Jasna Dimitrijević – Njojorška bajka

Zamalo da mi promakne čovek sa kesama i psom. Bila sam fokusirana na ono dvoje u kafeu preko puta, pa sam lako mogla da propustim priliku da se sklonim sa ulice. Nestrpljivi labrador lavežom je  požurivao svog vlasnika koji je čeprkao po džepovima, tražeći ključ od ulaza. Bilo bi zgodno da se provučem za njima u zgradu i odande pratim šta se dešava u kafeu. Da je samo pogledala udesno, Beti je mogla da me vidi kako ih posmatram. Grinpoint je u procesu ozelenjavanja, pročitala sam u metrou na putu dovde. Za deset godina drvo će imati široko stablo i krošnju sa teškom senkom, ali sad je smešan svaki moj pokušaj da iza tanke sadnice ostanem neprimećena. Kada su čovek i pas zamakli kroz izgrebana drvena vrata, ušunjala sam se za njima pre nego što je brava škljocnula i zatvorila mi ulaz. Okrugli prozor na vratima počinjao je tačno u visini mojih očiju i morala sam da stojim na prstima kako bih imala pogled na kafe Kingston. Olakšavajuća okolnost bila je što su zauzeli sto pored prozora, pa nisam mogla da ih izgubim u gužvi. Samo je trebalo da s vremena na vreme proveravam da li su i dalje tu.

Betino pravo ime je Jelisaveta, po mojoj i sestrinoj prababi. Da se rodila kao dečak, zvala bi se Milutin. Zet je dao prezime, sestra ime, obe porodice bile su zadovoljne. Postala je Beti kada su njeni roditelji na lutriji osvojili Zelene karte i sigurne poslove. Ona na recepciji zubarske ordinacije, on u servisu klima-uređaja.

Nije ni svesna koliko je imala sreće. Ja sam na Njujork čekala više od dvadeset godina, a Beti ga je dobila već u sedamnaestoj. Kada sam primila poziv za konferenciju, odmah smo razgovarali o mogućnosti da se nađemo. Sestra i zet nikad nisu mrdnuli iz Springfilda, gde ih je slučaj nastanio, pa ni moj dolazak nije bio dovoljno jak povod da pređu preko pola kontinenta. Nije mi padalo na pamet da svratim do njihovog gradića na Srednjem zapadu i makar i jedan dan provedem sa njima i njihovim radoznalim komšijama, u razgovorima o zdravstvenim problemima, elementarnim nepogodama i ukusnim domaćim kolačima kakve samo majka pravi. Sebična sam, pomislila sam stotinu puta, ali nikad sebi ne bih oprostila da sam se predomislila. Nemam vremena za malograđanske formalnosti, rekla sam Igoru o odluci da izbegnem posetu familiji.

Jelisavetin dolazak u Njujork bio je kompromisno rešenje, kao da je dovoljno da se dva člana podeljene porodice susretnu da bi klan ostao na okupu. Sestra i ja smo bile zapenile na Skajpu – pa zašto ti je toliko teško, pa ne znam kada će biti sledeća prilika – kada je ušla u kadar i vrisnula: ne, nikako! Zajapurena, izgurala je majku iz kadra i izložila svoj plan. Bila je odlučna kako samo deca to umeju. Ona je u to vreme na raspustu, mogla bi da dođe, ima nešto svoje ušteđevine, a mama je nedavno dobila povišicu, to bi bilo dovoljno za kartu i dnevni trošak. Kad je majka pokušala da joj se usprotivi, Jelisaveta ju je uhvatila za ruku, ne skrećući pogled sa mog lica na ekranu, i nastavila da vergla gde bismo sve mogle da idemo, koliko je uzbuđena što će konačno opet videti tetku i šta sve ima da mi ispriča. Ni u jednom trenutku nije izgovorila da bih ja mogla da snosim troškove smeštaja, sama sam predložila da zamenim sobu u hotelu za dvokrevetnu. Organizatori konferencije rezervisali su hotel Tulip Inn, a s obzirom na lokaciju sigurna sam da nije preterano skup. Jelisaveta je sručila glavu majci u krilo, zagrlila je dugim, tankim rukama oko struka i ponavljala unedogled: molimtemolimtemolimte… Kada smo završile razgovor, još nisam sasvim shvatala na šta sam pristala. Bilo mi je samo drago što Igor i ja nemamo decu.

Poziv za konferenciju dobila sam iznenada, jednog napornog četvrtka. Kolega sa Instituta, koji je isprva bio pozvan kao izlagač, morao je da otkaže zbog nekog važnijeg posla u Berlinu. Primila sam mejl za koji sam pomislila da je još jedno obaveštenje o diskusijama na kojima neću učestvovati. Buka je navirala sa oblacima prašine koje su podizali radnici u narandžastim kombinezonima. Radovi na instalacijama ušli su u četvrti prljavi mesec. Završetak se nije mogao ni naslutiti, jedino što sam mogla da uradim bilo je da zatvorim prozore. Kad sam se vratila za sto, zamalo da zatvorim mejl i ne pročitavši do kraja. U tome me je sprečila boldovana pruga teksta. Pisalo je moje ime, Njujork, po preporuci vašeg kolege, četiri dana, molimo vas da što pre podnesete zahtev za vizu.

Njujork je centralno mesto moje intimne mitologije, rekla sam Igoru čim smo se upoznali. On nema takve fantazije, jednostavan je kao i moja sestra, čovek u zadatoj ulozi, zatvoren za nepoznato. Grad-karakter, pokušala sam da mu objasnim, poprište velikih gadosti i velike vrednosti u svetu. Ako išta mogu da naučim o kosmosu i društvu, naučiću u Njujorku. Ne očekujem da doživim neku veliku epifaniju, prekretnicu koja će mi preusmeriti život za jedno poslepodne, ja u Njujorku hoću da gluvarim. Da hodam dok se ne umorim, onda da sednem na klupu ili u kafić, posmatram decu koja, bezrazložno pakosna, gađaju patke kraj jezera u Central parku, starca koji za dvadeset minuta prelazi stotinu metara od stana do hemijskog čišćenja, policajku koja žvaće kiflu na pauzi i zuri u vrhove svojih cipela. Hoću da skitam po Bruklinu, penjem požarnim stepenicama do  vrha,  virim  kroz  prozore dok ljudi dremaju posle ručka i razgledam njihove police, to me interesuje više od slika u muzejima. Da posmatram život u gradu koji poznajem iz Alana Forda i Osterovih romana, iz filmova Modri u licu i Doručak kod Tifanija, a nikad ga videla nisam. Da uđem  u  grad kao u scenografiju, sa nadom da će me neki fotograf uhvatiti u kadar koji će jednom postati antologijski. Makar se na fotografiji našao samo rukav mog kaputa, ipak ću, dok pokazuju „ovo je Njujork”, znati da i ja postojim u njemu. Surov grad, čitava jedna planeta, ali dovoljno širok da ima mesta za svakoga, pa kako ne bi bilo za mene. Spremna sam da zakoračim u kosmopolis i saznam umem li da hodam. Pošto je prošlo već pola života, polako sam počela da se mirim sa činjenicom da se nećemo sresti. Para nije bilo da odem turistički, a drugačije prilike nisu mi se ukazivale.

Kakvi su Betini planovi saznala sam čim smo se našle na aerodromu. Odabrala je let koji je stizao neposredno pre mog, pa je prvo što sam u Njujorku ugledala bila visoka devojka duge ravne kose, sa tenom boje pudera i rupicama na obrazima kad se nasmeje. Čini mi se da ni sestra ni ja nismo bile ovako lepe. Zgrabila me je u zagrljaj, nezaustavljivo sipajući u moj šal: thankyouthankyouthankyouthankyou…

Naravno da nije došla zbog mene. Dopisuje se sa nekim dečkom sa Instagrama i pozvao ju je ovamo da se upoznaju. Nije smela ni da predloži roditeljima da on dođe u Springfild. Duhovit je i pametan, kaže, svira u bendu, nastupa na festivalima. Dok sam je slušala kako sa divljenjem prepričava njihove razgovore, pokušala sam da zamislim kako izgleda život u njenoj koži i da osetim vrelinu u stomaku koja je nagoni da laže, manipuliše, srlja nepromišljeno, bezobrazno trošeći moje vreme. Ne znam ništa o vaspitanju dece. Jedva sam pristala da je pustim samu. Nije krila ime kafića  u  kome  su  se  dogovorili  da  se  nađu, poslala mi je poruku sa zabeleženom lokacijom na mapi. To je bilo u redu. Nisam stigla ni da razmislim šta još da joj zatražim kao garanciju da će biti bezbedna i da će se vratiti u hotel do devet, a Beti je uveliko bila na vratima, slala mi poljubac i kucala poruku. „Moram da požurim, Džamal je već tamo”, čula sam kroz zatvorena vrata hotelske sobe. Usledio je minut tišine, pa minut panike, pa brza odluka. Stresla sam se od pomisli da sam u trenutku postala moja majka. Sačekala sam pet minuta, popila čašu vode i krenula prema metrou. Nisam imala neki poseban plan, samo da pratim Betino kretanje dok se ne rastane sa Džamalom. Bilo je to pravo ime za vođu bande koja pljačka po kvartu i nada se da će uskoro preuzeti neke veće poslove. Osećala sam se odgovornom za nju. Najradije bih je držala za ruku dok je ne spakujem na avion. Pošto to ne mogu, ništa mi nije preostalo osim ove brižne gadosti: da motrim na nju nosa prilepljenog o prljavo staklo.

Njih dvoje su sedeli sami, svako sa svoje strane stola, smejali se, pijuckali iz velikih crvenih šolja, povremeno okretali jedno drugom ekrane telefona na kojim je svetlucalo nešto meni nevidljivo, a njima u tom trenutku važno. Učinilo mi se da je moja briga bila nerazumna, pa mi je čak postalo dosadno i počela sam da razgledam po zidovima. Stepenište je bilo čisto, uski hol okrečen u bež nijansu, bez fleka i grafita. Odnekud se čulo zujanje miksera. Poštanski sandučići nalazili su se na zidu levo od ulaza. Preko puta njih – vrata jedinog stana u prizemlju. Na vratima mesingana brojka 1, pred njima otirač i dva para cipela na pertlanje. Poštanski sandučići nisu bili zaključani, vratanca su na većini bila odškrinuta. Nasumice sam iz jednog izvukla brošuru iz tržnog centra i belu kovertu adresiranu na nekog gospodina Obiomu. Pošiljalac je bila opštinska  uprava. To bi mogla da bude opomena za neplaćen porez ili poziv za formiranje porote, mislila sam. Tada su škripnula vrata i iz stana broj 1 je izašao neki čovek, star i mrk. Povikao je na mene. Obuvajući cipele, mahao je rukama kao da me tera napolje. Prvo je galamio na jeziku koji nisam mogla da prepoznam, zvučalo je kao psovka ili kletva, onda je prešao na engleski. Rekao je da osluškuje otkako sam se ušunjala u zgradu. Čak se i sažalio na mene, ko zna od čega bežim. Ali kad je video da preturam po njihovoj pošti, morao je da me zaustavi. Ovde žive pošteni ljudi i on neće dozvoliti  da  im bilo ko pravi problem, povikao je: „Napolje!” Iz džepa pletenog sivog pulovera izvadio je mobilni telefon kao znak da će pozvati pomoć ako ga ne poslušam. Ja sam se ukopala i tako ga sačekala kao da mu prkosim. Otvorio je vrata i uhvatio me za mišicu. Njegov stisak nije bio jak, ali u strahu sam ga udarila pesnicom u grudi i izletela napolje. Još sam i dobro zatvorila vrata za sobom, kao da ne izbacuje on mene van, nego ja njega sprečavam da izađe.

Bila sam rešena da smesta krenem u hotel i zaboravim na svoju budalaštinu, samo da još jednom bacim pogled na Beti u Kingstonu i uverim se da je sve u redu, ali stolica na kojoj je sedela bila je prazna. Nije bilo ni njenog ranca na naslonu, ni crvenih šolja na stolu. Samo je Džamal i dalje sedeo na svom mestu i kuckao po ekranu telefona. Smeškao se kao dečak koji će noćas sanjati lepe snove. Jedva sam čekala da se dokopam tuša, kreveta i interneta, i da se javim Igoru.

Priča je objavljena u zbirci priča Fibonačijev niz 2018. godine.


Jasna Dimitrijević (1979, Negotin, SFRJ) piše kratku prozu i recenzije. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Redovna je saradnica časopisa Liceulice. Objavila je zbirke priča Prepoznavanja (2015) i Fibonačijev niz (2018). Radi u knjižari.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com