Dana 08.05.2017. godine, sa početkom od 19:00 časova u Matičnoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Zaječaru, u organizaciji Centra za kulturu i turizam grada Zaječar, održana je promocija romana Dnevnik neutešnog kosmonauta autora Ivana Potića iz Zaječara.
U prepunoj sali biblioteke roman su predstavili autor i Tamara Krstić, književna kritičarka i članica NIN-ovog žirija.
Roman Dnevnik neutešnog kosmonauta objavljen je u julu 2016. godine i isti je ušao u širi izbor za nagradu „Roman godine“ koju dodeljuje časopis NIN. Ivan Potić je objavio 6 knjiga priča i 2 knjige poezije. Deveta knjiga koja objavljuje je njegov roman prvenac.
Kao što sam autor kaže Dnevnik neutešnog kosmonauta je njegov eksperiment i pokušaj da se iskuša u pisanju romana. Eksperiment u koji je upotrebio svo svoje znanje i iskustvo koje je stekao školovajući će, radeći, čitajući i pišući. Roman je za njega oduvek bio izazov pa je rešio da se oproba i u tome. Roman je pisao oko godinu dana.
Dnevnik neutešnog kosmonauta ima tri plana. U prvom planu to je zapravo hronika jednog malog srpskog Tvin Piksa modelovanog po uzoru na grad Zaječar. Inspiracija je jednim delom pronađena i u ljudima koji stvarno žive u Zaječaru. Sve se dešava 2012. godine u vreme najavljenog smaka sveta. Novinar koji je glavni lik u romanu i koji se zove Ivan Popović radi u jednom i jedinom lokalnom časopisu pod nazivom „Naša stvarnost“ koji je neka kombinacija crne hronike, oglasa i trećeg oka. U pozadini priče je alternativna istorija koja obuhvata i misteriju vezanu za planinu Rtanj i sve priče vezane za Rtanj. Na primer: Šta je sve to Rtanj? Da li je to planina ili kosmodrom? Tu se pojavljuju i mnogi ljudi koji su u stvarnom životu poznanici i prijatelji autora. Takođe, pojavljuju se i ljudi svetla i ljudi tame. U njihovoj konstantnoj borbi odvija se i roman. Treća dimenzija je ta naučno-fantastična dimenzija i ona se može nazvati metafizičkom dimenzijom romana.
Imajući u vidu da se autor bavi kulturom, radi kao viši bibliotekar Istorijskog arhiva u Zaječaru, kao i činjenicu da je diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, sigurno je da poseduje veliko znanje iz oblasti kulture. Takođe, dugogodišnjim čitanjem, pisanjem i bavljenjem kulturom proširio je svoja znanja i iskustva izavan onog što je stekao školavanjem i radom. Zato nije nikakvo čudo što su romanu spomenuti, i samim tim obrađeni i analizirani, mnogi umetnici, naučnici, filozofi i njihova dela iz književnosti, slikarstva, filozofije, muzike, filma… (Mocart, Tesla, Platon, Kjubrik, Džordž Orvel, Mone, Milan Mladenović, Vilijam Gibson…) Kao što i sam autor kaže, pored školovanja i mnogo pročitanih knjiga, odgledanih filmova, preslušane muzike, njegov književni stil i donekle pogled na svet u velikoj meri kreirala je engleska nadrealna komedi grupa Monti Pajton koja je u svojim skečevima ismevala sve što je smatrala da treba. Iz tog razloga u stvaralaštvu Ivana Potića svakako da se može primetiti taj pajtonovski atipični humor koji nema tabue.
Sam roman predstavlja autorov pokušaj borbe protiv stanja stvari koje vlada u tom takozvanom srpskom Tvin Piksu. Današnji način života, sa pseudo vrednostima koje su na ceni, sa omladinom koja nema sopstveni identitet i koja ne može da razluči šta je ispravo a šta ne, šta ima stvarnu vrednost a šta nema, samo nam potvrđuje činjnicu da je sve izgubilo svaki smisao. Narod se u globalu zatupljuje i zastrašuje a taj gradski i urbani duh svakodnevno ubija i satire. Roman Dnevnik neutešnog kosmonauta jeste pokušaj da se taj duh urbanog, duh rock and rolla, slobodne misli, jednog drugačijeg načina razmišljanja i odnosa prema životu sačuva i na neki način spasi od nestajanja. Sam autor kaže da je danas objavljivanje romana, pogoto u palanci u kojoj živi, zapravo svojevrstan ekces i incident. Meni ostaje samo da se složim sa njim.
Na kraju da rezimiramo: Dnevnik neutešnog kosmonauta je svojevrstan eksperiment i pokušaj autora da ispriča jednu veoma kompleksnu priču koja je spoj mnogo toga. Počevši od apsurda svakodnevice, preko alternativne istorije, filozofije, psihologije do naučne fantastike i metafizike a sve to protkano pajtonovskim satiričnim humorom. Smatram da je autor i više nego uspeo u svom eksperimentu.
Ovaj tekst ću završiti pesmom kojom i počinje ovaj roman a koja i više nego govori o kakvom je to romanu reč:
Naša bespolna braća
već rade na Teoriji crnih rupa
ovih će dana
pronaći vremeplov
nekako zakriviti kosmos
ugasiti sunce
i ponovo ga upaliti kao
štedljivu sijalicu
Tom Kruz će prethodno spasiti planetu
koju su prethodno već spasavali Brus Vilis
Stalone
Švarceneger i
Čak Noris
tako će se stvoriti neophodni uslovi
da kloniramo ovcu
koja neće biti nesavršena kao prvobitna
matične ćelije izlečiće bolesti
zakrpićemo ozonski omotač
i bombardovanje radioaktivnim materijalom
svešćemo na minimum
zalečićemo
kompjuterski generisanu dušu
vaskrsnućemo uspomene na Volta Diznija
i smejaćemo se
smejaćemo se nepristojno glasno
iako za to neće biti
nikakvog posebnog razloga
smejaćemo se
prosto zato
što smo živi