ovoj našoj blogosferi caruju žene. Mnogim blogerkama će biti krivo što baš njima nisi posvetio priču već nekoj drugoj blogerki. Zatim, šta će ti reći supruga ako pročita post ? Izvini što ti pridukujem ali dala sam sebi za pravo jer smo odrasli zajedno. Plašim se da će ti se sve to obti o glavu…
WOOman
praviću se da nisi napisala ovaj komentar. Ti barem dobro znaš da je mene baš briga. Kom se sviđam, sviđam. Kom ne, ne. Ovaj eXperiment i ne mora svakom da se svidi.
Što se tiče supruge, ona je text prva pročitala… ja nema šta da krijem… a ko će kako shvatiti posvetu, nije moj problem, zato me to i ne zanima
Sledeći izrazi malo kvare doživljaj: “Mislim da bih mnogo lakše podneo da mi se iskenjala na sred face nego te reči koje mi je rekla.” i “pozitivizam u pravom smislu te reči”. Ovo je najkvalitetniji tekst koji ste postavili tokom ovih par nedelja koliko vas čitam i eto, samo to ga sprečava da bude savršen. Nekako ga doživljavam kao da mu nije potreban nijedan stereotip, niti bilo šta što vuče na zez. Sad, to sam samo ja. :)
Poziv ne deluje kao da je bio imalo od srca, reklo bi se da je mislila da je bolji čovek ako vas pozove na rođendan. Podseća me na nekoga ko je mislio da je humanitarac ako prihvati moj poziv. Čisto licemerje.
I sećam se balona koji su bazdili, bilo ih je i u ovoj “velegradskoj” sredini, pa su sve bili namazani nečim, kao da je nedajbože trebalo dabudu kondomi.
Duvanje tih silnih balona mi liči na neku vrstu samokažnjavanja.
Sve u svemu, isplakala sam se kao idiot dok sam ovo čitala. Ovo MORA u onu BlogOpen knjigu ove godine, samo da se ispravi par pravopisnih grešaka. Savršeno, emotivno i iskreno.
PS. Ja se ne brinem za Ivanu. Naći će ona nekoga, jer je očigledno sposobna za to. Ima nas koji jednostavno, zbog prevelike osetljivosti, to ne možemo, jer niko nije sposoban da se nosi sa takvom lavinom emocija.
Iva
prvo, hvala na iskrenom komentaru. Doqrčilo mi više to licemerje. Lepo si ti to zaključila na svom blogu u vezi komentara. Čak sam se i ja osećao pecnutim.
Drugo, nema potrebe za persiranjem. Jeste da sam stariji od tebe ali čemu persiranje. Zbog poštovanja? Meni su ovakvi komentari znak poštovanja !!!
Treće, tekst je pisan rano jutros. Posle veoma burnog petka, subote i nedelje. Koncert, majstor u kući, rođendan, nespavanje, premor, mnogo alkohola, deca me isteruju sa kompa hoće da igraju igrice, priču sam 100 puta nastavljao i prekidao… nisam uspeo da joj se posvetim sa 100% koncentracije, nije stigla da sazri… Nestrpljivost je moja glavna vrlina i mana. Hoću sve i hoću odmah. Danas mi je poslednji dan godišnjeg odmora. Hteo sam da sve to završim dok se ponovo ne vratim u mašinu.
Za kenjanje po faci, to sam namerno napisao. Znam da nije prikladno ali je baš tako. Nema goreg skenjavanja od verbalnog skenjavanja.
Za kraj odaću ti jednu malu tajnu. Textovi na blogu eXperiment se konstantno edituju baš zato što ih pišem iz daha, po završetku par puta pročitam i odmah publikujem… jebi ga blog zahteva kontiniutet a ja imam malo slobodnog vremena. Zato u nekim kasnijim fazama ispravljam rupe i rekonstruišem postove, normalno da se ne poremeti suština i forma… Pričom sam zadovoljan ali ona još nije završena. Pretpeće ona još par izmeni i popunjavanja rupa koje sam uočio po objavljivanju.
Što se tiče BO i Blogopedije moji tekstovi su 2 godine za redom (toliko i blogujem) objavljivani u istoj.
A da, gramatičke greške, e za to me baš zabole iskreno da ti kažem ;)
Živa mi bila i čitamo se.
Svi povećavaju svoj blogroll a ja smanjujem. Međutim tebe ubacih u eXperiment ;)
Koliko skoprije umeju da budu emotivne to je cudo, a cudo je i to sto svoju ranjivost pokazuju samo sebi.
Devojka lici na vodoliju, februar i tako to, i veruj mi, kroz horoskop me ova prica uopste ne cudi!
Zelena
devojka je riba u horoskopu;)Da škorpije umeju da budu emotivne ali kao i u drugim stvarima obično preteraju…
Aaaaa ribica! Cudno majke mi!
Svejedno, napravio se nezaboravan dogadjaj i sebi i drugim ljudima i to je jedino vazno. Da je sve bilo kako treba ne bi imao sta da pises i cega da se secas.
Zelena
baš tako ;)
Citam tvoje tekstove skoro dve godine. Tvoj stil je prepoznatljiv. Ja mogu odmah po procitanoj prici da kazem ovo si ti. Ova mi se bas dopala. Ima puno emocija, i posebna je, kao i baloni …svaka cast 100 balona treba naduvati, ja to ne bih ni sa pumpom uspela, je znam koliko je tesko kad klincima za rodjendan naduvam 10-20 balona. Hut ab!!!!
ao i ovi baloni.
k
okud smajli medju ovim slovima, pojma nemam
Sarah
ova priča je istinita. Stvarno sam je doživeo i to joj daje posebnu draž
Kakva patetika
Fris
s obzirom da reč patetika ima više definicija ovo ću shvatiti kao pohvalu
Ovo je urnebesno! Smejala sam se k’o ludača neka :D Bravo, Exxx! A, sada, obavezno da si otkrio šta je bilo sa tom ribom? :P I da, znaš da postoje sprave za duvanje balona? ;)
Ništa ti ne valja ovaj post :P
Jungle Queen
misliš da nisam o tome razmišljao dok sam kupovao balone ?
Drago mi je da ti se sviđa tekst. Sušta istina
Vauuu, mene bi ovo oborilo s nogu,a sigurna sam da je i nju :)
Tako je malo potrebno, mašte, volje, i dosetljivosti :)
Breskvice
thanks
uh, teško se ispravlja pogrešan utisak.. naduvati 100 balona ‘pešaka’, to su već Tantalove muke, ne znam da li bi svako bio u stanju da podnese toliku žrtvu…
u svakom slučaju, zvuči kao lepa priča za unuke :)
Šunjo
da vam ispriča deka kako se duvalo u njegovo vreme
Sve odlično si odradio, ali mi se ne dopada kraj. Tek tako si otišao i šta? Nikada više je nisi video, niste se smuvali, niiiiišta? Uf, razočarenje! :)
Dudo
priča je namerno završena na taj način da bi svako mogao da je završi kako mu se sviđa… a kao što rekoh u jednom od komentara, dalji tok zbivanja i nije toliko bitan
E, pa dobro, onda sam ja zamislila svoj kraj, kako bih volela da se završilo!
Kakva prica. Odusevljena sam. Bravo !!!
Zoe
dobrodošla u eXperiment :Approve:
Baloni su prava stvar
BalonParty
e da ste tad postojali, uštedeli biste mi ogromne muke
Evo još jedne reklame ako neko čitajući ovu priču odluči da obraduje simpatiju balonima.