Otuđenost Murakamijevih likova

murakami2Haruki Murakami je najpoznatiji i najpopularniji savremni japanski pisac koji je i na našim prostorima prilično aktuelan i čitan. Poslednjih nekoliko godina glavni je favorit za dobijanje Nobelove nagrade za književnost, ali to nikako da se desi. Međutim, u nekoj doglednoj budućnosti mislim da je to neminovno i da će ova najprestižnija nagrada pripasti ovom velikom piscu, jer smatram da je to stvarno zaslužio. Murakami je jedan od retkih pisaca koji dosledno nastavlja tradiciju magijskog realizma. Nastavlja tamo gde su stali Borhes, Markes… I ne samo da nastavlja, već krči nove staze za buduća pokolenja pisaca i čitalaca, otkriva nove svetove nadrealnog i magijskog, čime književnom pravcu „magijski realizam“ dodaje epitet „postmoderni“.

U vezi sa Murakamijem ima više zanimljivosti. Jedna od njih jesu naslovi njegovih romana. Neretko on daje naslove koji su direktno vezani za određene umetnike odnosno umetnička dela i na taj način im odaje svojevrsni omaž sa jedne strane i označava kao svoje uzore sa druge strane. Tako, na primer, trilogija romana „1Q84“ bezuslovno asocira na Orvelovu „1984“[I]. Naslov romana „Norveška šuma“ dat je po nazivu istoimene pesme grupe „The Beatles“. Za roman „Južno od granice, zapadno od sunca“ naslov je preuzet od pesme Neta Kinga Kola. Naslov romana „Kafka na obali mora“ neminovno aludira na poznatog pisca Franca Kafku. Roman „Bezbojni Cukaru Tazaki i njegove godine hodočašća“ upućuje na Franc Listove „Godine hodočašća“. Za zbirku priča „Muškarci bez žena“ koja je kod nas  objavljena u septembru 2016. godine, Murakami je iskoristio istovetan naslov Hemingvejeve zbirke pripovedaka. Svakako da u pomenutim knjigama Murakami daje objašnjenja i smernice na osnovu kojih će čitalac moći da rastumači samu simboliku naslova i pronađe niti koje povezuju kontekst Murakamijevog dela sa naslovom, a samim tim i sa autorom-uzorom i njegovim delom na osnovu kojeg je dat i sam naslov.

Ako bismo pokušali da ukratko objasnimo ono o čemu Murakami piše, mogli bismo da kažemo: Murakamijeva dela su poput snova. Dok piše, on budan sanja i mi, njegovi čitaoci, dok čitamo, budni sanjamo njegove snove koje je on na javi prosanjao i zapisao.[II] A snovi su tako nepredvidivi. Konfuzni. Nerealni. Puni simbola i tajnih značenja. Nije jednostavno pisati snove. Posmatrano iz drugog ugla, iz ugla čitaoca, nije jednostavno dešifrovati snove. Zato Murakami jeste jedno veliko iskušenje za sve čitaoce. Za one početnike je gotovo nemoguća misija, ali i za one sa dugim čitalačkim iskustvom nije ’mali zalogaj’. Zbog toga je za čitanje Murakamijevih dela potrebno prilično mnogo vremena i dobra koncentracija i pronicljivost. Takođe, potrebno je i da znate kako da ga čitate. Ukoliko Murakamiju ne pristupite na pravi način, može se desiti da vam promakne neka nit, neki detalj koji je nužan i neophodan da se Murakami shvati na pravi način.  Ko se sretao sa Murakamijem i njegovim obimnijim delima, zna o čemu govorim (trilogija „1Q84“, „Igraj, Igraj, Igraj“, „Okorela zemlja čuda i kraj sveta“, „Kafka na obali mora“, ,,Hronika ptice navijalice“). Ovom prilikom ne želim da zanemarim i potcenim Murakamijeve kraće romane i novele („Sputnik Ljubav“, „Južno od granice zapadno od sunca“, „Kada padne noć“, „Lov na divlju ovcu“…) jer i oni imaju svoje draži. Međutim, oni bi trebalo da budu samo uvod u Murakamijeve svetove. Zagrevanje. Isto kao kada idete u teretanu. Počinje se sa tegovima manje težine. Pravi Murakami ’krije’ se u gore pomenutim obimnijim romanima i, ako u njih uletite nepripremljeni, lako možete ’zalutati’ u svetu Murakamijevih reči. Morate slediti nit, da se ne biste izgubili u lavirintu koji je Murakami sagradio samo za vas. A niti je mnogo. Iz tih razloga, pojedine knjige je potrebno pročitati barem dva puta, baš zbog ’hvatanja’ što većeg broja niti koje je Murakami ispleo svojim rečima i, samim tim, što potpunijeg shvatanja napisanog.
Murakami u svojim delima ide do samih detalja. Stvari, pojave, događaje i činjenice objašnjava do najmanjih sitnica i ništa ne prepušta slučaju. To samo govori o veličini njegovog intelekta, znanju i iskustvu koje poseduje, ali to u nekim trenucima zna da bude prilično monotono i može da stvori utisak da je možda sve to čak i suvišno. Više puta sam se pitao nije li mogao da napiše manje opširno delo, dok sam se ’mučio’ sa gomilom ispisanih stranica, kojima nije bilo kraja. Smatrao sam da je kraće književno delo (do trista stranica) privlačnija opcija za čitaoce, ali, dugogodišnjim čitanjem Murakamija, shvatio sam da to i jeste poenta cele priče. U tom detaljisanju. On vas tim podrobnim opisima toliko uvuče u priču ’realnog i normalnog’, da gotovo i ne osetite kada budete uvučeni u svet paranormalnog i nadrealnog koji, isto tako, opisuje do detalja. A posle vam nema povratka. Jednostavno ste omađijani.

Kafka na obali mora ilustracija

Kafka na obali mora – Ilustracija

Pored pomenutog, neophodno je naglasiti da su Murakamijeva dela isprepletana fragmentima istočne i zapadne kulture. On je u svet japanske književnosti, a samim tim i umetnosti uveo ’duh’ zapadnog sveta (pop kulture) zbog čega je i kritikovan da narušava tradicionalne japanske vrednosti. U njegovim romanima nedvosmisleno se oseća duh Japana. To se ne može poreći. On se osvrće na istoriju, tradiciju, religiju, filozofiju, kulturu, obrađuje politička i sociološka pitanja, ali takođe ima dosta elemenata i uticaja zapadne kulture (književnost, muzika, film, istorija…). Murakami je na taj način spojio, na prvi pogled, nespojive stvari. Duh istoka i umetnost zapada. Možda je to i jedan od glavnih razloga njegove popularnosti širom sveta. Postao je jedan od retkih multikulturalnih pisaca. Njegova knjige su zanimljive za čitaoca iz Azije, ali isto tako i za čitaoca iz Amerike, Evrope, Australije, baš iz tog razloga što su sastavljene iz fragmenata više kultura, filozofija, religija, istorije, umetnosti… Murakamijeva dela imaju jednu univerzalnost prepoznatljivu sa svih meridijana što omogućava da se veliki broj čitalaca prepoznaje u pročitanom, ali isto tako u sebi nose i veliku dozu misterije, nedokučivosti i fantastike što takođe neverovatno snažno privlači čitaoce.
Zanimljivo je spomenuti način na koji Murakami piše. „Sam metod pisanja zasniva se na Murakamijevoj navici da (dok piše roman) stvori rutinu od koje ne odstupa ni po koju cenu. Ta rutina se sastoji od sledećeg: ustaje svakog dana u četiri ujutru i radi na rukopisu neprekidno pet, šest sati. Popodneva su rezervisana za trčanje ili plivanje (ili i jedno i drugo). Inače, Murakami trči po deset kilometara „u cugu“, a pliva kilometar i po. Predveče provodi vreme u čitanju i slušanju muzike, a na spavanje odlazi u devet uveče.“ [III]

Povodom toga Murakami kaže:

Te rutine se držim svakog dana bez izuzetka jer svakodnevno ponavljanje istih postupaka postaje u jednom trenutku izuzetno važna stvar, neka vrsta transa. Na taj način hipnotišem samog sebe da bih dostigao dublje stanje svesti. Da bi se ovakva vrsta navike sprovodila dugo vremena, na primer šest meseci ili godinu dana, potrebna je velika količina mentalne i fizičke snage. U tom smislu pisanje je kao trening preživljavanja. Fizička snaga je važna koliko i nadahnuće.[IV]

Murakamijevi likovi su priča za sebe. Svakako da ćete čitajući Murakamijeva dela uspeti da uočite neke zajedničke karakteristike njegovih junaka koje je gradio kroz svoje dugogodišnje bavljenje pisanjem. Uglavnom su to usamljeni i otuđeni ljudi koji žive mirnim životom. Nisu druželjubivi i imaju drugačiji pogled na svet. Nisu tipični predstavnici svoje nacije i svoje generacije mada u velikoj meri oslikavaju svoju naciju i svoju generaciju. Pasionirani su čitaoci i obožavaju knjigu. Takođe veliki su ljubitelji muzike i filmova. Zbog toga Murakami, u svojim delima, govori o knjigama, muzici i filmovima koje ’konzumiraju’ njegovi junaci, čime na jedan indirektan način daje određenu preporuku šta treba pročitati, poslušati i pogledati. Shodno tome, u svetu Murakamija  možete ’sresti’ sledeće pisce: Hemingveja, Keruaka, Konarda, Dikensa, Čehova, Kafku, Orvela, Karvera, Selindžera… Kada je u pitanju muzika tu su: Betoven, List, Janaček, Bah, Šubert, Mocart, Miles Davis, The Beatles, Beach Boys, Ray Charles, Elvis Presley, Luis Armstrong, Bob Dylan, The Rolling Stones, David Bowie, Bruce Springsteen, The Doors, Michael Jackson, Radiohead…[V]

O značaju muzike za svoje pisanje Murakami kaže:

Kada pišem fikciju, potrebna mi je muzička potpora, i pesme automatski dolaze do mene. Naučio sam toliko mnogo stvari iz muzike – harmoniju, ritam, improvizaciju. Ritam je veoma bitan za mene – potreban je da bi čitaoci nastavili sa čitanjem. Obično slušam muziku dok pišem, i na taj način pesme dospevaju u moje knjige.[VI]

Pored pomenutog, većina Murakamijevih junaka su izvrsni gastronomi. Uživaju u spremanju i konzumiranju hrane. Murakami je i u opisu tih kulinarskih veština svojih likova prilično detaljan tako da ćete čitajući ga dobiti i mnoge recepte, pre svega, japanske kuhinje, ali i prilično ogladneti, jer su opisi izvaredni.
Dakle, Murakamijevi junaci nisu druželjubivi i nemaju širok krug prijatelja. Više vole da borave u svetu pisane reči i uživaju u ritmu dobrih vibracija. A to podrazumeva samoću ili mali krug ljudi. Ono što možemo konstatovati je činjenica da je njihova otuđenost i usamljenost možda i produkt samih ličnosti junaka. Oni ne pripadaju ’ovom jednom jedinom svetu’, već kao da su im telo, duh i um razdvojeni, kao da ’borave’ u više svetova. Murakamijevi likovi imaju određene moći i sposobnosti da obitavaju u paralelnim dimenzijama, da komuniciraju sa određenim entitetima koje običan mediokritet ne može da shvati i uoči. To je možda još jedan razlog što oni ne mogu da pronađu „svoje mesto pod suncem“ u realnom svetu, u kojem živi većina, baš zato što istovremeno pripadaju i nekim drugim svetovima.
Još jedna zajednička karakteristika Murakamijevih junaka je ta da su svi u potrazi za ’nečim’. Svi oni  imaju svoju misiju. Tragaju. Za smislom. Odgovorima. Izgubljenim ljubavima. Snovima. Ili su jednostavno na putu duhovnog i fizičkog sazrevanja. Na tom svojem putu i svojim misijama, gube se u drugim dimenzijama u kojima važe neka drugačija pravila, dospevaju na neka nepoznata mesta, gde doživljavaju lična otkrovenja, neobične i neverovatne događaje i avanture, sreću čudne i nadrealne ’likove’, (čoveka ovcu, čovečuljke, Džonija šetača (Johnny Walker), lutku od vazduha, dečaka zvanog vrana, Kalkulusa, čitača snova, senku…) što često čitaoce ostavlja zbunjene i iznenađene.

Čovek Ovca lik iz romana IGRAJ, IGRAJ, IGRAJ

Čovek Ovca lik iz romana IGRAJ, IGRAJ, IGRAJ

Sa druge strane, Murakamijevi likovi u velikoj meri oslikavaju samog Murakamija. Što je gotovo postalo pravilo za pisce. Pisci i jesu likovi koje stvaraju. Barem na nekom duhovnom i misaonom  planu. I Murakami nije nešto preterano druželjubiv tip. Voli da čita, sluša muziku, gleda filmove. Više mu prija samoća i otuđenje. Odakle toliko poznaje, tu nepoznatu drugu stranu, takozvanu „tamnu stranu meseca“[VII], koju prikazuje u svojim knjigama, ne bih znao da vam odgovorim.
Evo, šta on kaže o tome:

Zamislite da imam brata blizanca, jedan od nas, ’onaj drugi’, je kidnapovan. Odveden je na neko daleko mesto i od tada se nismo videli. Mislim da je on moj glavni lik. Deo je mene, ali nije ja, i nismo međusobno komunicirali dugo vremena. To je neka vrsta alternativne forme mene samog. U smislu DNK, mi smo isti, ali naša životna sredina je bila drugačija. Tako da naš način razmišljanja može biti različit. Svaki put kada pišem knjigu ’obujem na svoje noge druge cipele’. Zato što se ponekad umorim da budem ja. Na ovaj način mogu pobeći. To je fantazija. Ako ne možete fantazirati, koja je svrha pisanja knjige?[VIII]

Ženski likovi su malo drugačiji. U pitanju su manje-više uspešne harizmatične žene i devojke koje odišu stilom, duhom i atipičnom lepotom. Za razliku od muških likova koji su usamljenici i čudaci, Murakamijeve junakinje su baš to, ’junakinje’ u izvesnom smislu reči. Ali i u njima postoji određena doza tajanstvenosti, natprirodnosti, ekscentričnosti i fatalnosti po sebe same i po one koji ih vole, žele i za njima tragaju. One takođe ne mogu da pronađu svoje mesto u jednom svetu baš zato što su podeljene između nekoliko sveta, što ih takođe čini neprilagođenim, otuđenim i neshvaćenim. Ali, kada se sretnu sa svojom drugom polovinom, muškarcem koji za njima traga (u realnom svetu ili nekim drugim sferama), savršenstvo je na pomolu. Osobe rastavljenih svetova se konačno pronalaze, razdvojene polovine se napokon spajaju, ’izgubljeni raj’ se ipak pronalazi i krug se zatvara. Ali to nije kraj. Baš zato što krug označava večito kruženje. Neprestano traganje i lutanje. Bez početka i bez kraja. Tako možete gledati i na Murakamijeve knjige. Možete ih uvek iščitavati. Iznova i iznova. I uvek ćete pronaći nešto novo. Nešto što u prethodnim čitanjima niste uočili.
Ono što sam izostavio da pomenem, a nužno je da bih u potpunosti dočarao Murakamijevo stvaralaštvo, u opštim-kratkim crtama, ako je to uopšte i moguće, jeste to da se u Murakamijevim romanima veliki akcenat stavlja na čin seksa i sam seks. Ali ne u smislu prezastupljenosti seksa ili vulgarnih scena i opisa, već iz jednog mističnog aspekta. Kod Murakamija seks nije samo telesni užitak, fizička potreba, vrhunac požude i strasti, sastavni i neophodni čin ljubavi, perverzija i greh, već je i jedno duhovno putovanje, ritual, magija, medijum za prodor u neke druge sfere realnosti. U pojedinim romanima glavni muški likovi, u manjoj ili većoj meri, pate od Edipovog kompleksa (Kafka na obali mora, 1Q84…), ima čak prikaza incestnih scena, ali i to nije prikazano u nekom klasičnom i eksplicitnom smislu, već je to sve obavijeno velovima misterije, nadrealnog i metafizike, što kod čitalaca stvara i izaziva određenu dozu zbunjenosti i nesigurnosti po pitanju pročitanog. Isto kao u snu, što nas automatski ponovo upućuje na tezu da Murakami budan sanja i to zapisuje.
Kao završnu konstataciju, rekao bih da je u velikoj meri moj užitak u čitanju i proučavanju Murakamijevog sveta omogućila Izdavačka kuća „Geopoetika“ koja je objavila veliki broj Murakamijevih romana. Takođe, prevodi Murakamijevih knjiga sa japanskog, koje je prevela Nataša Tomić, odlični su. Uživao sam u svakoj knjizi. Možda je ovo suvišno što  govorim, ali više puta sam se uverio u to kako loš prevod može da uništi jedno književno delo. Da ga banalizuje, načini nečitljivim, umanji vrednost, ne prikaže suštinu i značaj dela i autora koji se prevodi. Sreća da Nataša nije jedan od takvih prevodilaca i da je posao odradila maksimalno profesionalno i kvalitetno i na taj način omogućila nama ljubiteljima pisane reči da na pravi način upoznamo veličinu Haruki Murakamija.
Naposletku, kao zaključak čitave ove priče, mogu samo da dodam: Ono što pruža potpun učinak nadrealnog i magičnog u vezi sa Murakamijevim stvaralaštvom, ono što spaja fikciju koju Murakami piše sa stvarnošću čitaoca koji je čita, jeste činjenica da vam je za čitanje Murakamijevih knjiga sa njegovim otuđenim, usamljenim i atipičnim likovima, neophodno da se i sami otuđite i osamite, jer je to jedini pravi način da se čita i shvati Murakami. Znači, čitajući Murakamija vi automatski postajete isti kao njegovi junaci. Na taj način Murakami vas uvlači u svoje svetove i čini vas, ako ne svojim junakom u potpunosti, onda makar saučesnikom i saputnikom na tom virtuelnom i nadrealnom putovanju. A to je već magija. Ili stručno rečeno: postmoderni magijski realizam.

1q84-murakami

Ilustracija za roman 1Q84

Prikaz objavljen u Buktinji broj 49

[I]   U japanskom jeziku slovo Q i broj 9 isto se izgovaraju. Kada se 1Q84 izgovori na japanskom, dobije se 1984, što je direktna aluzija na poznati roman Džordža Orvela koji se više puta i pominje i citira na ovim stranicama. (pogovor romana 1Q84, zadnja korice, Geopoetika 2010).
[II] To je rekao i sam Murakami za svoje pisanje ali do tog zaključka sam došao i ja kao autor ovog teksta dugogodišnjim čitanjem i proučavanjem njegovih knjiga.
[III] Preuzeto sa sajta: „Pisanje.net“, članak: „Kako piše Murakami“;
[IV] Citat iz intervjua dat za časopis „The Paris Review“;
[V] Na zvaničnom Murakamijevom sajtu u kategoriji „Resources“ prikazane su sve numere zastupljene u Murakamijevim knjigama. Takođe, one se mogu i preslušati na ovom linku
[VI] Citat iz intervjua dat za časopis „The Guardian“;
[VII] „The dark side of the moon“ – muzički album britanske grupe PINK FLOYD, objavljen 1973. godine, jedan od najboljih muzičkih albuma svih vremena. Izraz „tamna strana meseca“ je u najvećoj meri krenuo da se primenjuje nakon objavljivanja ovog albuma, i označava stranu meseca koja se, posmatrano sa planete Zemlje, uvek nalazi u mraku. Primenjujući analogiju, izraz označava ono što ostaje nepoznato ljudskoj spoznaji. Nedokučivo. Shodno tome, u jednom užem smislu, izraz se može odnositi i na tamnu stranu svesti to jest pomračenje svesti ili pak kolektivno nesvesno. U jednom širem smislu, pomenuti izraz označava sva ona misteriozna i nedokučiva stanja stvari za koja ne postoji realno i logično objašnjenje (konstatacija autora).
[VIII] Citat iz intervjua dat za časopis „The Paris Review“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com