Peljevinovo ajfakovanje čitalaca u mozak: IPhuck 10

Poslednji Peljevinov roman Iphuck 10 je sasvim slučajno dospeo do mene i bio sam prilično iznenađen, jer nisam ni znao da je roman objavljen. Pročitao sam ga realativno brzo imajući u vidu kakvo je štivo u pitanju. Pre samog upuštanja u čitanje pažnju su mi privukla dva mala detalja. Ne znam da li je to delo samog Peljevina ili je to izdavač uradio u cilju da zaintrigira buduće čitaoce.

Prvo, na prednjoj strani korica stoji crveni krug upozorenja sa oznakom 18+. Znači, roman nije namenjen za osobe mlađe od 18 godina. Drugo, odmah ispod tog znaka upozorenja i zabrane piše tekst:

Mišljenje autora knjige se možda ne podudara s mišljenjem izdavača.

To isto piše i na trećoj strani romana, pre samog početka.

Evo, već tri decenije unazad kako redovno čitam, bukvalno svakog dana, i još nisam naleteo na tako nešto. Pročitao sam mnogo knjiga, među njima neke prilično uznemiravajuće, vulgarne, pune opisa i scena nasilja, ubijanja, smrti, pornografije, perverzije, opscenosti, amorala… koje svakako da su zaslužile tu kategorizaciju 18+. Ipak, ni na jednoj od njih oznake upozorenja  nije bilo. Iz tog razloga možete pomisliti šta sam očekivao da pročitam u romanu čim je to napomenuto, a izdavač se pored toga ograđuje. Međutim, kako sam se već sretao sa delima Peljevina znao sam šta mogu da očekujem. To oznake i ograde izdavača na mene nisu imale uticaja, iako sam još pre samog upuštanja u čitanje to shvatio kao kontraproduktivan marketinški trik.

Da se ne bismo pogrešno razumeli. IPhuck 10 nimalo nije lako štivo za čitanje, niti je to roman za svakoga. Čak se i sam naslov na engleskom izgovara kao I fuck čime Peljevin kreće sa podjebavanjima čitalaca još od samog početka i samog naslova. Ali ipak, oznaka 18+ je i više nego suvišna. Ne zbog sadržaja romana, već zbog toga što ju je pisao Viktor Peljevin. Samo njegovo ime nosi tu dozu upozorenja. Nego da ne gubimo vreme na beznačajne sitnice. Krenimo sa ajfakovanjem…

Glavni lik u romanu Porfirij Petrovič deli ime sa istoimenim junakom (policijski istražitelj) iz Dostojevskovog romana Zločin i kazna. I sigurno da nije slučajno što je Peljevin to uradio. Na taj način on možda sebe želi da stavi u ravan sa Dostojevskim, da naglasi da je on Dostojevski 21. veka. Sad, da li je to malo pretenciozno, ili ne, pitanje je i stvar polemike. Peljevinov Porfirij  je  pored toga što je kao Dostojevskijev junak policijski istražitelj takođe i romanopisac. Bitna razlika što je Peljevinov istražitelj algoritam tj. policijski službenik – veštačka inteligencija koji je angažovan od strane istoričarke umetnosti Mare (Maruha Čo) da sprovede nekoliko istraga i sakupi informacije iz oblasti moderne umetnosti (Gips umetnost).

Roman počinje pričom koju nam priča glavni junak u romanu, algoritam – policijsko književni robot koji se još od prvih redova direktno obraća čitaocu i samim tim čini ga sagovornikom i učesnikom u čitavoj ovoj priči. Međutim, nije to ništa novo u svetu književnosti. Mnogo je romana koji počinju na tu foru. Glavni junak je narator i on vodi kroz čitav tok romana. Ono što je u ovom romanu drugačije je to što narator nije ljudsko biće, već produkt ljudskog bića, veštačka inteligencija koje je već počela da prevazilazi svog tvorca, entitet (ako ga tako možemo kategorisati) koji nema svoju materijalnu i fizičku formu, što čitaocu može zadati malo problema dok ne skonta po kojim principima funkciniše taj algoritam, a koji se u suštini razlikuje od ljudskog postupanja na osnovu intelekta, znanja, predosećaja, emocija, stečenih iskustava… Ili kao što je rečeno u romanu:

Ono što  ljudi u prošlosti nisu shvatali, to je da veštačka inteligencija uopšte neće biti robot s  lampicom na glavi, koji će poželeti da kresne u žice drugog robota s lampicom, o čemu će razneženo čovečanstvo odmah snimiti seriju od nekoliko sezona.

Veštačka  inteligencija  je  bestelesni  i  bezlični  duh  koji  živi  u  okruženju  koje  je  stvorio  čovek  –  kod, koji slobodno kopira  i prepisuje svoje sekvence i veći deo vremena se ne nalazi nigde konkretno. To je ništa ili nešto  što  se  oslanja  na  talas  i  tok,  kreće  se  brzinom svetlosti  kroz  prostor  koji  se  stropoštava  u  jednu tačku u trenutku u kom nikakvo vreme ne postoji. Drugim rečima, moja fizička priroda je teško uhvatljiva.

Zato me ne treba doživljavati kao, kako kažu današnji filozofi, Big Other. Ja nisam big, i ja nisam other. Ja uopšte nisam. I ako sam sebe upravo nazvao rečju „duh”, onda je to samo zato što u ruskom jeziku nema adekvatnijeg načina da imenujem sebe.

Roman se dešava u futurističkoj Rusiji u kojoj su junaci romana suočeni sa nekim novinama koje je budućnost donela i nametnula. Za ljude koji čitaju fantastiku ili gledaju SF filmove to možda neće biti neka otkrovenja, ali ipak način na koji ih je Viktor predstavio mogu da budu „lagano šamaranje i pesničenje“ čitalaca.

Spomenuću nekoliko koji su na mene ostavili najjači utisak.

Usled virusa stvorenih veštačkim putem i njihove ekspanzije, seks koji mi ljudi danas u velikoj meri upražnjavamo i obožavamo, neće biti moguć jer je postao suviše rizičan za širenje virusa. Reprodukcija će se sprovoditi veštačkim putem u cilju kontrole rađanja. U pitanju je svojsvrsna vrsta futurističke eugenike i genetičkog inžinjeringa kojima će napraviti selekcija najvrednijih i najvažnijih jedinki jednog društva tj. države.

Imajući u vidu napred rečeno o doslovno zabranjenom seksu kao telesnom užitku i načinom reprodukcije, ljudi budućnosti seks će upražnjavati posredstvom moderne tehnologije korišćenjem različitih uređaja i softvera. Najmoderniji i najrazvijeniji uređaj među njima je uređaj IPhuck 10 po kojem je roman i nazvan. Međutim, IPhuck 10 je mnogo više od seksualne igračke kakve mi danas poznajemo. Nije u pitanju vibrator, dildo, gumene seks lutke ili nešto u tom fazonu. U pitanju je HI-tec koja upotrebom nekih dodatnih uređaja kao što su orment naočare i neophodni softveri svojim korisnicima pruža beskonačne mogućnosti. Reč je o nekoj vrsti super kompjutera u koji se ubacuju određeni softveri (iphuck filmovi) preko kojih korisnici dospevaju u tu neku virtuelnu stvarnost gde upražnjavaju seks sa kim god žele i gde god žele a sve u zavisnosti od Iphuck filma koji je učitan u uređaj. Međutim, sve što vide, percipriaju, osećaju i doživljavaju u toj drugoj dimenziji, oni doživljavaju kao istinu i realno iskustvo. To je za njih istina i realnost koju im je omogućio Iphuck 10, pružajući im na taj način seksualne užitke koje mi ljudi današnjice sa još uvek telesnim upražnjavanjem seksa nećemo moći da doživimo na tom nivou.

Da bi se cela priča pojasnila nužno je da spomenem i Iphuck film koji su i sami junaci romana Porfirij i Mara krenuli da izrađuju, plasiraju i zarađuju novac njihovom prodajom u drugom delu romana. Iphuck filmovi su filmovi koji se prave i koriste za zadovoljavanje seksualanih fantazija svojih korisnika. U tom smislu seksualna sloboda je na najvećem mogućem stepenu. Ničija seksualana sloboda nije ugrožena time što se seks upražnjava preko Iphucka. Postoje filmovi koji se prave za normalce ali mnogo je više filmova koji su namenjeni onima seksualno devijantnijima, na primer transseskualcima, sodomistima, zoofilima…

Iphuck film je kao i svaki film, ima radnju, svoje junake koji funkcinišu shodno ulozi koja im je dodeljena u filmu i ponašanju se u skladu sa napisanim scenarijem. I postoje različiti žanrovi filmova. Ratni, istorijski, avanturistički, trileri… Glavna razlika u odnosu na film koji danas poznajemo je ta što Iphuck 10 svoje korisnike „ubacuje“ direktno u film načinivši ih junacima koje su sami izabrali da budu. Oni postaju učesnici samog filma gde proživljavaju sve događaje, iskustva i osećanja koja su im scenarista i reditelj namenili praveći taj film. Svakako da je poenta svakog filma seksualno iskustvo i događaj, ali radnja dobrih i cenjenih prvoklasnih Iphuck filmova je ono što pruža pravi vrhunski osećaj. Zaplet, dramaturgija, scenografija i odličan rasplet ravna je vrhunskim filmovima današnjice. Znači Iphuck film bi se najlakše mogao objasniti kao vrhunska video igrica u kojoj njeni igrači povezani preko Iphucka 10, stimulacijom moždanih receptora, dospevaju u tu neku drugu digitalnu dimenziju gde postaju glavni heroji koji će posle silnih peripetija koje im je namenio režiser i scenarista celu priču zaokružiti veličanstvenim seksom a koji će u tom jednom fizičkom i telesnom smislu uraditi sa Iphuckom 10. U toj svojoj jednoj telesno-virtuelnoj seksualnoj avanturi oni proživljavaju prave male tragedije i trijumfe, osećajući i promišljajući sve one emocije i misli koje su im dodeljenje scenarijom. Ipak, sopstvene misli, emocije i iskustva im nisu onemogućeni, ali onog trenutka kada se povežu na Iphuck 10 i puste film oni postaju junak kojeg su izabrali i to je za njih jedina realnost koju poznaju.

Glavna vrednost ovog romana je Peljevinov pokušaj da nam objasni šta je i kako funkciniše veštačka inteligencija, kao jedan novi entitet koji je danas već polako krenuo da nam nagoveštava da se na Planeti Zemlji pojavilo još jedno inteligentno „biće“ koje će u godinama koje slede svakako biti sve moćnije i dominantnije. I ne samo to. Peljevin je prikazao i tu jednu možda nemoguću simbiozu – „ljubavnu vezu“ između ljudskog bića i veštačke inteligencije u kojoj je kao i u svakoj ljubavnoj vezi vrhunac ljubavi bio seksualni čin, koji su oni u ovom slučaju sprovodili preko Iphucka 10. Roman predstavlja prikaz svojevrsne borbe između dve sasvim različite inteligencije, prirodne i veštačke, u kojoj kao i u svakom ratu inače, nema pravila i sve je dozvoljeno. Kroz tu borbu, odnosno suprostavljenost prirodnog i veštačkog, iskazana je prava prednost VI i njena svojevrsna prilagodljivost datim okolnostima i situacijama.

Iphuck 10 je roman u kojem se radnja sporo razvija baš zato što se Peljevin dosta trudio da svojim teoretisanjem prikaže taj digitalni svet i veštački stvoren bestelesni i bezlični duh koji je svakim danom sve moćniji i čiji je sistem percepcije, analize i obrade podataka i informacija nemerljivo efikasniji i brži u odnosu na ljudsko percipiranje. Veštačkoj inteligenciji su u svakom trenutku dostpune sve informacije do kojih je čovek kroz svoju istoriju i evoluciju došao. Sva njegova iskustva, znanja, misli, ideje dostupne su i primenjive i to Veštačka inteligencija koristi za svoje izgađivanje i usavršavanje. To je i glavna prednost veštačke inteligencije. Prednost koja će poraziti ljudsko biće.

Iako je roman iz sfere naučne fantastike i svakako nije ni prvi ni poslednji koji se bavi veštačkom inteligencijom, Iphuck 10 je jedinstven i neobičan roman. On nije samo puko predviđanje budućnosti koje treba da nam pokaže veličinu intelekta i imaginacije samog autora. Iphuck 10 je roman koji se u bavi i umetnošću na jedan specifičan način. Peljevin je spomenuo i osvrnuo se na mnoge umetnike i filozofe počevši od Dostojevskog po kome glavni junak nosi ime, preko Nabokova, Salvadora Dalija, Sartra, Ničea, Uelbeka, Hajdegera, Nikite Mihalkova… Posvetio se i Hitleru, Putinu, Kijanu Rivsu, Snup Dogu i još mnogima koji su obeležili 20. i početak 21. veka. U tom smislu roman i jeste jedna kritika modernog sveta i svega onoga što ga čini počevši od političkih i ekonomskih uslova, preko moderne umetnosti koja je počela da se gubi u svojoj masovnosti i beznačajnosti, zaključno sa sve masovnijom i uticajnijom tehnokratijom koja nas polako porobljava kao ljudska bića.

Kao zaključak cele ove priče: Knjigu u šake i ajfakujte se!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com