Iako većina ljudi za Bulgakova zna preko njegovog kultnog romana „Majstor i margarita“ koji je uvršten među 100 najboljih romana Dvadesetog veka[I] i ovaj njegov neobiman roman pod nazivom „Pseće srce“ svakako da zavrednuje pažnju da bude pročitan. Oba romana su bila predemt cenzure u tadašnjem Sovjetskom Savezu iz razloga što su kritikovala tadašnji sistem vladavine. Roman je napisan 1924. godine, ali je ubrzo bio zaplenjen i zabranjen od strane sovjetskih vlasti. Iako je roman bio publikovan u formi samizdata u malom tiražu, Bulgakov nije doživeo da „Pseće srce“ bude zvanično objavljeno. Roman je zvanično objavljen nakon njegove smrti i to 1969. godine u Parizu[II] a u Sovjestkom Savezu tek 1987. godine.[III]
Svakako da je razlog nemogućnosti objavljivanja romana, u periodu od skoro pola veka od njegovog nastanka, tema romana koja na jedan satiričan i alageročan način kritikuje tadašnje sovjetsko društvo. Iako roman vuče ka naučnoj fantastici i u jednoj meri podseća na gotski roman „Frankeštajn“ britanske spisateljice Meri Šeli, koji je zapravo jedan od prvih romana naučne fantastike napisan sto godina ranije, „Pseće srce“ jeste podsmeh i kritika sovjetskog komunizma dvadesetih godina Dvadesetog veka.
Profesor Preobražanski, doktor medicine na ulici pronalazi psa lutalicu, izgladnelog i povređenog, koji je na ivici života. Odvodi ga u stan u kojem ima i svoju lekarsku ordinaciju gde psa hrani, leči i neguje. Daje mu ime Šarov. Čim se pas oporavi od lošeg života na ulici, doktor sprovodi jedan mali eksperiment. Operiše psa i uklanja mu pseći i ubacuje ljudski mozak u glavu. Iako je doktor očekivao da ovaj eksperiment ne bude uspešan i da pas odmah nakon hirurške intervencije ugine, pas je, za pravo čudo, preživeo operaciju, odlično se oporavljao, čak je i krenuo da se menja. I mentalno i fizički. Mozak se primio na telo psa, pa je shodno tome počela da se odigrava i svojevrsna metamorfoza psa u ljudsko biće. Evolucija koja u jednom izvesnom smislu upućivala na Čarls Darvinov „Postanak vrste“ bez obzira što je u tom smislu i na taj način bila nemoguća. Potrebno je naglasiti da sam opis presađivanja mozga nije naučno potkrepljen i praktično je površno prikazan u romanu, ali to ne treba uzeti kao zamerku, jer nije u pitanju naučni rad ili studija koja se tom temom bavi, već roman koji je na takav alegoričan način prikazivao stanje u društvu i političku situaciju. Sa druge strane, transplataciju mozga i dan danas nije moguće uspešno izvršiti, već je sve to i dalje ostalo u sferi naučne fantastike, tako da zamerka „Psećem srcu“ u tom smeru još više gubi na značaju, imajući u vidu činjnicu da je roman napisan pre skoro jednog veka, kada je presađivanje mozga stvarno moglo da bude samo plod mašte nekog visprenog i vanvremenskog uma.
Posmatrano kroz prizmu evolucije, shvatamo da ja Bulgakov u svom „Psećem srcu“ stvorio novog sovjetskog čoveka, što u izvesnom smislu može biti aluzija na Ničeovog natčoveka. U početku samog čitanja romana možemo pomisliti da bi takva simbioza čoveka i psa zapravo mogla da bude korisna po samo ljudsko biće, jer psa karakterišu neke osobine koje ljudima sve više manjkaju a to su odanost i privržnost. Međutim, takve osobine u ovom slučaju izostaju. Izgleda da je presađivanjem čovekovog mozga u glavu psa, ljudski cerebrum preuzeo dominantnu ulogu, što je i dovelo do postepene transformacije psa u ljudsko biće. Psu opada dlaka, uspravlja se na zadnje noge i počinje da se kreće poput čoveka, menja mu se fizionomija, kreće da razmišlja i govori… Svakim danom sve više postaje čovek, u sve većoj meri poprimajući mane, nesavršenosti i poroke homo sapijensa. Ipak, neke pseće osobine i navike nisu nestale, ali to nisu bile one koje najviše volimo i poštujemo kod pasa. Transplatacijom mozga izmenjena je sama priroda psa ali ne u potpunosti. Srce je i dalje bilo pseće i pumpalo je krv koja je održavala u životu biće psa u tom novom čoveku, ali tog nekog novog psa, koji je dobijanjem ljudske svesti i razuma postao džukela u telu čoveka. Podmukla i svirepa. Prema tome ovo novo biće ne bismo trebali da posmatramo kao evoluciju psa već kao involuciju čoveka. U tom smislu smatram da bi možda bio postignut veći efekat i pridodat još veći značaj da je u romanu umesto psu ljudski mozak bio presađen majmunu. Shodno tome možda bi „Pseće srce“ nosilo naziv „Majmunska posla“. Samim tim bila bi ostvarena još veća povezanost romana sa Teorijom evolucije po kojoj je čovek postao od majmuna. Ujedno roman ne bi bio samo kritika ideologije već i nauke i religije.
Ako ovu satiričnu alegoriju sagledamo sa političke strane, svakako da ćemo ovog Bulgakovog novog čoveka-džukelu shvatiti kao novog komunističkog čoveka, lumperproleterijatu koji posredstvom ideologije dolazi do moći i uspinjanja na društvenoj lestvici bez obzira na sve mane i nedostatke koje kao biće i jednika poseduje.
U tom smislu „Pseće srce“ definitivno se može okarakterisati kao izuzetno jaka politička satira uperena ka rukovodstvu sovjetske vlasti sredinom dvadesetih godina prošlog veka. Primera koji potkrepljuju takvu tvrdnju u ovom delu ima mnogo. Navešću samo neke, tako na primer sredstvom alegorije Bulgakov kaže da prof. Preobraženski (Lenjin) ni sam ne zna odgovore na neka pitanja kako zemlju transformisati, da je njegov asistent i desna ruka dr. Bormental (Trocki) u konstantnom sukobu sa Šarovim (Staljin) a da asistent Zina (Zinovjev) ne zna da li da pomogne dr. Bormentalu oko sukoba sa Šarovim ili ne, rukovodeći se u toj dvojbi ličnim interesima.[IV]
Ako sagledamo današnju situaciju, kroz prizmu Bulgakovog novog psa, zaključićemo da je mnogo ljudi-džukela danas među nama, sličnih onom kojeg je Bulgakov u svom „Psećem srcu“ opisao i kritikovao. Za razliku od njega ovi današnji ljudski džukci nisu produkt i posledica izloženosti virusu komunizma. Ovi današnji ljudi-psi zatrovani su virusom demokratije koja pogrešnom selekcijom ljudi i ustrojavanjem pogrešnih vrednosti i pseudo morala sve više poprima oblik kakistokratije. A u kakistokratiji vladaju oni najlošiji i najgori. Zato laju, režu i ujedaju svakog ko im se približi, jer se plaše misleći da su svi isti kao i oni, pa će shodno tome da im naude, povrede ih i unište.
[I] Izvor: Le Monde’s 100 Books of the Century
[II] Izvor: Lom izdavaštvo
[III] Izvor: Wikipedia: Heart of a dog
[IV] Citat sa bloga Zapisi u tami: Satirično pseće srce
Briljantan osvrt.