Zoran Ilić – SVE ŠTO NEKO (NE) ZNA

Odlomak iz romana u pripremi

1.

O čemu će ovde biti reči?
O tome kako je slučajni susret dvojice sredovečnih muškaraca naterao jednog od njih da se zapita šta on zna o…
O čemu?
Neozbiljno bi bilo odmah na početku otkriti šta se to zapitao jedan od dvojice sredovečnih muškaraca. Ali zato nije neozbiljno da se upitamo ko su oni, kako se zovu, čime se bave… Ne možemo ih sve vreme oslovljavati sa dvojica sredovečnih muškaraca. Ne, to nikako! To mora što pre da se promeni! Po mogućstvu, odmah!
Mada su u svakodnevnom životu delili isto ime, u tekstu koji sledi i koji će biti ispisan rukom jednog od njih dvojice oni će biti različito označeni. Biće preimenovani iz sasvim praktičnih razloga. A budući da je jedan od njih jedno vreme živeo u Italiji, pa shodno tome, u rodnom gradu imao nadimak Talijan tako ćemo ga i zvati, dok će drugi biti (ili pre postati) Neko mada ga niko i nigde nije tako oslovljavao. Dakle, sasvim različit pristup za odabir imena glavnih aktera ove priče.
Gde Nekog zatičemo?
U autobusu kojim se vraća u grad u kom živi. Koji je to grad? Onaj o kome postoji pesma: „Grade, na ušću dveju reka ispod Avale…“ Mada, istini za volju, prosečni stanovnici tog grada skoro da ništa ne znaju o Avali!
Tamo se više ne ide na izlete, na prvomajske uranke… Možda jedino još dolaze školske ekskurzije iz unutrašnjosti i učenici se zajedno sa svojim nastavnicima penju na Avalski toranj, obilaze Meštrovićev spomenik Neznanom junaku…
Gde je mesto Nekog u autobusu?
Negde na sredini, i sa suprotne strane od vozača. Dok gleda kroz prozor on će samom sebi da postavi sledeće pitanje:
– Šta ja znam o Italiji i Italijanima? Toliko sam vremena uložio u odlaske u bioskope i gledanju italijanskih filmova, u slušanju italijanske muzike na radiju ili na TV-u… Na čitanje knjiga italijanskih autora… Putovanja u Trst, Veneciju… Jednom sam čak bio i u Veroni, i stajao ispod balkona za koji su mi rekli da je Romeov. Nešto kasnije, stajao sam i ispod Julijinog balkona, ali me to nije toliko dojmilo.
Međutim i Neko je bio svestan da kada se ispod izrečenog podvuče crta, zaključak je da to nije previše, da je to skoro ništa. Tim pre što je sve to što je nabrojao on radio u mladosti. Odavno je prestao da posećuje bioskope, da sluša radio… Čita italijanske pisce, putuje u Italiju…
Neko je živeo u vremenu Interneta, i ta ružna, rogobatna reč je mnogo toga prekrila. Jutjub je zamenio slušanje radija, odlaske u biskope… Isto tako zamenio je kasetofone i gramofone… Društvene mreže Fejsbuk, Tviter i Instagram su, opet, zamenili druženja, sedenja u kafićima… Davne odlaske u diskoteke… Džimejl je zamenio slanje pisama, razglednica, novogodišnjih čestitki… Skajp i Mesindžer telefonske razgovore…
Možda je to, ipak, dovoljno?
Za šta?
– Da kada sledeći put sretnem Talijana, ako se nas dvojica ikada više ponovo sretnemo, što je, priznajem, verovatnije, budem u stanju da sa njim razgovaram o Italiji, italijanskim filmovima, muzici… Možda o hrani, piću…
Mada su, priznajem, moja razmišljanja prilično bezvezna! Baš će Talijan sa mnom da priča o Italiji! Kao da ne može da nađe kompetentnijeg sagovornika za tu temu?!
Uostalom, rekao bih, i da je za njega Italija prošlost koje verovatno i ne želi da se seća.
Ipak, tog vrelog avgustovskog popodneva Neko je uplovio u tu temu, pozicionirao je sebi nasuprot. Na kraju krajeva, i ako više ne bude stvarnih susreta sa Talijanom, oni mogu da budu imaginarni. A njemu se nekako i draži takvi susreti, takva vrsta razgovora jer nepostojeći sagovornik ne može da ga razočara, da ga izneveri… Da bude grub ili samo nezainteresovan za ono o čemu Neko priča, o čemu razmišlja…

2.

Šta Neko zna o svom vršnjaku?
– Ne previše. Tek ono što mi je on otkrio u našem razgovoru. A to je da je ceo radni vek proveo u fabrici koja je tesno sarađivala sa fabrikom iz Torina, kao i to da su i jedna i druga proizvodili putničke automobile. Isto tako znam da je on tamo radio kao prevodilac. Tako da kada smo se on i ja ponovo sreli ovoga leta…
I ne baš slučajno, kao što je na početku napisano. Pre toga su njih dvojica mesecima razmenjivali poruke na Fejsbuku. Čak su i obavili nekoliko telefonskih razgovora.
– Dakle, kada smo se nas dvojica ponovo sreli, Talijan je već nekoliko godina bio u penziji, i živeo u živopisnom seocetu nedaleko od rodnog grada. Budući da mu je prva žena preminula, on je bio u drugom braku.
Zar je to važno: prvi, drugi ili treći brak?!
– Naravno da nije! Ali, eto, moram nešto o njemu da kažem, ma koliko to na prvi pogled delovalo beznačajno. A taj podatak, znam! Čak sam i upoznao njegovu drugu ženu.
Zajedno smo bili u automobilu kojim nas je Talijan vozio do seoceta u kome su živeli. Ja sam sedeo napred, a ona pozadi. Naravno, Talijan je bio za volanom. Kilometri su ostajali iza nas… Eh, kilometri?! Bilo ih je ukupno sedam-osam.
Sa radija je dopirala muzika. Razgovor koji smo vodili već ne pamtim. Mada mislim da to o čemu smo pričali i nije za pamćenje.
A kada nešto nije za pamćenje, onda je naravno za zaborav! Za taj moćni svobuhvatni zaborav! Monolitni zaborav!
Dakle, može se reći da je naš razgovor bio potpuno neutralan. Pričati, a ne reći skoro ništa. Prećutati sve što znaš, sve što jesi… Ipak, i takav razgovor poseduje svoju veličastvenost. Taj žubor reči koji neprestano teče u letnjem danu, u klimatizovanom automobilu…
Kada su stigli u njihovu seosku kuću, Talijanova supruga je u kuhinji pripremila obed za njih troje. Pre toga je Nekom i mužu skuvala kafu, donela im po čašu vina. Talijan i Neko su sedeli na verandi.
– Konačno sam u selu! – pomislio je Neko. – Međutim ta srpska sela kao da neprestano beže, kao da se neprestano od mene udaljavaju… Kao da me iz nekog razloga neće! Ne dozvoljavaju mi da im se približim, da ih dotaknem… Postanem deo njih…
Čega se sledećeg Neko seća?
Kako stoji na autoputu i čeka autobus koji će ga odvesti stočetrdeset kilometara severnije. Autobus u kome će on sebi da postavi pitanje: „Šta ja uopšte znam…“
– Eh, šta znam?! Krhko je znanje za razliku od neznanja koje je sve drugo samo ne krhko. A ako nije krhko, onda se zna šta jeste: čvrsto. Ili kao što sam već rekao za zaborav – ono je monolitno. Ne da se neznanje! Treba ga respektovati. Lukavo se protiv njega boriti… Polako ga kruniti kao glavu šećera dok sasvim ne nestane.
Ne, neće ono nikada nestati! Uvek se, iznova, pojavljuje neko novo neznanje za čije postojanje trenutno ne znamo… I kao što postoji večita borba između dobrog i zla, tako isto postoji večiti sukob između znanja i neznanja.

Radna verzija prednje korice

3.

Za razliku od Talijana šta Neko nije bio?
Za razliku od bivšeg školskog druga on nije bio penzioner. Još nije stigao do magičnog broja godina kada se stiče pravo za odlazak u penziju.
Koji je to broj, bar u Srbiji?
– Okrugao, pa na ćoše! Šezdeset i pet. I ja taj broj nikako ne bih nazvao magičnim već prozaičnim.
Do tog broja koji je Neko nazvao prozaičnim trebalo mu je još godinu dana. Ipak, nije bio ni zaposlen. Nigde nije radio već je bio na Birou za nezaposlene, i primao skromnu novčanu nadoknadu. Jedina mu je obaveza bila da se jednom mesečno javi na šalter Biroa. Službenica bi u u njegov karton upisala termin sledećeg javljanja… I tako iz meseca u mesec.
– Verovatno da će mi jednoga dana nedostajati ti jednomesečni odlasci na šalter Biroa, ritual uzimanja broja na automatu, onda čekanje da se tvoj broj pojavi na displeju, prilaženje šalteru… Na kraju, pre nego što napustiš Biro, odlazak do zidne police i uzimanje novog broja Informatora…
Hm, ako mi tako nešto bude nedostajalo, onda bi i moj život mogao da se nazove prozaičnim dok bih ja više voleo da mogu da ga nazovem mozaičnim. Da moj život bude sličan ornamentu napravljenom od sitnih komadića raznobojnog stakla.

4.

Da li je Neko nešto odlučio?
Jeste! Šta? On je odlučio da obnovi svoja znanja o Italiji i, ako je to moguće, da stekne nova.
– Kako samo žudim za novim, za nepoznatim! Da ukoračim u novo, u nepoznato! Svojim mislima, telom… Svojom senkom…
Tako nešto povremeno i uradim, i tada se osećam srećno, zadovoljno.
Gde zatičemo Nekog?
Za računarom i kako u Gugl ukucava prvo ime, prvi pojam koji namerava da pretraži.
Koje je to ime, pojam, on ukucao? Adrijano Ćelentano.
Zar to nije neambiciozno? Ili pre: zar to nije neozbiljno?! Zar Italija ne zaslužuje ozbiljniji pristup onoga ko želi o njoj nešto više da sazna?
– Ja ne mislim tako već da treba početi neambiciozno, krajnje opušteno. Pa, zašto ne od jednog pevača lakih nota koji je nama Jugoslovenima toliko značio?
Bilo je to vreme kada nam je najvažnije bilo da nas neko zabavlja. Nikakve brige nas nisu morile, živeli smo u jednoj harmoničnoj, funkcionalnoj državi, i bilo nam je samo do zabave. Jeftine, što jeftinije zabave. Humorističke serije na TV-u, muzički festivali po uzoru na San Remo, filmovi o tajnom agentu 007 Džejms Bondu… Diznijevi animirani filmovi o Mikiju Mausu i Paji Patku… I sport je igrao važnu ulogu u našim životima: fudbal, boks, vaterpolo… Košarka…
Šta se odmah na početku svoje pretrage Neko zapitao?
– Kada sam poslednji put čuo za Ćelentana?
Internet će ga podsetiti da je to bilo 1975. godine. Radilo se o pesmi iz filma Yuppi Du koju su često puštali na beogradskim radio stanicama. U to doba Neko je bio student, i dosta je vremena provodio pored radija. Bio je to, u stvari, običan tranzistor. Glomazni radio aparati su već iščezli iz svakodnevnog života. Oni su pripadali prethodnim dekadama. Kao što će narednu dekadu obeležiti radio kasetofoni.
– Otac je naš radio-aparat poklonio bratu u selo… Nekoliko decenija kasnije na stričevom đubrištu našao sam skalu radio aparata. Samo je to od njega ostalo…
Pesmu Jupi du Ćelentano je otpevao sa svojom ženom Klaudijom Mori, mada se u spotu na Jutjubu samo on pojavljuje. Isto tako, spot je iz nekog razloga crno-beo. Da li to znači da je i film bio crno-beli? I da li se prikazivao u beogradskim bioskopima?
– Jeste. Pamtim da se davao u Jadranu na Trgu Republike. U izlogu bioskopa je bio plakat za film. Ali ko bi gledao film sa Adrianom Ćelentanom u glavnoj ulozi koji je, iz to, i režirao film? Niti je on glumac, još je manje filmski režiser… Ne znam samo kako je privoleo Šarlotu Rempling da glumi u njegovom filmu?
U spotu, Adriano pleše, pucketa prstima, mangupski namiguje… Na glavi ima malo izobličen šešir… U ustima, žvakaću gumu… U tom trenutku, on još nema ni četrdeset godina mada je iza njega već dvodecenijska karijera.
A onda kreće… Magija je u njegovom glasu. Pesma koju izvodi je usporena, razvučena. Nije to više ono ludilo i energija koju je pokazivao u šezdesetim. Pesma je pre dramatična.
Ćelentano refren ponavlja bezbroj puta, to bezvezno jupi du.
Sa tom pesmom on je zauvek iščezao iz mog vidokruga. Vreme koje je dolazilo nije mu bilo baš naklonjeno. Uostalom, italijanski pevači i muzika sve su manje značili u svetskim okvirima.
Ono što Neko sigurno nije znao ili mu nije bilo važno u tom davnom vremenu jeste da je pesma otpevana na engleskom. Od Ćelentana se očekivalo da svoje pesme izvodi na italijanskom. Ali, eto, i on se priklonio svetskim trendovima.
Na Vikipediji je moguće naći podatak da je na početku karijere Ćelentano bio opčinjen Elvisom Preslijem, i da su ga zvali italijanski Elvis.
– Toliko Evisa po čitavom svetu… U Engleskoj, Francuskoj, pa zašto ne i u Italiji?!
Na Jutjubu Neko nalazi njegovu pesmu iz 2007. godine Situacija nije dobra. Ćelentanov zabrinut glas nas uvodi u sve probleme ovoga sveta: političke, ekonomske, ekološke…
– Adriano, nisi se obrukao. Dostojanstveno si ostario.
I još: slično Nekom i Ćelentano je vegetarijanac. Ne tako dugo kao Neko već, otprilike, deset godina.
– Eh, koliko samo mislio da sam drugačiji od drugih zato što sam vegetarijanac! Da, želeo sam da budem drugačiji, trudio sam se da to budem. Možda me zato ljudi i ne vole? A teško je živeti bez ljubavi drugih ljudi…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?