Pupčana vrpca

Bilo je tri sata posle ponoći. Nagoveštaj subotnjeg letnjeg jutra nakon burne večeri petka. Koračao je pustom ulicom u pravcu gradskog parka. Nije bilo nigde nikog. U kom god smeru da se okrenuo bila je prava pustoš. Za pravo čudo ni pasa lutalica nije bilo. Kao grad duhova, pomislio je. Sam samcat u gradu duhova. Još jedno burno veče privodilo se kraju. Lagano je prešao pustu ulicu, zakoračio u park i uputio se ka ogromnoj česmi koja je bila u centru parka. Bio je prilično žedan. Želudac je vapio za vodom, jer je već počeo da obrađuje ogromne količine alkohola unesene u njega u toku večeri. Stavio je dlan ispоd debelog mlaza vode koji je svom silinom kuljao. Voda ga je prskala, po licu i odeći, ali nije prestajao da je pije. Gutao je halapljivo, jer je žeđ bila ogromna. Imao je utisak da ne može da je utoli ma koliko vode da popije. Međutim, nekoliko trenutaka kasnije, kada je vatra u želucu polako počela da jenjava, još jednom je, po ko zna koji put, shvatio da je voda najbolje piće. Nakon nekoliko trenutaka predaha, kada je baš nameravao da krene svojim putem, ka kući, osvrnuo se dva puta oko sebe i detaljno osmotrio čitav park, ni sam nije znao zbog čega. Kao da ga je nešto nateralo na to. Instikt, predosećaj ili pak nešto sasvim treće. Na jednoj klupi, na drugom kraju parka, primetio je da neko sedi. Šćućuren, sa rukama podupretim na nogama i licem uronjenim u šakama. Kao da spava. Kao da je pijan. Ili kao da plače. Dobro je znao da treba da gleda svoja posla i da ide svojim putem, ali nešto mu nije dalo da ode. Kada je shvatio da je šćućurena silueta na klupi zapravo bila ženska, noge same krenuše u pravcu nje. Što se više približavao, bio je ubeđeniji da je u pitanju bila neka devojka. Na par koraka od nje začuo je tiho ridanje. Prišao je do klupe, seo i nekoliko trenutaka samo ćutao i slušao tiho plakanje devojke. Nije ga ni primetila. Ili je bar on stekao takav utisak.

– Da li je sve u redu?  – upitao je tiho i brižno.

Ona se gotovo trže, brzo skloni ruke sa lica, ispravi se iz pogrbljenog položaja, obrisa suzne oči i pogleda ga svojim krupnim očima. Kao da je bila iznenađena što je seo pored nje. Kao da se nije nadala. Kao.

– Dobro sam.
– Zašto onda plačeš? Reci kako mogu da ti pomognem? Nemoj da plačeš. Nemaš razloga.

Dok je to govorio odmeravao je od glave do pete. Čak i u tom mraku bila je neverovatno lepa. Delovala je gotovo nestvarano. Duge crne kose, krupnih očiju u kojima su se još uvek caklile suze. U dugoj crnoj haljini pripijenoj uz telo ocrtavala se svaka linija njenog vitkog tela. Mahinalno je krenuo rukom ka njenom obrazu i obrisao joj suzu, koja joj se, mimo njene volje, krivudavo slivala niz lice, a koju ona nije stigla da obriše. Iznenadio je i sebe tim svojim gestom, ali beše jače od njega.

– Nemoj da plačeš. Molim te. Srce mi se cepa kada tako lepu devojku vidim nesrećnu i tužnu. Pokušao je da joj dodeli kompliment u nameri da je oraspoloži, a samim tim i da probije led i ako je to moguće, sebi napravi prođu, jer ga je ta uplakana devojka u momentu privukla. Njena prirodna lepota bez upotrebljene magije šminke, u toj polutami, u trenu ga je opčinila zbog čega je bio čak i prilično prijatno iznenađen. Ko se tome još nadao?

– Ti ne znaš. Niti ćeš ikada moći da znaš kako je meni.
– Nemoj! Molim te. Meni za dušu. Hoćeš li da se prošetamo? Ili da svratimo negde na piće? Jeste da je već kasno, ali ima još kafića u kojima je još uvek gužva.
– Neću! Ako baš hoćeš da mi učiniš uslugu, ostani sa mnom. Pravi mi društvo. Tako sam usamljena i tužna.

Iz crne platnene torbice, koju on do tog trenutaka nije ni primetio, jer je bila stopljena sa mrakom, izvadila je staklenu flašicu nepravilnog oblika ispisanu nekim čudnim simbolima. Promućkala je flašicu sa nepoznatom sadržinom u njoj, odmah potom navrnula i popila nekoliko gutljaja. Pružila je njemu flašu. On ju je, ne pitajući šta je to u flašici, uzeo u ruke, par sekundi je razgledao i nakon što je zaključio da takvu flašicu nikad ranije nije video u svom životu, približio grlić flašice svojim usnama i  popio par gutljaja. Pre nego što je otpio gutljaj, pomislio je da je možda u pitanju neka rakija imajući u vidu dimenzije flaše, ali iznenadio se ukusom tečnosti kada mu je skliznula niz dušnik i dalje unutar njegovog bića. Nije bila rakija u pitanju, niti bilo koji drugi alkohol. Nije znao šta to pije, ali nije mu smetalo. Šta više, prijao mu je taj neobičan ukus možda hladnog čaja ili nekog atipičnog soka. Opor, a u isto vreme i osvežavajuć. Ukus koji ranije nikad nije osetio. Posle par minuta, kada je tajanstvena tečnost najverovatnije stigla do želuca, a samim tim i do krvotoka i mozga, uzbudio se da je gotovo bio iznenađen. Samo tih nekoliko malih gutljaja bilo je dovoljno da mu prljave misli u potpunosti opsednu um. Jeste da mu je uplakana devojka delovala privlačno još od prvog pogleda i da ju je još i tada odmerio od glave do pete i da je njegov instinkt predatora i lovca na ženska srca odmah proradio, da je odmah odlučio da je osvoji i zavede zbog čega je osetio određenu uzbuđenost i požudu, ali imao je utisak da su se nakon nekoliko gutljaja tog čudnog napitka sve te emocije i osećanja udesetostručila. Više je nije posmatrao kao devojku već samo kao predmet požude i ništa više. Još jednu recku na zidu. Na tren ga je iznenadio taj njegov perverzni i gotovo bezosećajni doživljaj uplakane devojke. To je sve pripisivao ogromnoj količini alkohola koju je uneo u svoj organizam u ranijim satima. Popio je još jedan gutljaj tečnosti i trenutak kasnije uzbuđenje je postalo još jače. Sada je već dobio i erekciju. Snebivao se da devojka ne primeti njegovu uzbuđenost, jasno vidljivu na tesnim farmericama, zato se i meškoljio se na klupi. A uzbuđenost je svakog časa bivala sve veća. Gotovo da nije mogao da se kontroliše. Jedva se suzdržavao da je ne zaskoči i pritom ne pokida njenu crnu haljinu pripijenu uz telo u naletu strasti i uzbuđenosti. Popio je još jedan gutljaj. Nije pitao šta je to što pije, ali nije mogao da prestane da pije tu tajanstvenu tečnost. Popio je još par gutljaja. Telo su počeli da mu prožimaju žmarci. Osećao je neku čudnu tremu. Neka nesvakidašnja toplota je iz dubine njegovog tela počela da izbija na površinu. Celo telo mu je bilo prijatno vrelo. Nekoliko trenutaka kasnije, kada je pogledao, ona je bila lepša nego ranije. Kao da je svakog časa bivala sve lepša i lepša. Pohotnija i pohotnija. Poželjnija i poželjnija. Imao je utisak da je ta njena lepota isijavala u tom polumraku. Ostao je bez teksta i bez daha. Ćutao je, divio se njenoj lepoti i u ruci čvrsto stezao gotovo praznu flašu. Želeo je da je zagrli, da je dodirne, strasno miluje i ljubi, i na posletku silovito i zverski prodre u nju, jer bio je očaran do ludila njenom lepotom i njenom pojavom. Imao je utisak kao da gubi razum. A uzbuđenost je narasla do krajnjih granica. Bilo je to uzbuđenje koje nikad do tada nije doživeo. Jedva je uspevao da se kontroliše, da bi na kraju taj abnormalni polni nagon ovladao njegovim umom. Krenuo je rukom da je zagrli u nameri da svoje zamisli sprovede u delo. Da načini taj prvi korak. Da probije led. Pa ako uspe, uspe. Šta je mogao da izgubi? U slučaju da ne pokuša, znao je da će se kasnije kajati. Ovako će barem znati na čemu je. Bila su moguća samo dva ishoda. Prihvatanje ili odbijanje, tako da je tu verovatnoću od 50% prihvatio kao priliku koju ne treba propustiti. Ali ruku nije mogao da pomeri. Kao da mu je bila zakucana za naslon klupe na kojoj ju je držao ispruženu tik iza crnokose devojke. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati da je bio paralisan. Nije se mogao pomeriti. Ni prst. Ni da trepne, namigne ili se pak nasmeje. Ni reč da kaže. I jezik mu je bio mrtav. Nije znao šta mu se to dešava. Bio je bespomoćan. U tom trenutku je shvatio da je ta paralisanost usledila zbog te tajanstvene tečnosti koju je halapljivo ispio do poslednje kapi. Dok je pokušavao da skonta šta mu se to zapravo dešava, ona naglo ustade sa klupe. On je samo posmatrao šta je radila, jer jedino je to i mogao da učini u tom trenutku. Stala je nasuprot njega, opkoračila ga je, zadigla svoju haljinu, ispod koje nije nosila donji veš i sede mu u krilo. U prvom trenutku nije shvatao šta se to zapravo dešava, ali posle jedno desetinu sekundi, kada je počela svoje vrelo međunožje da češe o njegovu muškost, nabreklu i prilično uočljivu u tesnim farmericama i pripija svoje vitko mlado telo uz njegovo nepokretno, koje je i pored te neprirodne nepokretnosti osećalo svaki njen dodir, gotovo da je poludeo od uzbuđenosti i strasti. I dalje nije mogao da se pomeri što ga je činilo prilično nespokojnim i zabrinutim, ali mu je u istu ruku i godio razvoj situacije. A više od svega želeo je da može da se pokrene, da može ravnopravno da učestvuje u toj igrariji koju je devojka počela da igra, da svojim rukama opipa svaki delić njenog tela, da svojim usnama poljubi, a jezikom oseti ukus njenih čvrstih malih grudi, njenog jezika, njenog pupka, tog predvojra njenog čarobnog vrta i na kraju taj njen čarobni vrt. Toliko ju je želeo i toliko se uzbudio, a bio je potpuno nemoćan. I to ga je izluđivalo i istovremeno plašilo, jer je shvatio da nimalo ne vlada sobom niti svojim telom. Jedino je njegov polni organ reagovao i funkcinisao na uobičajan način. Čak i više od toga. Ona ga je, ne obazirući se na njegovu paralisanost, uzbuđenost i izgubljenost, ljubila, lizala, grizla za vrat, uši, obraze, grebala oštrim noktima po rukama i leđima i polako otkopčavala pantalone. Smakla mu je pantalone i gaće sve do kolena, čvrsto zgrabila za muškost, a on je počeo hipnotično da trese. Kao da ga je drmala struja. Gubio je razum od požude i počeo da ispušta čudne krike. Bio je u potpunosti izvan sebe. Prvi put u svom životu. Ona ga je samo pogledala, zadovoljno se osmehnula i nasadila se na njegov čvrsti ud. On još žešće poče da se trese i sada već urla. Ona nije stajala već je ritmično vodila svoju igru. On nije mogao da shvati šta mu se dešava. Oblivao ga je hladan znoj. Seksualna želja se svakim časom povećavala. Erekcija se nije stišavala. Ejakulacija se nije dešavala. A ona je svakim časom sve brže i sve žešće počela da se nabada na njegovu muškost. Tempo i silina njihovog sjedinjavanja koju je ona diktirala ga je plašila. Imao je utisak da se klupa pomerala pod silinom njenih naleta. Tek posle određenog vremena, kada je na trenutak došao sebi i uspeo da sabere svoje misli, sav pogubljen i sluđen od te abnormalne strasti i seksualnog čina, čuo ju je kako nešto mrmlja. Kao da baje. Vrača. Baca čini. Nije je razumeo šta to govori. Kao da je govorila nekim drugim jezikom. Pogledao ju je u lice. Ona ga nije videla. Nije ga primećivala. Oči bez irisa i zenica, jezivo bele nisu videle ništa. Kao da je bila u transu. Kao da je bila na nekom sasvim drugom mestu. Na trenutke i nije ličila na sebe. U više navrata, u tim delićima sekunde njeno lice postajalo je nečije drugo lice. Ružno i jezivo. To ga je uplašilo. Nije znao šta mu se dešava. Hteo je da je strgne sa sebe, jer mu taj seksualni čin više nije prijao iako je i dalje bio u erekciji, ali nije mogao ni da mrdne. Ona kao da primeti njegovo kolebanje i uznemirenost krenu još jače da mrmlja i još žešće da se nabada na njegovu muškost i on trenutak kasnije izgubi svu prisebnost. Tek tada je u potpunosti bio zaveden dražima njenog bića i njenih moći. Više nije mogao ni da misli i razumno rasuđuje. Totalno je ovladala njime. Postao je njena mala marioneta. Seksualna igračka ili pak seksualno pomagalo. Igrala se sa njim i činila sve ono što je želela dok je on bespomoćan i nepokretan istovremeno uživao i više od svega patio i mučio se. Seksualni čin je trajao, ni sam nije znao koliko dugo. Kada je dostigla vrhunac i konačno zadovoljila svoju ogromnu požudu, ustala je sa njega. Ponovo je počela da mrmlja nešto i prstom u vazduhu da crta neke nevidljive simbole. Uzela je praznu flašu koja je iz njegovih ruku pala pored klupe, razbila je, ne prestajući sa mrmljanjem. Zadigla mu je majcu mokru od znoja i delićem stakla razbijene flaše posekla ga na levoj strani grudi baš u predelu srca. On nije osetio ništa. Krv je blago potekla i ona je stavivši prst ispod tankog mlaza krvi koji je tekao iz posekotine, nakapala nekoliko kapi krvi na jagodicu svog prsta. Primakla je prst ustima i usnama usisala krv sa prsta. Kušala je tu lepljivu crvenu tečnost. Izvor njegove energije. Tečnost njegovog života. Levom rukom povukla je svoju haljinu u predelu dekoltea, a desnom rukom zasekla svoju levu dojku isto tako u predelu srca. Krv je ponovo počela da curi, ali ovog puta sa njene nežne kruškaste dojke. Stavila je prst ispod posekotine na svojoj dojci nakapala par kapi krvi i hitro mu nagurala krvav prst u nepomična usta. Sada je on okusio njenu krv. Njenu energiju. Njen život. Odmah potom, u više navrata stavljala je prst ispod posekotine na dojci, nakapavala krv na prst i krvlju ispisala nekoliko čudnih simbola na grudima mladića ne prestajući da mrmlja one čudne reči. Kada je završila sa crtanjem simbola, pritisla je prstom posekotinu na dojci, počela glasnije da mrmlja i krv je prestala da curi. Taj postupak je ponovila i na posekotini na mladićevim prsima. Krv je prestala da curi i iz njegove posekotine. Spustila mu je majcu. Sela je na klupu i zaćutala. On je tek nakon toga mogao da se pokrene. Ustao je sa klupe. Telo mu je podrhtavalo. Noge klecale. Bio je u potpunosti iscrpljen. Isrpljen i umoran kao nikada pre. Obukao je pantalone i ponovo seo na klupu. I on je ćutao. Nije znao šta da je pita niti šta treba da kaže. Nije znao šta se to upravo dogodilo i da li ih je neko video, u najgorem slučaju snimio.

– Hoćeš li da me otpratiš do kuće? – upitala ga je kao da se ništa nije desilo.

Ustali su sa klupe, uhvatila ga je pod ruku i ćutke su krenuli kroz noć. Kada su stigli pred kapiju jedne omanje starinske kuće koju je vreme neminovno počelo da nagriza, ona ga pomazi po kosi i poljubi u obraz.

– Hvala ti za sve. Ni sam ne znaš koliko si me učinio srećnom. Poljubila ga još jednom, ovlaš mu dodirnuvši usne, ponovo je počela nešto da mrmlja, da bi nekoliko trenutaka kasnije otvorila vrata kapije i nestala u kući mrmljajući.

Iva Bogdanović – Ilustracija za priču PUPČANA VRPCA

Dok se tromo vukao ka kući, već je počelo da sviće. Već duže vreme se kući nije vratio nakon izlaska sunca. Jedva je hodao. Iscrpla ga je noćašnja sekusalna avantura. Gotovo da je ostao bez energije. Razmišljao je o njoj. Toj čudnoj, uplakanoj devojci koja ga je seksualno zloupotrebila. Doslovno silovala. Nije znao ni kako se zove, ni koliko godina ima, ni čime se bavi. Nije znao ništa o njoj. Nije znao šta mu se to desilo. I zašto nije mogao da se pomakne? I zašto je bio toliko uzbuđen? I zašto nije mogao da postigne orgazam kada je to svakako bio seks njegovog života? I kakav je zapravo bio taj napitak koji su naizmenično popili? I zašto je posekla i sebe i njega, pila njegovu krv, naterala da popije njenu krv i crtala te čudne simbole po njegovim grudima? Rešio je da prvom prilikom ozbiljno porazgovara sa njom, i to čim se dobro naspava.

Stigao je kući, ušao u spavaću sobu, skinuo farmerice, bacio se u krevet i zaspao u trenu. Sve vreme dok je spavao sanjao je nju. I to kako ga ona ponovo seksualno iskorišćava. Na istoj klupi. U polumraku gradskog parka. I ponovo nije mogao da se pomakne. I ponovo je ona mrmljala one nerazumljive reči. I ponovo je taj čin seksa trajao satima. I ponovo ga je posekla, pila mu krv, pio njenu krv i crtala te čudne simbole. Sanjao je sve ono što mu se dešavalo par sati ranije.

Probudio se i bio je u erekciji. Ustao je, pogledao svoj muški ponos i zadovoljno nasmešio. I dalje je osećao umor i iscrpljenost. Otišao je do kupatila, istuširao hladnom vodom sa namerom da obuzda svoju uzbuđenost i ujedno da spere sa sebe te krvave simbole. Potom je otišao do kuhinje, skuvao jaku crnu kafu, zapalio cigaru i ponovo razmišljao samo o njoj. Morao je ponovo da je vidi. Što pre. Tog trenutka. Morao je.

Uputio se u pravcu njene kuće i dalje razmišljao samo o njoj. Kao da ga je omađijala, ukrala mu misli, zaposela dušu. U njegovim mislima postojala je samo ona. Njegovo srce kucalo je samo za nju. Njegova duša bila je samo njena. Pitao se kako je nikad ranije nije video ili makar je samo sreo. Kako je nije poznavao kada je grad u kojem živi tipična mala sredina gde gotovo svako poznaje svakog, a on je pored svega toga i prilično poznat lik. Poznaje sve i svi poznaju njega. Došao je do kuće do koje ju je par sati ranije dopratio, otvorio je kapiju, ušao u dvorište i otkoračao do ulaznih vrata. Pritisnuo je dugme zvona ispred ulaznih vrata. Posle nekog vremena vrata se otvoriše. Na vratima je stajala jedna bakica, ozbiljnih godina. Pogrbljena, sa štapom u ruci, smežuranog lica, krezuba. Marama joj je skrivala dugu sedu retku kosu. Imala je sigurno preko osamdeset godina. Upitao je za devojku kojoj nije znao ime, a koju je sinoć dopratio do ove kuće. Baka mu reče da uđe u kuću, pokaza mu u koju sobu da uđe i za njim hitro zatvori vrata.

Seo je u staru, prilično masivnu fotelju, izlizanog, izbledelog, na par mesta pocepanog štofa. Imao je utisak da je nameštaj bio isto toliko star koliko i bakica koja je otvorila vrata. Posle par sekundi u sobu je ušla starica. Ne govoreći ništa otvorila je vitrinu u kojoj su se nalazile kristalne šolje, čaše i druge nepotrebne drangulije, sakupljači prašinе i predmeti nekih davnih uspomena i izvukla stari album sa slikama. Obrisala je višeslojnu prašinu sa njega i otvorila ga listajući izbledele stranice sa izbledelim crnobelim fotografijama. Pronašla je jednu prilično staru fotografiju na kojoj su se nalazile dve devojke potpuno identične. Duge crne kose, krupnih crnih očiju. Jedna od njih bila je obučena u istovetnu crnu haljinu kao devojka sa kojom je proveo tu nestvarnu noć. Pružila mu je album. On se zadubio u staru izbledelu fotogrfiju i posle par sekundi delovao kao da je video smrt. Devojke sa slike bile su u potpunosti identične devojci sa kojom je proveo noć. U međuvremenu, bakica je donela dve šolje sa vrelim čajem koji je širio miris po čitavoj sobi. Stavila je jednu šolju ispred njega na stočiću ispred fotelje a jednu ispred sebe, sela u drugu fotelju nasuprot njega, otpila jedan gutljaj čaja i krenula sa pričom. On je mahinalno zgrabio šolju sa čajom i krenuo da srče vrelu tekućinu slušajući staričinu besedu.

– Na slici smo ja i moja sestra bliznakinja. Kao što vidiš ličimo kao jaje jajetu. Niko nas nije razlikovao. Vrlo često su nas mešali i roditelji. Zato su nas uvek oblačili različito samo da bi mogli da nas raspoznaju i razlikuju. Ono što smo nas dve vrlo često kao devojčice činile u igri i nekoj našoj internoj šali je to da smo često menjale svoju odeću samo da bi mogle da vidimo hoće li neko to primetiti. Nikad niko nije primetio. Čak ni majka koja nas je rodila. Nas je to neverovatno radovalo baš zato što nam je to potvrđivalo činjenicu da smo nas dve zapravo jedno. Ali ni sada, posle toliko godina, ne znam da li smo nas dve zapravo bile dva tela, a jedno biće ili dva bića i jedno telo. Ono što mislim je da smo nas dve jedna duša i jedno telo podeljeni na dva života. Na dva živa bića. Laički govoreći, to i jeste tako kada su u pitanju blizanci. Naročito jednojajčani. To je sada opšte poznata stvar, ali pre pola veka nije baš bilo takvo stanje stvari. Prosečan čovek je bio neobrazovaniji i čini mi se gluplji. Kao što si i sam najverovatnije čuo postoji neka veza između blizanaca. Nevidljiva veza. Koja ih povezuje kao što pupčana vrpca povezuje majku sa svojom bebom u stomaku. Takva nevidljiva pupčana vrpca postoji između mene i moje sestre bliznakinje. Ona nas je povezivala i dalje nas povezuje. Ona nas čini jednim iako smo nas dve. Zbog te naše uzajamne povezanosti, preko te duhovne pupčane vrpce nas dve smo međusobno mogle da činimo mnoge stvari koje normalna deca i normalni ljudi nikad nisu i nikad neće moći. Pre svega nije bilo potrebe da pričamo. Reči su nam oduvek bile suvišne. Čak imam utisak da smo, dok smo još bile bebe i dok i nismo znale da pričamo, nas dve komunicirale. Kada smo malo porasle i kada smo shvatile našu moć i uzajamnu povezanost, sve češće smo tako komunicirale. Mogle smo da komuniciramo pogledom. Kao da smo jedna drugoj čitale misli. Kao da smo razgovarale samo misleći. Ali to nije sve, nas dve smo mogle da kontaktiramo i komuniciramo čak i ako smo bile fizički udaljenje jedna od druge.  Fizička udaljenost i prostor kao dimenzija po pitanju uzajamne povezanosti mene i moje sestre nema značaja i uticaja. Bilo je situacija kada smo i kilometrima bile udaljene jedna od druge pa smo ipak uspevale da komuniciramo. Čak da smo se nalazile na suprotnim krajevima zemaljske kugle, ubeđena sam da to ne bi bio problem da nas dve uspostavimo kontakt i komunikaciju. Sve ovo što ti pričam, ja sam godinama proučavala, nakon tog tragičnog događaja. Za sve to postoji logično i naučno objašnjenje. Donekle. Ti si svakako čuo za telepatiju. Nazovimo odnos između mene i moje sestre nekom vrstom telepatije. Na najvećem mogućem nivou. Međutim, najveća misterija vezana za našu duhovnu povezanost nastaje nakon pogibije moje sestre. Mojeg drugog ja. Moje druge polovine. Ne mogu ti opisati kakav bol sam osetila u tom trenutku. U trenutku kada je ona poginula. To je bila neopisiva fizička bol. Neizdrživa. Nikad nisam rađala, ali imam utisak da ni porođaj ne boli toliko mnogo. Od njene pogibije je prošlo skoro šesdeset godina, a ja od tad, eto, još uvek životarim i još uvek osećam tu bol koju sam tada doživela. Ta bol nikad nije nestala. Dugo nije ni jenjavala. Lomila me je godinama. Ali evo, kako se polako bližim svom kraju, bol je polako počela da popušta. Ili sam se, trpeći je godinama, već na nju i navikla. Međutim, iako je moja sestra poginula, ona nikad nije potpuno umrla. Možda je fizički umrla, ali duhovno svakako da nije. Telesna smrt moje sestre nije prekinula pupčanu vrpcu koja nas je povezivala. Čak ni smrt nije mogla da prekine tu vezu. Toliko je ta veza između nas dve bila i ostala jaka. I dalje nas spaja i čini jednim, samo što sada ta pupčana vrpca spaja dva sveta. Dve dimenzije. Svet živih i svet mrtvih. Sigurno je da je deo mene umro sa njenom pogibijom, ali je isto tako sigurno da je deo nje nastavio  da živi kroz moje življenje. U to si imao prilike da se i sam uveriš. Ona postoji iako je umrla. I ona je stalno tu. Ja je stalno viđam. Sa njom komuniciram i samujem ovu svoju samoću. Ponekad mogu da je vide i drugi koji imaju takav dar, ali samo na Zadušnice, koje su baš danas. Ti si je zato i video, jer Zadušnice su praznik posvećen mrtvima. To je bila ona. Moja sestra. Samo što je ona ostala zauvek mlada kakvom je vidiš na ovoj slici i kakvom si je video sinoć. Smrt je načinila večno mladom. Zauvek će biti tako mlada i lepa zahvaljujući smrti. A ne ružna, stara i smežurana kao što sam ja. Ponekad pomislim da je ona ta koja je bolje prošla. Ona će biti lepa i mlada zauvek. Ona je ta koja ne mora da se pribojava i strepi od neizvesnosti koju nosi smrt, a koja je svakim danom sve bliže i bliže. Sigurno ćeš pomisliti da imajući u vidu to da sam mogla da osetim i doživim ono što ona oseća i doživljava da sam na neki neposredan način mogla da osetim i shvatim kako je sa druge strane. Šta je posle smrti? Da li ima ičega posle smrti? Jedino na ta, nazovimo ih, pitanja nikad nisam uspela da dobijem povratnu informaciju od moje mrtve sestre. Jednostavno kao da nije registrovala moju potrebu da znam to. Ili je smrt ipak nekim delom tu vezu oslabila ako je već nije u potpunosti prekinula. Nego da ne dužim više. Ohladiće ti se čaj. Ona je ta devojka koju si sinoć video. Ona je ta devojka koja te je obljubila na klupi. Ona. Moja mrtva sestra.

On je samo ćutao i srkao  čaj. Nije mogao da veruje u to šta čuje. Pomislio je da neko sa njim zbiva neumesne šale, da je baba, isto kao i devojka koja ga je nekoliko sati ranije seksualno zloupotrebila, neka ludača i da je vreme da krene svojim putem. Čim popije čaj. To što mu je starica upravo ispričala delovalo mu je neverovatno, bolesno i uvrnuto. Kao nekakav film. Horor film. Ono što ga je iznenadilo bio je staričin vokabular i način izražavanja. Po godinama mogla je i prababa da mu bude, a pričala je tako razumljivo i elokventno. To je samo potvrđivalo činjenicu da je bila obrazovana i načitana. Zato je i bio još više zbunjen. Nije bila u pitanju neka izlapela baba kojoj su godine odavno razorile telo i um. Nije to bila priča starice koju je izdao razum. Ne ona je bila prilično lucidna bez obzira na svoje godine.

Posle jedno par minuta, još uvek u neverici od priče koju je upravo čuo, imao je utisak da je veći šok doživeo slušajući priču koju mu je starica ispričala nego usled seksualnog čina koji je doživeo na klupi. Više puta se uštinuo za ruku dok mu je bakica pričala ne bi li se uverio nije li sve ovo što mu se dešavalo bio samo san. Bol prilikom štipanja govorila mu je da je sve u stvari bila stvarnost. To ga je najviše i plašilo, jer je došao do saznanja da mnoge stvari nije kapirao i shvatao, da svet koji vidi i u kojem živi možda nije jedni svet koji postoji, da postoji neki drugi svet u kojem se on igrom slučaja našao, i sada ne zna šta i kako da čini, jer su pravila i principi koji vladaju u tom svetu, njemu u potpunosti strani. To ga je plašilo više od svega.  

Popio je čaj i baš kada je nameravao da krene, baka ustade sa fotelje, poče nešto da mrmlja i krenu da otkopčava dugmiće na svojoj staroj izbledeloj bluzi. On nije mogao da veruje u to šta radi starica. Pokušao je da ustane sa fotelje, ali nije mogao. Ponovo je bio paralisan. Nije mogao da se pomeri. Posmatrao je staricu kako se polako svlači i mrmlja iste one reči koje je mrmljala prelepa devojka pre samo nekoliko sati. Šokiran, zgrožen, blago uplašen i prikovan za staru fotelju nije mogao ni pogled da skrene sa tog prizora. Ni oči da zatvori. Ni reč da kaže. Bio je primoran da posmatra taj neobičan i prilično bizaran bakin striptiz koja je na trenutke, kao kroz bleskove munje, bivala i postajala ona lepa devojka koja ga je pre par sati na klupi u parku obljubila. I ponovo je bio u erekciji.

Priča objavljena u knjizi Miljana Ristića VIZIJE, 2015. godine.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com