Safonova poslednja knjiga

Karlosa Ruisa Safona sam otkrio nakon obljavljivanja njegovog romana Igra anđela koji sam imao prilike da pročitam ubrzo nakon što je preveden na srpski jezik i objavljen u Srbiji. To je bilo dovoljno da se rasplamsa ogromna strast prema stvaralaštvu ovog španskog pisca i načini ga jednim od mojih omiljenih savremenih pisaca. Pročitao sa sve njegove knjige. Imam u kolekciji sve njegove knjige koje su prevedene na srpski jezik. Neke od njih iščekivao sam velikim žarom i nestrpljenjem, jer su nastajale nakon mog upoznavanja sa Safonom a bile su nastavci knjiga koje sam prethodno pročitao (Zatočenik nebesa, Lavirint duhova 1 i 2) tako da sam ih, odmah po objavljivanju, euforično kupovao i halapljivo čitao.

Moram da priznam da mi se pojedine Safonove knjige nisu dopale. Kada to kažem mislim na Trilogiju magle koju čini tri romana: Princ magle, Ponoćna palata i Septembarska svetla. Trilogija mi je delovala nekako naivno, sa lošim raspletom i završetkom, u potpunosti odgovarajući kategorizaciji tinejdžerske literatutre, u koju je i bila uvrštena. Iako, su romani odisali misterijom i blagim hororom nešto je nedostajalo. Nije bilo to ono, od čega ti duša zatreperi, krv uzburka, uzbuđenje pobudi. Međutim, to su bili Safonovi počeci koji su nagoveštavali njegov veliki spisateljski potencijal. Uvertira za dela koja će uslediti. Već sa objavljivanjem Marine, Safon to potvđuje i uspeva da otkloni nedostatke i nesavršenosti svoja prethodna tri romana. Završetak Marine je iznenađujuć i šokantan i mene je ostavio bez reči. Ali tek kada je svetlost dana ugledao roman Senka vetra Safon je doživeo veliku slavu i svetsku popularnost. Senkom vetra Safon započinje Ciklus Groblja zaboravljenih knjiga, svoje životno delo koje će mu doneti status velikog pisca.

Kao što sam već rekao, pročitao sam sve Safonove knjige koje su prevedene na srpski jezik. I ne samo da sam ih pročitao. Analizirao sam ih, preporučivao za čitanje, poklanjao kao rođendanske poklone, pisao o njima. Onda je usledila šokantna vest da je Safon umro. Bio sam šokiran, potresen i tužan, jer je umro jedan od mojih omiljenih pisaca. Činjenica koja mi je govorila da više neće biti novih knjiga ovog velikog pisca činila me je prilično depresivnim, jer  sam se iskreno nadao da će napisati još mnogo knjiga u kojima ću uživati svom svojom dušom i intelektom. Međutim, Karlos Ruis Safon je preminuo 19.6.2020. godine u svojoj 56. godini života, što je nemerljiv gubitak za svetsku književnost.

Od tada sam više puta pomišljao da ponovo krenem sa čitanjem njegove pentalogije Groblja zaboravljenih knjiga[1]. Međutim, nekako mi je uvek manjkalo slobodnog vremena dobro znajući sa čime nameravam da se uhvatam u koštac. Plan mi je bio da svih pet knjiga pročitam u cugu, bez bilo kakvih pauza koje sam morao da pravim prilikom prvog čitanja, jer u trenucima dok sam čitao Senku vetra i Igru anđela, poslednja tri romana nisu ni bila napisana i objavljena. Sigurno je da se u tom čekanju pojavljivanja novih romana po nešto i zaboravilo od pročitanog, tako da su se neke niti i pogubile u međuvremenu. Sada, nošen mišlju da više neće biti novih Safonovih knjiga koje će mi biti duhovna hrana i mentalna avantura, rešio sam da ponovo pročitam ciklus Groblja  zaboravljenih knjiga, da na taj način samom sebi dam do znanja da fizička smrt pisca ne znači i smrt njegovog dela, da ću ponovnim čitanjem njegovih romana sprečiti njegov pad u zaborav. Na kraju krajeva, toliko sam mu dugovao. Ali to je značilo da treba da pročitam preko 2200 strana, što je to bilo jedno veliko iskušenje, ulaganje ogromnog napora i truda, zbog čega sam čitanje stalno odlagao, jer slobodnog vremena gotovo i da nisam imao.

Onda je usledila još jedna iznenađujuća i šokantna vest. Samo ovog puta to je bila neverovatno dobra vest. Bila je to najava nove Safonove knjige. Zbirke priča.
Bio sam u potpunosti zbunjen. Otkud sad pa to? Ali nisam čekao ni trenutka. Odmah sam seo za računar i poručio knjigu. Knjiga je stigla nakon dva dana i odmah sam krenuo sa čitanjem. Pročitao sam je u cugu.

Ovu knjigu sam čitao drugačije od ostalih Safonovih knjiga. Kao prvo, prvi put sam imao prilike da se sretnem sa njegovom kratkom prozom. Drugo, bila je to Safonova poslednja knjiga za koju nisam ni znao da postoji, dok nisam video premijernu najavu preko društvenih mreža. Treće, bila je to prva Safonova knjiga koja je objavljena posthumno i prva koju sam čitao nakon što je umro. Ta činjenica i spoznaja izazivala je pomešane emocije i svojevrsnu nelagodu i uznemirnost dok sam je čitao.

Zbirka Grad od pare, je zbirka priča koja se sastoji od ukupno jedanaest kratkih priča, u kojoj se kao i u ciklusu Groblja zaboravljenih knjiga radnja u najvećoj meri odigrava u Barseloni u različitim vremenskim periodima. Priče odišu tim nekim turobnim tonom, tako karakterističnim za Safonov izraz, a doza misterije i ovog puta nije izostavljena. Ipak, neke priče kao da su ostale nedorečene ili je pak ostavljeno čitaocu da odluči kako i šta se zbilo i kako se okončalo. U pričama se pojavljuju i spominju pojedini likovi koji su junaci u ranijim romanima iz ciklusa Groblja zaboravljenih knjiga. Na primer, spominje se ukleti pisac David Martin, misteriozni Andreas Koreli koji opet nudi ponude koje se ne mogu odbiti a koje su zapravo svojevrsni pakt sa đavolom, preci porodice Sempre koji su vodili poznatu knjižaru… Sve to, u nekom izvesnom smislu, upućuje na sam ciklus Groblja zaboravljenih knjiga i daje nam dodatna pojašnjenja vezano za poznatu pentalogiju čija se suština krije u toj mističnoj biblioteci lavirintu.

Ono što ovu zbirku razlikuje od prethodnih Safonovih knjiga jeste i spominjanje nekih stvarnih ličnosti, pa tako možemo pročitati priču o slavnom Servantesu i kako je zapravo napisao svoje najveće književno delo Don Kihot. Takođe, u priči se indicira na još veće delo koje je Servantes napisao, a koje, sticajem okolnosti, nikad nije ugledalo svetlost dana, što vam u jednom smislu kao čitaocu neminovo pobuđuje znatiželju i sumnju. Safon je i Servantesa, isto kao i imaginarne pisce o kojima je pisao u svojim romanima, prikazao kao čoveka koji je nosio svoje prokletstvo, kao što Hrist nosi svoj krst, što ga je činilo nespokojnim čovekom koji nije mogao da pronađe svoj mir sve do same smrti.

Jedna priča bavi se velikim arhitektom Gaudijem koji je  izgradnjom svojih građevina Barselonu načinio jednim od najlepših svetskih gradova.

Takođe, saznaćemo kako je nastalo Groblje zaboravljenih knjiga i koja je to prva knjiga koja je u njega „sahranjena“. Zatim tu su i priča o plaćenim ubicama koje deluju širom Španije, arhitekti lavirinta koji beži iz Konstatinapolja i još mnogo toga što čeka na vas da otkrijete.

Knjigu ćete brzo pročitati, jer nije obimna, a priče nisu međusobno povezane tako da ih možete čitati kako vam se prohte.

Kao zaključak mogu reći da je ova knjiga bila i više nego prijatno iznenađenje jer sam bio uveren da od Safona više nikad neću pročitati nešto novo. Drago mi je da sam pogrešio u svojim pretpostavkama. Ostaje mi da se nadam da postoje još neka sakrivena neobjavljena Safonova dela, koja je on sakrio na Groblju zaboravljenih knjiga i koja čekaju svoj trenutak da se pojave ili da ih pronađe neki posvećenik… Do tada uživaćemo u delima koja je objavio.

Neka mu je večna slava!

[1] Ciklus je na srpskom tržištu knjiga objavljen kao petodelni roman dok je u originalnom španskom izdanju objavljeno svega 4 nastavaka. U srpskom izdanju Lavirint duhova podeljen je na dva dela (konstatacija autora)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?