Ljubavnik

Ispričaću vam jednu tužnu priču. Ona vama  možda neće delovati tužno, ali je mene i te kako pogodila i bacila u depresiju. Bio je to jedan mučki udarac. Nož zaboden u leđa. I to kada sam se najmanje nadao. Nož, čiji me ubod još uvek boli, i posle toliko  vremena. Da, pretpostavljam da naslućujete o čemu je reč. Moja žena ima drugog. Da, ima ljubavnika. Da li je toliko čudno? Danas je to tako normalno. Ali zašto je moralo baš meni da se desi???

Da počnem od početka. Kako sam posumnjao u to da me žena vara? Mislim da čovek to jednostavno zna. Neki crvić sumnje  u njemu se budi i grize ga, grize… Ne da mu mira. Čovek se peče  na tihoj vatri.  Izjeda ga ljubomora, razara bes i neizvesnost. Tada on prati i najmanji pokret svoje saputnice i kao kobac vreba svakog trena i najmanju grešku. Stalno vraća film unazad  i sve mu  biva  jasnije i kristalnije. Polako mu postaje jasno zašto u zadnje vreme njegova žena maksimalno izbegava svoje bračne dužnosti sa nekakvim glupavim izgovorima:  kao,  boli je glava ili nije njen dan. Bez veze. Zatim dolazi sve ređe spremanje ručkova i „gala” večera, već se dotična samo licka, parfimiše i sate provodi ispred ogledala. Da, to su prvi signali. A još kada odete na posao i odatle pozovote svoj kućni broj a ono linija stalno zauzeta, ili se, pak, niko ne javlja, odmah vam pada na pamet samo jedno. Vaša žena je namerno ostavila podignutu slušalicu da je niko ne uznemirava u  ljubavnim avanturama sa mladim ljubavnikom, ili je, pak, odskitala kod istog, pa se zato niko i ne javlja. Mislim da postoji hiljadu signala koju vam mogu reći i nagovestiti surovu istinu. Ali ponekad je bolje da istinu i ne znate. Bolje je da ne znate da ste najveći rogonja u kraju. Bolje je dok vam se iz potaje smeju komšije. Jer šta će biti kada saznate? Ko vam garantuje da će te tada odreagovati smireno i staloženo. Možda će vam se za tren pomutiti razum pa će te pritom napraviti belaj. Možete u nastupu besa prebiti ženu, upucati ljubavnika, ili oboje, ili  sebe. Nikad se ne zna kako će čovek reagovati u takvim situacijama. Evo kako sam ja reagovao. To nije u skladu sa mojim karakterom. Ali šta ćeš, bio je to trenutak slabosti.

Kao što sam rekao, u meni se rodila sumnja. Pratio sam ženu, kao majka svoju malu bebu. Na svaki telefonski poziv čuljio sam uši kao satalitske antene da čujem sa kim to moja žena priča. Da, možda, nije sa druge strane slušalice muškarac? Ali bezuspešno, moja žena bi se uvek našla na drugom kraju sobe. Lukava je bila ona. Redovno bih joj zavirivao u mobilni telefon da bih video ko je zvao i ko joj šalje poruke. Nepoznate brojeve bih  posle zvao i proveravao. Ali ništa. Ni traga od ljubavnika. Sigurno su imali drugi način sporazumevanja koji ja nisam mogao da dokučim. A znao sam da moja žena nekom drugom posvećuje pažnju, jer ja sam za mnoge stvari bio uskraćen. Garderoba mi nije bila opeglana, od obedovanja paštete i prženih jaja činilo mi se da ću da prokvocam, a seks je postao toliko redak da sam bukvalno zaboravio što to znači. Bes je u meni rastao zbog sumnje da sam sada na drugom mestu, da sam sada bedna zamena, da me je moja mila ženica zamenila nekim mnogo mlađim i lepšim „macanom” i da joj sada on  radi sve one lepe stvari. Bio sam kivan još više što nikako nisam mogao da saznam ko je to bio.

Onda sam rešio da bacim karte na sto. Izveo sam ženicu na večeru u najbolji restoran u gradu. Bila je iznenađena,  a to je bio moj cilj.  Međutim, šok je tek usledio kada sam joj saopštio da znam da ima drugog. U početku je vrdala a kasnije mi je i priznala. Da, priznala mi je da me je zbog njega zanemarila, da je njemu posvetila svu pažnju, da je njime opsednuta, da je on u svakom pogledu drugačiji od mene, da na nju ne viče, da je oraspoložuje, lišava dosade i čini je srećnom. Ja nisam mogao da verujem u to šta je ona pričala. Poželeo sam da je uhvatim za glavu i da  je udavim u tanjir sa telećim medaljonima, koje je konobar tek servirao, ali restoran je bio pun. Pitao sam je gde sam pogrešio i da li ga znam. Rekla mi je da ga znam i da sam joj ja, zapravo, omogućio prvi kontak sa njim. Ustao sam i otišao iz restorana.

Iako sam se pomirio sa činjenicom da sam sada samo zamena, povređeni fudbaler kome će mišići atrofirati od sedenja na klupi, bio sam besan što nisam mogao da otkrijem ko je taj tajanstveni žigolo. Hteo sam da ga uhvatim na delu pa da mu pokažem kako »Musa dere jarca«. Ali, ili sam ja bio isuviše prost u špijuniranju ili su njih dvoje bili isuviše lukavi za mene. Neizvesnost se nastavljala sve do…

Radio sam noćnu smenu. Pozvao sam kući da vidim šta moja ženica radi. Bilo je zauzeto. Pozvao sam nakon pet minuta. Isto. Nakon pet minuta ponovo. Ponovo zauzeto. To je to. Tu sam pukao. Sada ću im pokazati. Sada su gotovi. Istrčao sam iz kancelarije i pohitao ka kolima. Šef je istrčao za mnom i nešto mi govorio. Ništa ga nisam čuo. Ko zna kako sam izgledao kada je i on bio šokiran i zaprepašćen. Seo sam u kola i za nekoliko minuta već bio ispred kuće. U mojoj radnoj sobi bilo je upaljeno svetlo. Zar u njoj. E jebaću im kevu. Otišao sam do garaže i uzeo jednu poveću metalnu šipku. Sada ću im pokazati kako prolaze oni koji meni natačinju rogove. Pred očima su mi igrale slike moje razgolićene ženice u naručju nekog nabildovanog momčića koji se sladio njenim zabranjenim voćem. E presešće mu meze. Sada će da plati i za aperativ i za meze, ali i za glavno jelo. Neće taj više biti u stanju da koristi onu stvar čak ni za pišanje. Ulazna vrata su bila otključana. Drznica ih čak nije ni zaključala, pomislih. Iz moje radne sobe čuo se njen kikot. Ja sam naglo otvorio vrata i zamahnuo šipkom. Ona je vrisnula, šipka je pogodila pravo u metu. On je tresnuo o pod. Ja sam nastavio da ga udaram. Praštalo je na sve strane. Ona je vrištala, zgrabila me je za ruke, šamarala, ali ja sam se oslobodio njenog stiska i nastavio sa udaranjem. On je ispušato čudne zvuke, ali ja sam ga i dalje udarao iz sve snage nesvestan onog šta činim. U trenutku kada mi je žena udarila tako jak šamar da mi je cela glava počela da zuji,  postadoh svestan šta činim. Bacio sam šipku i pogledao svoju ženicu koja je ridala, slinila i rukama me udarala. Razumeo sam je. Pogledao sam kršinu na podu. Sada je bio neupotrebljiv. Više nije mogao biti ni zamena, a ja, ja sam ispao takva budala. Koji sam ja mamlaz. Sve vreme se moja žena sa mnom šegačila. Kako nisam shvatio da je ono u restoranu bila samo šala. Nije bilo nikakvog ljubavnika. Ona je htela da vidi kako ću ja da reagujem. A koga sam ja to onda mlatio. Nećete mi verovati. Svoj novi pentium IV. Moja ženica se „navukla“ na čatovanje, blogovanje na razne on-line igrice tako da je skoro sve vreme provodila na internetu. Zato je veza i bila stalno zauzeta, zato i nije stizala da spremi klopu, da opegla odelo, da sa mnom vodi ljubav. Postala je ovisna o računaru. Kada sam joj ja ispričao o čemu se radi ona je počela da se smeje. Otišli smo u sobu i celu noć vodili ljubav. Sutradan me je probudio prijatan miris. Ženica mi je spremala doručak. Ja sam bio srećan. Suparnik, bio od krvi i mesa ili plastike i čipova, bio je mrtav. Ponovo je bila samo moja,  ali  morao sam da „puknem“ i par stotina evra za popravku PC-a.