Užas se stopio sa njegovim lucidnim pogledom. Sav teror odisao je malim, zagušljivim i jedva osvetljenim stanom. Roletne na jedinom prozoru bile su spuštene, propuštajući trunčice svetlosti. Puna pepeljara pikavca, zajedno sa kutijom cigareta u kojoj je bila samo jedna – prva (poslednja) – cigareta, graciozno su stajali na prozoru. Jutro je odavno svanulo. Hod, smeh, po neki plač i vika, bili su jači od roletne.
Svako jutro budio se u isto vreme, kao što je i svako veče u isto vreme išao na spavanje. Prvu jutarnju cigaretu ispušio bi uz šolju kafe, gledajući kroz prozor, pokušavajući da upije svaku trunčicu atmosfere predivne ulice, kojoj je raskoš pružala avenija. Znao je da će nakon tih pola sata zatvoriti portal i otvoriti ga tek narednog jutra. Nikada nisu isti ljudi šetali tom ulicom. Svetlost nikada nije padala pod istim uglom. Bila su hladna i bezdušna jutra. Moćna i predivna. Bilo je ljudi u kaputima, žureći na posao. Takođe, bilo je ljudi u šorcevima, opušteno hodajući, mlatarajući rukama. Siva jutra su nekada zauzimala vlast, a kako kad, narandžasto nebo je pobeđivalo. Nakon što bi popio kafu, obukao bi svoje iscepane, karirane pantalone, navukao staru, ofucanu košulju kojoj fali jedno dugme pri vrhu. Cipele su ga uvek čekale pored vrata, želeći da budu nošene. Volele su pukotine u kaldrmi do radnje duvana. Volele su da ljube tragove drugih ljudi. Đon je uporno pokušavao da se odvoji od ostatka cipele, kako bi ostao u potrazi za predivnim mirisom štikla prethodnih prolaznica. Svaki put, trag je bio isti, a miris drugačiji. Svaki put, đon je omađijano žudio za mirisom. Miris nalik najlepšem cvetu, toga jutra bio je tu.
Kada je podigao roletne, miris benzina ušao je u njegovu sobu, kvareći aromu kafe. Nakon prvih zraka sunca, zatvorio je oči, opipavajući ispred sebe – u potrazi za tom jednom cigaretom. Veoma strastveno stavio ju je među usne. Pripalio je, povukao veliki dim i otvorio oči. Umesto napornih zraka sunca, sada je ugledao nju. Dugački kaput, koji dostiže pod, veličanstveno se vukao za njom, prateći ubrzan hod. Rukavice su prekrivale (verovatno) blede šake, mogao je zaključiti po licu. Riđa, tršava, i ne baš uredna kosa, skakutala je za njom zajedno sa parom iz ustiju. Što se više odmicala njegovoj percepciji, tako je on sve više i više isturao glavu kroz prozor – sve dok je horizont nije oduzeo. Ostao je tako da posmatra, sa cigaretom među zubima, ne oduzimajući joj život. Sama je dočekala svoj kraj. Izmigoljila se, a zatim pala na trotoar.
Svakog dana, tačno u 7:45, izašao bi iz stana, zaključao vrata i pošao po svoje standardne dve kutije mekog kamela. Vratio bi se najkasnije do 8:00 – zavisi koliko mušterija se nađe u radnji u tom trenutku. Proćaskao bi nekoliko rečenica sa čovekom iza pulta (ništa važno ili zanimljivo), a zatim pošao nazad u svoj maleni stan. Tog jutra nije izašao u 7:45. Nije zaključao vrata. Niti je obuću obukao istim redosledom. Vreme je izgubilo pojam. Mesto je izgubilo vidljivost. Orijentacija se pretvorila u katastrofalnu dezorijentaciju. Đon je sada hteo u drugom smeru. Suprotan od svakidašnjeg. Zvonce na vratima se oglasilo jednom, ne dvaput kao po običaju. Međutim, isti ljudi su bili unutra. Isti čovek za kasom. Ugledao ga je čim je ušao, a zatim se uljudno nasmešio i posegnuo za cigarčiće račiće. Već poznatim pokretima izvadio je novac, bacivši ga na pult. Razvio se isti, uobičajeni razgovor, samo što je ovog puta bio duži. Kući je stigao u 8:15. Ta nepoznata, ubitačna prolaznica podsetila ga je na nešto. Pokušao je da se seti tako što je non stop izbacivao glavu kroz prozor, gledajući u njenom pravcu. Dan je bio sve kasniji i kasniji, a on je neprekidno ponavljao istu stvar. Već je prošlo podne, a prozor još nije bio zatvoren. Svetlost je ulazila u sobu, ali nažalost ne osvetljavajući celo područje. Jer koliko god je širom otvoren prozor, i iz kog god ugla pada svetlost, u sobama će uvek biti više senke nego svetlosti. Tako se čuva tajnovitost soba. Dan se polako pretapao u noć, nalik mirnoj reci. Glava je i dalje bila čas unutra, čas napolju. Pored zgrada, avenije, drugih ljudi, video je kristalno čiste zvezde i mesec kako stoji, veći od svih zvezda. Tačnije, sa većom vidljivošću od zvezda. Došlo je vreme da zaspi. Ponoć. Nije zaspao.
Nakon još par večnih trenutaka čekanja, zatvorio je portal, u nadi da ako sutra bude provirio, opet će ugledati nju. Probudile su ga linije svetlosti. Užurbano je ustao, ne skuvavši kafu, podigao roletne i prebacio glavu na drugu stranu. Nije je ugledao, ali kroz glavu mu prođe pesma „Usred tmurne zime“.
Ivan Stević rođen je 18.02.2000. godine u Nišu, a od svoje pete godine živi u Negotinu. Završio je Tehničku školu u Negotinu. Trenutno pokušava da upiše režiju u Novom Sadu i trudi se da stvara što više može. Po pitanju njegovog umetničkog izražaja najveći uticaj ostavila je bit generacija.