Radoje Domanović – RAZMIŠLjANјE JEDNOG OBIČNOG SRPSKOG VOLA

April,1902.

Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlјa, kao što mnogi vele, plodna čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima lјudi sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišlјati jedan običan selјački vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će znati šta je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće – mišlјenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji samo moglo imati štete. Hajde, recimo, da on jadnik, u svojoj naivnosti, i ne zna da se u njegovoj postojbini ne rentira taj zanat, te mu to nećemo pripisivati u naročitu građansku kuraž, ali, ipak, ostaje zagonetno što baš vo da misli, kad on niti je birač, ni odbornik, ni kmet, niti ga je ko izabrao u kakvoj volujskoj skupštini za poslanika, ili čak (ako je u godinama) za senatora, a ako je grešnik sanjao da u kakvoj volujskoj zemlјi bude ministar, onda bi, naprotiv, trebalo da se vežba kako će što manje misliti, kao što to čine odlični ministri u nekim srećnim zemlјama, mada naša zemlјa i tu nema sreće. Na kraju krajeva, šta se nas tiče što je vo u Srbiji preduzeo napušten zanat od lјudi, a može biti da je baš počeo misliti po nekom prirodnom nagonu.
Pa kakav je to vo? Običan vo koji ima, što rekla zoologija, glavu, trup i udove, sve kao ostali volovi; vuče kola, pase travu, liže so, preživa i riče. Zove se Sivonja.
Evo kad je počeo misliti. Jednog dana njegov gazda ukoška u kola njega i njegovog druga Galonju, natovari na kola neke pokradene vrlјike i otera u grad da proda. Prodao gazda vrlјike još čim je naišao na prve gradske kuće, uzeo pare, iskoška Sivonju i njegovog druga, zakači lanac kojim su vezani za jarmenjaču, baci pred njih razdrešen snop šaše, pa veseo uđe u jednu malu me’anicu da se potkrepi, kao čovek, s kojom rakijom. U varoši je bila neka svečanost, pa lјudi, žene, deca, prolaze sa sviju strana. Galonja, koji je i inače među volovima poznat kao priglup, nije posmatrao ništa, već sa svom ozbilјnošću pristupi ručku, najede se dobro, muknu malo od zadovolјstva, pa onda prileže, i uz slatko dremanje poče preživati. Ništa ga se ne tiču raznovrsni lјudi koji mimo njega vrve na sve strane. On mirno drema i preživa. (Šteta te nije čovek, kako ima dispozicije za visoku karijeru.) Ali Sivonja ni da okusi. Nјegov sanjalački pogled i tužan izraz lica govorili su na prvi pogled da je to mislilac i nežna, upečatlјiva duša. Prolaze mimo njega lјudi, Srbi, ponosni na svoju svetlu prošlost, svoje ime, na narodnost, a taj ponos se oličava na njihovom krutom držanju i hodu. Sivonja je to posmatrao, pa mu, tek, dušu obuze tuga, bol silne nepravde, i on ne mogaše podleći tako jakom, iznenadnom i silnom osećanju, već riknu tužno, bolno, a u očima mu se zavrteše suze. I Sivonja od silnog bola poče misliti:
– Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani, Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem gledaju na moj rod?… Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari kao i njihovi, svi zajedno, prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga, već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uzbrdo može povući, a nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu: „Šta ti hoćeš, ja sam srpski vo, moja je otadžbina ponosna zemlјa Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj zemlјi, i grobovi predaka mojih.“ Bože sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se oni i time ponose. Čudni lјudi!
Pri takvim mislima vo tužno zavrte glavom, zazvoni medenica o njegovom vratu i krcnu jaram. Galonja otvori oči, pogleda druga, pa muknu:
– Ti se opet tvojski ludiraš! Jedi, budalo, te se goj, vidiš da ti se rebra broje; da je dobro misliti, to lјudi ne bi ostavili nama volovima. Ta nas sreća ne bi snašla!
Sivonja pogleda svoga druga sa sažalјenjem, okrete glavu od njega i udubi se dalјe u svoje misli.
– Ponose se svetlom prošlošću. Imaju Kosovo polјe, Kosovsku bitku. Čudna čuda, pa zar i moji stari nisu još i tada vukli vojsci ‘ranu i ratne potrebe; da nas nije bilo, taj bi posao morali raditi sami lјudi. Imaju ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio. Zar su dizali ustanak ovi naduveni šuplјoglavci što se ovako ne radeći ništa šepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga. Eto, da uzmem za primer samo moga gazdu. I on se ponosi i hvališe ustankom, a naročito time što je njegov praded kao redak junak poginuo u ratu za oslobođenje. Pa zar je to njegova zasluga? Nјegov praded je imao prava da se ponosi, ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda, kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan, ali šta radi u toj slobodi? Ukrade tuđe vrlјike, sedne i on na kola, pa ja vučem i njega i vrlјike, a on na kolima spava. Sad je prodao vrlјike, pije rakiju, ne radi ništa i ponosi se svetlom prošlošću. A koliko je u ustanku mojih starih poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebanu, pa nama ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi se nismo izmenili, mi i danas vršimo svoju dužnost kao god i naši stari što su je savesno i trpelјivo vršili.
Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodišnjim robovanjem. Moj rod pati otkad postoji, pamtimo mi i dandanji i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kažu, Turci ih mučili, klali, udarali na kolјe, pa i moje su stare klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas još muke nisu udarali.
Ponose se verom, a ne veruju ni u šta. Što sam ja kriv i moj ceo rod što nas ne primaju u hrišćane. Vera im kaže „ne ukradi“, a eto moj gazda krade i pije za te novce što je od krađe dobio. Vera im nalaže da čine dobro bližnjem svome, n oni jedan drugom samo zlo čine. Kod njih je najbolјi čovek, koga smatraju za primer vrline, ako samo ne čini zla, a već, razume se, da niko i ne pomišlјa da zahteva od koga da, sem toga što nikome zla ne čini, učini i dobro. I eto na šta su spali da su im primeri vrlina ravni svakoj beskorisnoj stvari, koje samo nikom zla ne čine.
Vo duboko uzdahnu i njegov uzdah podiže čak prašinu s puta.
– Pa zar onda – produži on dalјe svoje tužne misli – nismo ja i moj rod bolјi u tome od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam nikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikad okivao i apsio nevine lјude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam nikad bio ministar i činio zla zemlјi, a sem toga što nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zla čine. Majka me otelila, pa su mi odmah zli lјudi i mleko majčino oduzimali. Bog je travu tek valјda stvorio za nas volove, a ne za lјude, pa nam i nju otimaju. I mi, ipak, pored tolikih udaranja, vučemo lјudima kola, oremo im i hranimo ih hlebom. Pa, ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu…
– Ako je do posta, lepo, njima, lјudima, vera kaže da poste sve poste, a oni ni to malo posta neće da izdrže, a ja i ceo moj rod postimo celog svoga veka, otkad nas od sise majčine odbiju.
Vo obori glavu i kao da se nešto zabrinu, diže opet glavu naviše, šmrknu lјutito na nos i izgledaše kao da se nečega važnog priseća, pa ga to muči; najednom muknu radosno:
– A, sad znam, mora to biti? – i produži misli:
– To je dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram ozbilјno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide nikako. – U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: „Zaaa!“. A ako im ne naredi, ne smeju da glasaju, ni da se mešaju u politiku isto kao i mi. Trpe i oni apsu i udarce često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i manemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju.
Utom iziiđe gazda iz me’ane. Pijan, prepleće nogama, pomutio očima, izgovara neke nerazumlјive reči i, krivudajući, pođe kolima.
– Eto našto je taj ponosni potomak upotrebio slobodu, koju su mu krvlјu preci izvojevali. ‘Ajde, moj je gazda pijan i krade, ali na šta su je drugi upotrebili? Samo da ne rade ništa i da se ponose prošlošću i zaslugama svojih starih, u kojima oni nemaju nikakva udela ni koliko ja. A mi volovi ostali smo isto tako vredni i korisni radnici kao što su naši stari bili. Volovi smo, to jeste, ali se ipak možemo ponositi svojim mučnim današnjim radom i zaslugama.
Vo duboko uzdahnu, i spremi vrat za jaram.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com