Negde u Beogradu (tačno mesto poznato autoru), neke tamo subote (tačan datum poznat autoru), u večernjim satima (tačno vreme poznato autoru), održavala se izložba slika. Jedna od mnogih. Ništa specijalno i nesvakidašnje neko će reći. Već viđeno po ko zna koji put. Međutim, o ovoj izložbi se naveliko pričalo već duže vremena unazad. Izložba se dugo iščekivala baš zato što je u pitanju bio domaći autor koji sve do te izložbe svoje slike nije izlagao u svojoj državi. Slikar koji svoje slike nije izlagao u svojoj zemlji, u zemlji u kojoj se rodio, školovao se, živeo i stvarao. Slikar koji je u svojoj zemlji bio totalni anonimus, neprihvatan i demonizovan od strane kolega i javnosti i koji je tek odlaskom izvan granica svoje države postao veliko ime u svetu slikarstva. Međutim, ni ta pojava nije bila ništa neobično imajući u vidu situaciju i ambijent koji je vladao i još uvek vlada u rodnoj državi slikara. Čak, to je nekako postala narodna tradicija i običaj. Uništavanje, proterivanje i primoravanje na odlazak onih koje vrede, onih koji su natprosečni, jer samo na taj način do izražaja može doći prosečnost i osrednjost. Takav modalitet ponašanja je toliko postao učestao i toliko vekova ide unazad da se sa protokom vremena u narodu ukorenila narodna poslovica koja je najbolje objašnjavala ovu već karakternu crtu jednog naroda. Poslovica koja glasi: „Dva loša ubiše Miloša”. Mnogo je primera koji idu u prilog tome. Nema potrebe na tome gubiti vreme. Dovoljno je reći da se zbog toga znatiželjno i pomalo skeptično iščekivala njegova izložba, jer su svi nestrpljivo očekivali da vide još jedno svetsko ime koje je pobeglo sa prokletog Balkana glavom bez obzira, a stomakom za kruhom. Još jedno ime kojem su se svi u rodnoj grudi podsmevali, omalovažavali ga, gazili i sprečavali da uspe. I tek kada je, kao i mnogi pre njega, stavio tačku na sve to i otišao tamo gde će moći da funkcioniše normalno, gde će pronaći razumevanje i podršku, kada je nakon silnih godina mukotrpnog rada, truda, zalaganja i odricanja dobio priznanja, kada je stekao renome i ugled, a samim tim i pozamašne svote novca, kada su se prestižne svetske galerije otimale za njegove slike, a on postao redovna tema u elitnim kulturološkim krugovima, svi su hteli da ga vide, da mu se dive i ulizuju. A ponajviše oni koji su ga najžešće sputavali i sabotirali.
Izložba je trebalo da prikaže opus apstrakcije koji je predstavljao deo njegovog stvaralaštva sastavljen od različitih slikarskih pravaca nastao nekoliko godina unazad. Bila je to postavka malog dela slika koje je autor naslikao u tom periodu, a koje je ipak povezivala neka zajednička crta i ideja. Ali i kao takav, opus je bio pozamašan i iznenađujuć. Bilo je izloženo više od pedesetak slika raznih dimenzija i raznih slikarskih tehnika. U najvećoj meri slike su bile ulje na platnu, ali bilo je tu i grafika i akrilika na platnu.
Galerija je bila prepuna. Došlo je mnogo ljudi. Kao što se i očekivalo i predviđalo. Jeste da su mnogi došli da bi bili viđeni, da bi upoznali neku cool ribicu i mladu umetnicu, malo pocirkali crnog vina, videli neku viđeniju facu, šlihtali se autoru, svetski priznatom slikaru, bili uhvaćeni okom kamere ili blicom fotoaparata, mnogi od prisutnih su i zaslužili da budu tu. Njihov renome i zasluge za umetnost su bile neporecive. A njihov nedolazak bi svakako bio zapažen i ocenjen kao vrlo negativan gest i postupak. A svi su se u ovom vremenu današnjice brinuli za rejting i popularnost. Bilo je tu i onih zbog kojih je autor i krenuo u nepoznato pre mnogo godina. Onih koji su zbog svojih ambicija, kompleksa i nesavršenstva nastojali da unište i slome bolje i vrednije od sebe. Ovom izložbom slikar im je dokazao da su oni ti koji su mali i da su njihove reči izrečene iz ko zna kojih razloga, pre mnogo godina, možda zbog povređene sujete, pakosti i ljubomore, bile samo lajanje u prazno. Blebetanja zavidnih, malih i samim tim jadnih duša. Autor je zbog toga bio prezadovoljan. Posle više decenija konačno je dobio zasluženo priznanje i u svojoj zemlji. A to mu je značilo više od svega na svetu. Svoje zadovoljstvo nije mogao da sakrije. Gotovo da je isijavalo iz njega i njegovog lica. Bio je neizmerno srećan i pozitivno uzbuđen da na trenutke nije znao šta pre da čini. Ali kao takav bio je neodoljivo simpatičan i to je kod većine prisutnih izazvalao samo pozitivne reakcije i komentare. Na izložbi je bio i novinar, njegov drugar iz detinjstva, koji je kao jedan od retkih oduvek podržavao njegov rad. Drugar koji je uvek bio uz njega, još iz dana osnovne škole kada su se upoznali pa sve do trenutka slikarevog odlaska u inostranstvo. Prve njegove slike naslikane u tom periodu dečaštva, više u nekoj igri i šali nego iz potrebe i strasti video je baš on i samo on. Slike koje su vremenom uništene, slike koje su nestale i koje je prekrio zaborav. U tom periodu od blizu dve decenije, od njihovog upoznavanja pa do slikarevog odlaska, viđali su se redovno, družili se, delili dobro i zlo i tako zajedno probijali kroz život i produbljivali svoje prijateljstvo. I u tom presudnom trenutku, kada je njegov prijatelj slikar doneo odluku svog života, odluku da ostavi sve iza sebe i krene u ništa ispred sebe, kada je taj gest možda shvatan kao poraz, predaja i povlačenje, on je bio uz njega. Još uvek se sećao reči koje mu je rekao prilikom potresnog i prilično emotivnog opraštanja. Reči koje su bile i neka vrsta obećanja. Obećanja da će pisati o njegovoj izložbi kada je bude održavao u Beogradu, kada postane veliko ime u svetu slikarstva. Ni slutio nije da su te reči bile jedno predskazanje koje se posle petnaestak godina obistinilo i da je nastupilo vreme kada će morati da održi datu reč i napiše svojevrsnu kritiku o stvaralaštvu svog prijatelja. Realnu i objektivnu. Postojao je samo jedan problem. Razumeo se u slikartsvo kao baba u nukleranu fiziku.
Dok se šetao prostranom galerijom koja je bila prepuna, dok se gurao kroz masu ljudi, pijući vino i ne reagujući na isuviše otvorene flertove naloženih mladih umetnica, zastajao je ispred svake slike i pokušavao da se usresredi i dokuči šta je autor na njoj naslikao i šta je slikom hteo da kaže. Ni sa kim nije komentarisao slike niti je tražio bilo čije mišljenje. Hteo je da sam dođe do zaključka.
„Kakve su ovo žvrljotine? Jeste da mi je prijatelj ali ove slike su smešne. Kako li je stekao svetsku slavu sa ovakvim slikama? Šta da napišem, a da ga ne uvredim?” – Ovakve misli su ga morile i prolazile kroz glavu. Hteo je da napiše članak koji će zadovljiti i prijatelja i čitaoce, ali i kritičare i poznavaoce umetnosti, jer on je tim protokom vremena od deceniju i po postao novinar od integriteta. Novinar koji je uživao poštovanje svojih kolega i svih onih koje su imali veze sa tematikom novinarstva kojom se bavio. Njegove kolumne su čitane širom zemlje, a njegovi tekstovi su bili citirani i uzimani kao merilo kvaliteta. Kolumne koje je pisao svakako da nisu imale veze sa slikarstvom i umetnošću već sa politikom, ekonomijom, privredom… Imao je on neka osnovna znanja i na temu umetnosti, ali to ga nije činilo spokojnim baš zato što je svoj posao shvatao ozbiljno i obavljao ga maksimalno profesionalno. Imao je utisak da je olako dao svoje obećanje možda više kao reči podrške i ohrabrenja svom prijatelju, a manje kao svoje zaveštanje koje će jednog dana morati da ispuni. Čak i prva rečenica koju mu je izgovorio slikar po njihovom prvom susretu, nakon petnaest godina, učinila ga je još više nespokojnim. Čim su se sreli, rukovali, izljubili i snažno zagrlili, slikar ga je upitao: „Da li se sećaš šta si mi obećao kada sam odlazio? Izgleda da je došlo vreme da održiš svoje obećanje!” On mu je potvrdio da se seća i tek tada je usledila neizostavna priča dva dobra prijatelja koja se nisu videla dugo godina, a kojima se u međuvremenu svašta izdešavalo u životu.
Te misli su mu prolazile kroz glavu dok se lagano probijao kroz gužvu u galeriji. Nervozan i blago uznemiren sve je više potezao za čašom i sve se više zadubljivao u slike u nameri da u njih pronikne, ali ipak nije uspevao da prodre u njihovu srž. Zamrljane boje još više je počelo da mrljavi vino koje je polako ovladavalo umom novinara, a njega je polako počela da hvata panika. Bio je to osećaj koji ranije nikad nije doživeo i to je bio još jedan razlog više da bude uznemiren i zabrinut. Gubio je tlo pod nogama.
Izložba se protezala do kasno u noć. Svima je očigledno prijala atmosfera. Ketering služba je profesionalno odradila svoj posao. Kvalitetno crno i belo vino, kvalitetna domaća rakija, domaći sokovi od čistog voća, ukusni zalogajčići koji su i svojim izgledom nagoveštavali da su ukusni, nikog od pristunih nisu ostavili ravnodušnim. Svi su se opustili i dobro provodili ćaskajući o neobičnim i atipičnim temama, a na kraju krajeva i o samim slikama sa izložbe. Da je neko obratio pažnju svakako da bi čuo da se konverzacija odvijala na više svetskih jezika. Na engleskom, francuskom, nemačkom, italijanskom, ruskom, pa čak i kineskom. Iz pozadine se čula tiha, gotovo neupadljiva muzika, neki electro-ambient-chill, fussion u svakom slučaju, koji je čitav događaj podizao na mnogo viši nivo i davao mu neku vrstu multimedijalnog performansa. Veče je proteklo za tili čas. Shodno tome, kako je veče odmicalo duboko u noć, broj posetilaca se rapidno smanjivao. Kao što i inače biva, oni koji ne razumeju i oni koji su došli samo zbog trenda i fazona su već odavno otišli svojim putem. Oni koji su razumeli, koji su bili srž cele priče, oni koji su bili upućeni, koji su i organizovali i finansirali samu izložbu, oni su još uvek bili tu. I još po neko dostojan. Taj mali broj odabranih koji su ostali do samog kraja izložbe, uključujući tu i dotičnog novinara bili su pozvani od strane autora na takozvani „after party” kada se galerija zaključa. Desetak odabrane gospode i dama će razmenjivati svoja iskustva i utiske sa izložbe uz kvalitetan alkohol i kvalitetnu muziku.
Krenuo je „after galery” time. Svi su posedali na malim drvenim stolicama oko velikog panja koji je vešto izrezbaren predstvaljao sto a ujedno i umetničko delo. Pili su vino, mezili i čavrljali.
Novinar je krenuo sa pričom.
– Celo veče pokušavam da prodrem u ovaj tvoj naslikani svet, ali nikako mi ne polazi za rukom. Napio sam se da jedva vladam sobom, a ipak ne znam šta ću da napišem u svom članku. Zato moram da ti postavim nekoliko pitanja. Jeste da će pitanja biti stereotipna i trivijalna, ali jednostavno sam u velikom problemu. Slikarstvo nije moj fah. Reci mi, nešto o tvojim slikama. Reci mi, koja je tvoja omiljena slika ovde na izložbi i šta predstavlja. Izvini, molim te ali stvarno ih nisam razumeo.
– Ha, ha, ha. Zato sam ti i rekao da moraš da napišeš članak. Ti si moj prijatelj. Uvek si bio iskren i realan. Zato te i volim. A uvek si bio uz mene. Kada mi je bilo najteže, svi su mi okrenuli leđa. Ti, kao jedan od retkih, nisi. Iako se u slikarstvo nikad nisi razumeo i nisi mogao da shvatiš ono što ja stvaram.- Ustao je i poljubio ga u čelo i nastavio sa svojom pričom.
– Svaka slika ima svoj filing i svaka je priča za sebe. Teško mogu neku da izdvojim, jer svaka predstavlja deo mene. Ali hajde da izaberem neku. Vidiš onu sliku u sredini, onu tamo. E, ta slika, ta slika je nastala, kao i većina mojih slika, dok sam šetao prirodom. Ti znaš da ja mnogo volim da šetam. Stavim sve što mi je potrebno u svoj veliki ranac, sednem u kola i odvezem se negde u prirodu. Stavim ranac na leđa i krenem u pohod. U pohod na inspiraciju. Ponekad prepešačim i desetine kilometara u tom svom traganju i gotovo nikad nemam predstavu šta ću da naslikam. To prepuštam prirodi. Ona je moj medijum. Inspiracija mi je nadošla kada sam se zadesio u jednom velikom polju prepunom cveća. Pirkao je vetrić. Širio se miris cveća i rascvalog bagrema. Oblaci raznih oblika su se šetali nebom praveći nove apstrakne oblike. Dunav je bez obzira na to, negde u daljini, plovio svojim, već ustaljenim, tokom. Na nebu ptice su se igrale ponirući i izdižući se visoko izvan vidokruga. Insekti su me spopadali i zujali svuda oko mene. Izvadio sam rasklopivi stalak, na njega postavio platno i krenuo sa slikanjem i naslikao sve to što sam ti rekao da sam video. Sve to i još mnogo toga što se okom ne može videti već samo doživeti. Naslikao sam svoje ushićenje i svoje trenutke ekstaze. Zato se slika treba dobro posmatrati. A meni je teško mi je da ti to objasnim rečima.
– Šta hoćeš da kažeš time? Kažeš da si sve to naslikao? Ali zašto se to ne vidi?
– Ha, ha, ha. Vidi se. Samo treba da znaš kako da gledaš. Moje slike nisu dostupne svakom. Moraš skloniti neprovidni plašt koji se nalazi na slici da bi video ono što sam nacrtao.
– Neprovidni plašt?
– Ja sam svoje slike zaštitio. Svaka slika ima više nivoa zaštite i više sloja tog neprovidnog plašta. I ne samo to. Ima tu još mnogo toga. Što si posvećeniji i što si upućeniji, videćeš više slika u jednoj slici. Hajde da ti objasnim najjednostavnije što mogu. Znaš da su neki slikari, kao što je na primer Rembrant, slikali sliku preko slike. Prvo bi naslikao jednu sliku i, kada bi se boja osušila, on bi preko nje naslikao novu sliku. I tako možda nekoliko puta bi preko završene slike slikao novu sliku. Međutim, u tih nekoliko slika koje su se nalazile na istom platnu postojala je neka zajednička tačka, nit. Onaj ko zna da gleda i pronađe tu nit, on može videti šta je sve slikar naslikao. Ipak, da bi se videle slike koje su iza poslednjeg sloja boja, odnosno iza poslednje slike vidljive očima svakog laika potrebno je koristiti različite skenere i druge skalamerije. E, moje slike su nešto slično tome. Ne kažem da sam veličina poput Rembranta, ali i ja imam te neke slojeve i još po nešto u svojim slikama. Međutim, onima koji znaju, koji umeju i onima koji imaju oko, nije potreban „hi-tec“ da bi videli i doživeli šta je sve naslikano. Postoje i druge metode za koje nije potrebna mašina.
Novinar je ustao i teturajući se polako otišao do slike. Stao ispred nje prekrstio ruke i zagledao. Ali ništa. Stajao je tako nekoliko minuta, ali i dalje nije uspevao ništa da vidi. Umetnik je ustao i došao do njega i krenuo da mu nešto šapuće. Novinar je stekao utisak da nije šaputao njemu već slici. Kao da baje. Vrača. Baca čini. Rukama je načinio nekoliko hitrih pokreta. Novinar se zbunio. Nije znao šta to autor pokušava. Da nije ustvari zbijao sa njim nekakvu neumesnu šalu. Ili se pak rugao njegovoj nemogućnosti da sagleda sliku iz pravog ugla. Ili je to sve to uobražavao, jer je bio mnogo pijan. Kada je gotovo hteo da mu kaže da prestane sa tim provokacijama i zajebancijama, jer je njegovo ponašanje već počelo da ga iritira, to se desilo. Slika se otvorila. Kao da se nalazio ispred velikog ugašenog televizora koji se naglo upalio. Bujica boja pokuljala je sa svih strana da bi najpre formirajući bezobličnu formu polako dobijala svoj krajnji oblik. Ogromno polje prepuno cveća okruženo rascvetalim bagremom, u daljini nazirao se Dunav. Plavo-belo nebo prepuno baršunastih oblaka raznoraznih oblika – vile koje lete, anđeli koji plešu, smešni ljudski profili ogromnih noseva, samoj slici davalo je određenu dozu nadrealizma. Razdragane ptice igrale su se parajući i probijajući te neobične pufnaste oblike praveći tako od njih neke nove manje oblike i konture. Ptice su na nebu slikale svoju sliku. Pčele su marljivo sakupljele polen, bubamare su se parile …
– Čoveče! Ovo je tako ludo. Vidim, vidim!!! Ja kao da se nalazim na tom polju. Gotovo da osećam pirkanje vetra, miris cveća. Čoveče. Ovo je neverovatno! Svaka ti čast druže. Ne mogu da verujem!
Slikar je ponovo počeo nešto da mrmlja. Uskoro su se slici približili i ostali likovi koji su ostali u galeriji. I oni su počeli da mrmljaju iste reči koje je mrmljao slikar. Novinar nije obraćao pažnju na njihovo mrmljanje, odnosno nije mogao da registruje šta to govore, jer je kao hipnotisan posmatrao sliku. Da je kojim slučajem mogao da registruje to mrmljanje, shvatio bi da taj jezik na kojem su brzo izgovarane i više puta ponavljanje određeni reči, nikad ranije nije čuo. Muzika je odjednom postajala jača i nekako drugačija. Čule su se i orgulje i neki zvuci za koje je teško moglo razaznati koji ih to muzički instrument stvara. U prostoriji se osetio nekakav otužan i sladunjav miris. Oko slike je napravljen polukrug od ljudi a u samom centru stajao je novinar koji je kao u transu posmatrao u sliku koja mu se sve više otvarala.
U jednom trenutku osetio je neverovatnu snagu vetra koja kao da je izlazila iz slike. Neka neverovatna sila kuljala je iz slike koju je posmatrao i ispunjavala je galeriju u kojoj se nalazio. U jednom trenutku osetio je abnormalan strah, a kada je shvatio da je izgubio tlo pod nogama i da lebdi u vazduhu, njegovoj panici nije bilo kraja. Vikao je i urlao uplašen i šokiran, ali njega niko nije čuo. Mrmljanje je postao toliko glasno da je njegov glas bio gotovo nečujan. Svojevrstan vrtlog poput tornada koji je izlazio iz slike i prenosio se u ogromnu galeriju, uzdigao ga je sa tla, okretao ga kao mali suvi list i polako, ali sigurno počeo da uvlači u sliku. On je uzaludno pokušavao da se iskobelja iz tog tvistera, ali na kraju ipak je bio uvučen u sliku. U jednom trenutku tornado naglo prestade i on nakon prestanaka dejstva tog strujanja vazduha usled kojeg je i lebdeo, pade na tlo, na ogromno polje prepuno cveća i gde se u daljini nazirao Dunav. Tek kada je ustao nakon pada i nekoliko puta se osvrnuo oko sebe shvatio je gde se nalazi. U slici. Gledajući iz slike ka mestu gde se nalazio do par trenutaka ranije video je skupinu od desetinu ljudi i žena u čijem centru je stajao njegov prijatelj i slikar slike u kojoj se trenutno nalazio. Delovali su kao divovi. Kao bogovi. A on kao mali jadan čovečuljak koji nije znao šta mu se dešava i da li je sve ovo što proživljava možda zapravo san.
Slikar kao da pročita njegove misli, krenu sa pričom.
– Prijatelju moj, hteo si da dokučiš moje slike. Sada imaš prilike. Ovo je nagrada za tvoje prijateljstvo. Da nije bilo tebe možda se nikad ne bih odvažio da krenem i ne bih bio ovo što jesam danas. Ali požuri. Nemaš puno vremena. Dobrodošao u moj svet! Naići ćeš u njemu na još mnoga iznenađenja, na još neprovidnih plaštova koje treba da ukloniš, ali sada će ti biti mnogo lakše jer sad si ti u slici. Ti i ja smo sad jedno. Ono što sam ja stvorio i doživeo ti ćeš sada moći da vidiš i doživiš. A ovo je bio jedini način. Zapravo potraži me tamo. Sigurno ćeš me pronaći.
Nakon tih reči, novinar se okrenu i krenu sa trčanjem po prostranoj poljani. Vetrić je blago pirkao i milovao mu lice. Na trenutke je osećao opojan miris cveća. Čuo je pčele kako zuje i video kako sleću sa cveta na cvet sakupljajući polen. Podigao je pogled ka nebu i video da je nebo bilo prepuno baršunastih oblaka belih kao sneg. Belih oblaka različitih oblika. I dalje je trčao poljem ni sam neznajući zašto. Tragao je za nečim. U jednom trenutku učinilo mu se da je u daljini zapazio neku ljudsku siluetu. Krenuo je trkom ka njoj. Što se više približavao bio je ubeđeniji da je to zapravo bio njegov prijatelj slikar. Kada je pristigao na razdaljinu na kojoj je bilo moguće raspoznavanje siluete, prepoznao je svog prijatelja koji je na rasklopivom štafelaju slikao sliku. Imao je utisak da ga slikar nije primećivao. Tiho mu je prišao i nekoliko trenutaka u tišini ga posmatrao kako slika sliku u kojoj se upravo nalazio, sliku koju je do pre par trenutaka posmatrao u galeriji u svom rodnom gradu. Slikar ne prestajući sa slikanjem krenu sa pričom.
– Nemamo mnogo vremena, trebalo bi uskoro da se vratiš, dok je prolaz još uvek otvoren. Znaš samo u određenim periodima u godini moguće je otvoriti prolaz i dospeti ovde gde se ti trenutno nalaziš. Ja sam o tome vodio računa kada sam birao termin za svoju izložbu. Hteo sam da ti pokažem svoj svet, ali u pravom smislu te reči. Da vidiš i shvatiš. Članak koji treba da napišeš uopšte nije bitan, ali reči koje si mi rekao u trenutku mog odlaska su bile reči koje su me gurale napred sve ove godine. Zašto? Ni sam ne znam zašto, ali jednostavno one su mi bile pokretač. Zbog tvojih reči ja sam postao ovo što jesam. Kad god mi je bilo teško, dok nisam imao krov nad glavom, dok sam gladovao, spavao po raznim budžacima, dok sam se smrzavao, setio bih se tvojih reči i meni bi odmah bilo lakše. Ovo tvoje virtuelno putovanje je moje „hvala” tebi. Ali ne gubimo vreme, hajde da ti pokažem svoj svet. Ima još mnogo toga što možeš videti i doživeti samo ovde. Ipak je ovo neka malo drugačija realnost. Neka druga dimenzija. Dimenzija gde važe malo drugačiji principi i drugačija pravila koja su u stvarnom životu i svetu u kojem živimo nemoguća i neverovatna.
Rekavši to slikar krenu trkom. Trčao je ka Dunavu neverovatno brzo. Novinar je nekoliko trenutaka stajao, da bi naposletku potrčao ka svom prijatelju. Trebalo je da vidi još mnogo toga, a znao je da vremena nema još mnogo. U jednom trenutku izgubi iz vida svog prijatelja. Osvrtao se, ali slikara nigde nije bilo. Odjednom začu njegov glas, ali sa visine. Podigao je pogled ka nebu i video svog prijatelja slikara kako lebdi u vazduhu.
– Hajde, šta čekaš? Poleti! Nije teško. Samo pomisli da letiš. Oslobodi svoj um. Zatvori oči i pomisli kako letiš, kako si lak kao perce, kako te vetar nosi kao suvi list… Prepusti se svojim mislima. Zar leteći nisi dospeo u ovu sliku?
Novinar je zatvorio oči. Ispraznio je svoj um i počeo da misli i zamišlja kako leti. Odjednom je osetio neverovatnu lakoću svog tela, osetio je kako se polako uzdiže sa tla. Otvorio je oči. I on je lebdeo u vazduhu. Bio je u neposrednoj blizini svog prijatelja.
– Vidiš da nije teško. Idemo dalje, malo je vremena iako ovde vreme drugačije teče, a ovako ćemo se mnogo brže kretati. Vreme je da uklonimo još jedan neprovidan plašt. Mora da vidiš još jednu dimenziju moje slike. Jesi li spreman?
– Jesam.
– Onda idemo.
Rekavši to odjednom krenuše da se kreću abnormalno velikom brzinom. Da lete brzinom supersoničnog aviona. Od brzine kojom su se kretali nije razaznavao krajolik kroz koji su prolazili. Prizori koji su se smenjivali „brzinom svetlosti” bili su nejasni i zamućeni. U jednom trenutku iznenada se zaustaviše i on tek tada vide gde se nalaze. Bili su iznad jedne ogromne planine prekrivene snegom. Iako je delovalo da je prilično hladno, on nije osećao hladnoću. Polako su krenuli da se spuštaju ka planini. Imao je utisak da je njegovim telom upravljao slikar. On uopšte nije imao predstavu kako je poleteo, kako se zaustavljao, kako se spuštao sa velike visine polako ka tlu. U stvari uopšte nije znao da li je ovo što mu se dešava zapravo stvarnost. Možda je to bio samo san. Možda je on zapravo bio u svom stanu i spavao u svom krevetu mrtav pijan. A ovo što se dešavalo je samo bio jedan posve neobičan san.
Slikar kao da mu pročita misli, brzo mu reče:
– Ne sanjaš! Ovo ti se stvarno dešava. Ali stanje koje proživljavaš je zapravo najbliže stanju sna. Možda hipnoze. Ne znam kako da ga nazovem. Ti čak nisi telom prisutan ovde. Tvoje telo je još uvek u galeriji i posmatra sliku. Ti i ja, onakvim kakvim nas znaš i poznaješ, kakvim nas sad i vidiš u slici, to nisu naša tela već samo naš duh koji ti prepoznaješ na taj način. Ja imam moć da vidim tvoju duh onakav kakav stvarno jeste. Ali to se stiče dugogodišnjim iskustvom. Ali ne gubimo vreme. Vidiš li onu pećinu. E, tamo idemo. To je naš sledeći poduhvat. Ulaskom u pećinu otklonićemo drugi plašt, a ima ih još nekoliko. Nemoj da se uplašiš prizorima koje ćeš videti u pećini. To je samo slika. To su samo one stvari koje se kriju iza površine. Iza površine slike. Iza prvog sloja slike. Jesi li spreman?
– Jesam.
– Idemo?
– Idemo!
Rekavši to, prestaše sa lebdenjem i stopala im ponovo osetiše tlo. Pogledaše jedan drugog, potvrdno klimnuše glavama i krenuše ka otvoru pećine.
Nije znao šta će videti i doživeti unutra. Nije znao kuda vodi taj otvor u pećini, ali nije se plašio. Bio je u društvu svog prijatelja iz detinjstva. Verovao mu je svom svojom dušom.
Priča objavljena u knjizi VIZIJE, 2015. godine.