U sklopu posla kojim se bavim povremeno održavam praktičnu nastavu nekolicini studenata u cilju njihovog upoznavanja sa poslom kojim će se možda baviti kada završe fakultet. Tako je bilo i poslednji put. Održao sam praktičnu nastavu grupici studenata kojima je to bio sastavni deo edukacije. Svrha prakse bila je praktična primena njihovog stečenog znanja, kao i lagano uvođenje u svet poslovanja i ekonomije. I to je bio moj osnovni cilj kao mentora. Kako su samo bili oduševljeni mojim poslom, misleći kako je baš cool to čime se bavim. Ja sam se samo kiselo smeškao, jer sam u tim trenucima prepoznao sebe na početku svoje karijere, kada sam i ja gajio takav elan i pozitivnost ne znajući za mnogo toga što će me kasnije snaći i natovariti na grbaču. Bili su toliko euforični, da su nekoliko puta izjavljivali kako jedva čekaju da završe studije da bi što pre počeli da rade. Meni je u tom trenutku nekako bilo žao te dece. Bilo mi je žao što će taj njihov elan, volju, mladost i snagu uništiti, kroz nekoliko godina, surova realnost i sam život u Srbiji. Nisam hteo da im kvarim raspoloženje i ubijam volju i zato im nisam rekao da nakon završetka faksa, ako ga svi završe, mnogi neće raditi u struci, da posla nema, da je kriza velika, da će, i ako se zaposle u struci kao pretpostavljenog (direktora, menadžera, šefa, poslovođu, gazdu…) imati nekog kretena koji će svoje frustacije lečiti na njihovoj mladosti, neiskvarenosti i ambiciji… Nisam hteo da im kažem da će za taj svoj rad imati neadekvatna primanja, da će jedva spajati kraj sa krajem i da će usled toga biti nezadovoljni. Nisam hteo da im kažem da način na koji sam im prezentovao posao kojim se bavim nije način na koji stvari stvarno funkcionišu. Nisam hteo da im kažem da sam, sve dok oni nisu stigli, pokušavao da rešim nemoguće probleme, da ispravim sve krive Drine, pobedim sve vetrenjače, otaljigam jedan Sizifov posao i konačno ostvarim tu Pirovu pobedu. Nisam im rekao da je moje, sada nasmejano, lice do par trenutaka ranije bilo namršteno i zabrinuto. Ne, nisam im rekao, jer to ne bi imalo smisla. Oni su zaslužili mnogo bolje.
Zbog toga ih nisam mnogo kinjio niti terao da rade. Jednostavno dao sam im nekoliko prijateljskih saveta kao stariji kolega, naglašavajući da to što sam stariji ne znači da sam pametniji, ali da zbog te razlike u godinama ipak imam neka stečena iskustva iz kojih sam izvukao neke pouke koje njima mogu da koriste. Rekao sam im da je period života koji trenutno proživljavaju najbolji period u životu jednog čoveka i da zato treba da se zezaju i uživaju maksimalno u životu, ali da ipak treba da se trude i da uče, jer to je jedini način koji vodi ka uspehu. Rekao sam im da za njih još uvek ima nade i ima budućnosti. Ima, ali možda ne ovde. I da treba da razmišljaju u tom pravcu. Da pobegnu dok mogu, dok su još mladi i dok ne formiraju porodicu i ne izrode decu. I nakon toga sam odlučio da ih više ne smaram.
Za kraj prakse organizovao sam jedan radni doručak sa ostalim kolegama, gde smo svi maksimalno nastojali da se opustimo i da se zezamo. Nakon toga predao sam im prethodno popunjene karaktersitike i preporuke i na taj način zvanično oglasio kraj prakse ne rekavši im da ovo što su videli i doživeli nije situacija koju mogu da očekuju kada se zaposle, jer ovo je bila samo praksa. Jedna dobra reklama mene kao čoveka i profesionalca i moje firme kao poslodavca. U stvarnosti je sve mnogo teže i mračnije. Ali doći će vreme kada će to shvatiti. Ne moram JA da budem taj koji će im to reći. A možda će se nešto u međuvremenu i promeniti. Tome se iskreno nadam.
Priča objavljena u mojoj knjizi NITOGEN, 2013. godine.
Mnogo dobro Exxx… ovo me podseća na euforiju omladine koja kreće u rat inspirisana ženskim uzdasima i odama poeta, a za par meseci uvide svu besmislenost ratovanja.
Pa život i jeste neka vrsta rata :?
Reći im ili ne reći… da li bi shvatili i da im se kaže? Uradio si kako si mislio da je najbolje, a svako će da bije svoj boj na kraju.
Alex
drago mi je da ti se sviđa ;)
Ja sam samo jednom imala kontakt sa “pravim ekonomistom” (projektni menadžment), ali tek na doktorskim studijama – matori smo bili :).
Na moje čudo, čovek je govorio tačno kako jeste, vrlo jasno, bez oklevanja i direktno odgovarao na sva naša pitanja (pretežno kulturno “obilazeći” političke odgovore), i smela bih da kažem da je to pravi način.
Molim da ne zamerite :), nemam iskustvo u nastavi, pričala sam samo vrlo odraslima, ali – onako, kao roditelj, ipak mislim da deci treba reći kako jeste.
U mom poslu – ne reći ono što jeste je tragedija, i za struku i za osobu…
Nama, recimo, nikad niko nije rekao kako stomatologija jede zdravlje, i danas – više od 20 godina kasnije – mnogi itekako imaju posledice onoga što su morali sami, težim putem da ukopčaju.
Ne zamerite na oponiranju :), samo moja perspektiva, i hvala na sjajnom tekstu :).
Zubarica
najpre dobrodošla u eXperiment, drugo nema potrebe za ustručavanjima ipak je ovo sajt sa XXX. ;) Deca treba da znaju kako jeste ali ja sam tu omladinu video prvi put u životu i sada ja da im razbijam iluzije. Mislim da ne ide. Pustio sam ih da uživaju u trenucima samoobmane. Uživao sam i ja u tolikom optimizmu i pozitivizmu. Kako je samo lepo biti mlad !!!
Hvala na dobrodošlici :).
Ne znam, i mene nekad duša boli kad gledam neke studente moje struke; ima ih koji su tu ko zna zašto (na nesreću, pretežno doktorska deca), a ima i onih koji prosto izgaraju – da budu lekari.
Ne Doktori…
Kao i Zelenoj, nekad mi dođe da kažem – bežite, pakujte se, jer znam šta ih čeka posle.
Međutim – danas, u toj struci, znaju oni dobro, bolje nego ja :). Znaju da će jesti i još se i mazati, ali su spremni na to da ih u inostranstvu čeka još toliko rada, i – idu dalje…
Da mi neko ne zameri – ponekad mislim da su to previše zahtevni i skupi fakulteti (mislim i na farmaciju i opštu medicinu) da bi neko “ničiji” tek tako, bez jasne informacije (kao mi onda) krenuo ovim putem… Mislim da oni saznaju na vreme, ipak :).
Dobro si uradio.I sam cesto imam slicne situacije…Ne treba urusavati volju, elan i sve ono optimisticki sto je u mladim ljudima. Ima vremena za njih, za stvarnost..
Deda
slažem se sa tobom. U potpunosti !!!
Ostaje nam da se nadamo da neko od njih ne prati tvoj blog :) Mislim uhvatiće ih depra momentalno :)
I sjajan si im savjet dao, najbolji..”uživajte dok možete”..eeee..da se meni vratiti u srednju..kenjam, ne bih to volio, ali, eto, nama matorima jedino je preostalo da kenjkamo..
..i pišemo blogove, jel` :)
Milko
protiv vremena se ne može. Nismo mi još matori. Naročito ti, mlađi si od mene 7 godina. A da kenjam to mLLLLLogo volim. ;)
Eh..u slicnom sam raspolozenju ovih dana. Pomazem drugaricinoj cerki i komsinicinoj da spreme prijemni iz srpskog. Pa ih slusam, kako ce da upisu fakultete, da zarade lovu…
Pukla sam jednom i rekla im, ne upisujte fakultete, begajte odavde, sa srednjom skolom cete bolje proci bilo gde a ovde sa faxom ima da duvate…
Ja im rekla istinu da me ne grize savest, jer se moje nade gase :(
Zelena
biće bolje… nekom sigurno
Apropo Zeleninom komentaru…
juče overavam zdravstvenu knjižicu i jedan “stariji” pored mene se nervira što nema sve potrebne fotokopije. priđe neki dečko od 20-tak i ljubazno ga pita da li možda zna šta je sve potrebno od dokumenata da bi overio zdravstvenu knjižicu. Čovek mu mrtav lada odgovara; “najbrže ti je da izvadiš pasoš i što pre pobegneš odavde, sve ostalo je mrcvarenje!”
Eto, šta ima i među običnom narodu.
uhh.. ako smislim pametniji odgovor, vratim se kasnije…
Shunjo
ovde si uvek dobrodošla ;)
Citiraću deo jedne najavne špice:
“Ovde se supstanca razara…”
Marvine
a mudrost i pamet uništava
Fantastičan tekst! Sve te muke koje dolaze na pravom poslu svima se desavaju, ali zavisi od nas samih kako se sa njima suočavamo i kako ih rešavamo. Lepe ste im savete dali. Da sam ja bar imala nekog da mi to sve kaže, pa da uživam malo više u studentskim danima a ne da sada kada radim, tražim slobodan makar i jedan sat u planeru, sat samo za sebe.
Dadica
dobrodošla u eXperiment. Nisam ja toliko mator tako da nema potrebe da mi persiraš. Što se tiče slobodnih dana i ja kuburim sa time, tako da ne znam oadkle pronalazim vreme da uopšte i pišem oavj blog…
Dopao mi se tekst jer me je vratio u mladost i tako poznatu motivaciju i nadu, a onda taman kada sam trebala da to i dozivim krenu *ranje.
Dobro je sto im nisi rekao, neka uce neka se nadaju jer nikad se ne zna zasto ce im to nauceno koristiti… Pa makar kao licno obrazovanje…
… a mozda se nesto u medjuvremenu i promeni i ja se iskreno nadam, pa da moja deca mozda studiraju i u beogradu … eh!
Sarah
kamo sreće
Gde si bio da meni to kažeš, na vreme !!!
Breskvice
nikad nije kasno !!!
Upravo sam otkrila tvoj blog. Dobar je, ne smaraš. Znači ti si 1977. godište?
Ana
Dodrodošla u eXperiment
dobro je da ne smaram. Godište 1974. ;)