Da li će moderna tehnologija ubiti knjigu?

Postoje zločini gori od spaljivanja knjiga.
Jedan od njih jeste ne čitati ih.
Josif Brodski

Svaka revolucija je donela promene. Ponekad vrlo bolne, teške i krvave. Ponekad sa mnogo žrtava, ali jedino se revolucijama menjala, usavršavala i unapređivala civilizacija. Progres je oduvek podrazumevao i određeni broj žrtava. Za dobrobit svih, nekolicina se uvek žrtvovala. Kolateralna šteta. Podnošljivi i planirani gubitak. Revolucija se odigravala u gotovo svim sferama ljudskog života i u svim periodima čovekovog postojanja. Političke revolucije. Tehnološke revolucije. Kulturološke revolucije. Filozofske revolucije. Intelektualne revolucije. Seksološke revolucije…

Jedna od poslednjih revolucija, treća industrijska ili digitalna revolucija[1], koja još uvek traje, u velikim merama menja dosadašnji način života svakog pojedinca, ali i čitavog čovečanstva. Odavno smo postali svesni činjenice da razvoj tehnologije neminovno utiče na poboljšanje i unapređenje ljudskog života. Pogledajte koje prednosti su čitavom čovečanstvu donele prva i druga industrijska revolucija. To se do sada moglo posmatrati kao progres društva, ali i kao svojevrsna evolucija čoveka. Međutim, sve većom digitalizacijom i kompjuterizacijom svake pore i svakog segmenta ljudskog života, neminovno su se počela nametati pitanja: Da li nam je sve to neophodno? Neće li nas sva ta moderna tehnologija dehumanizovati i samim tim uništiti suštinu ljudskog bića? Porobila nas već jeste. Na jedan indirektan način. Svi smo joj, u manjoj ili većoj meri, podređeni.

digital-revolution

Kada samo pogledamo period pre tridesetak ili pedesetak godina i način života koji se tada živeo i odmah se potom osvrnemo na današnjicu, sigurno je da ćemo se zbuniti činjenicom koliko se sve promenilo za tako kratak vremenski period. Ko je mogao da pretpostavi da će tehnologija omogućiti ono što nam danas omogućava? Za većinu je to tada bila čista naučna fantastika, koja je eto nama postala stvarnost koju živimo. Ko je mogao samo i naslutiti da će biti moguće komunicirati sa drugim ljudima na drugom kraju sveta, slati im fotografije, muziku i video snimke za svega nekoliko sekundi. Da će se moći posmatrati planeta Zemlja iz satelita i tom prilikom videti i analizirati svaki njen pedalj, fizički ne napuštajući svoju sobu. Da će biti moguće virtuelno se šetati ulicama nekog grada udaljenog hiljadama kilometara, a pritom ne ustati sa svoje kompjuterske stolice. Da će gotovo sve informacije biti dostupne, do kojih će se stizati sa svega nekoliko kuckanja na internet pretraživaču, u deliću sekunde. Da će sve manje biti tajni. Da će privatnost polako početi da nestaje. Da će danas gotovo svako od nas imati uređaj, koji se silom prilike zove pametni telefon, preko kojeg će moći da zadovolji sve svoje potrebe i hirove, da ubije dosadu i ispuni svoj neispunjeni život. Da će ta nova tehnologija postati suština i nužnost života modernog čoveka. Da će se ljudi maksimalno otuđiti i sve više komunicirati posredstvom tehnologije, da se od nje neće odvajati čak i kada spavaju. Da će non-stop biti umreženi. Non-stop on-lajn.

Nije li to ono o čemu su pisali Orvel, Haksli i Zamjatin?[2] Ne živimo li mi sada njihovo vreme, njihovu distopiju o kojoj su pisali u svojim romanima?

Razvoj tehnologije kroz godine i vekove se isto tako odrazio i na književnost kao vid umetnosti, kao što jeste i na sve ostalo. Taj progres uticao je na njenu masovnost, zastupljenost, formu i suštinu. To su danas poznate činjenice, ali hajde ukratko da se osvrnemo na njih. Sve je počelo još u pećinama – prve slike iscrtane na zidovima, kojima je pećinski čovek ostavio određene poruke narednim pokolenjima kao svojevrsno zaveštanje. Prolazili su vekovi i vekovi i kako se usavršavao i evoluirao čovek, usavršavalo se i menjalo pismo koje je čovek koristio. Pisalo se na kamenim, glinenim i drvenim pločama, bambusovim pločicama, potom na koži, svilenim svicima, papirusu… I sve su to bile preteče knjige koju mi poznajemo danas. Do sredine 15. veka, sa pojavom prvih štamparija, kada je omasovljeno štampanje knjiga, knjige su ručno pisane i umnožavane što je predstavljalo jedan prilično težak, naporan i dugotrajan proces. Knjige su bile tada prilično retke i skupocene baš zbog načina izrade. Upotrebom štamparije u izradi knjiga, knjiga postaje sve masovnija, važnija i uticajnija.

Danas, u vremenu ove treće industrijske revolucije, u 3. milenijumu, u 21. veku, razvojem tehnologije, pružena je mogućnost da svaki pojedinac koji ima računar i iole znanja za rad na računaru može da izradi knjigu. Dovoljan je samo odgovarajući softver. Na kraju je nastala i elektronska knjiga. Znači, krajnji oblik knjige, u toj viševekovnoj, milenijumskoj transformaciji, ispoljio se u gubljenju materijalne prirode i forme knjige. Knjiga je postala virtuelna. Nematerijalna. Neopipljiva. Digitalni zapis manifestovan u novoj dimenziji zvanoj virtuelna realnost koja se u najvećoj meri plasira širokim narodnim masama posredstvom interneta. Pogledajte tu amplitudu evolucije i transformacije knjige: sve je počelo u utrobi neke planine, slikanjem na zidovima pećine, da bi se konačno došlo do toga da knjiga izgubi svoju materijalnu prirodu. Od planine je postala ništa. Etar. Nešto neopipljivo.

Svakako da će elektronska knjiga pronaći svoje mesto u tom novom digitalnom svetu, ali sigurno je da će biti podređena silnim društvenim mrežama, blogovima, portalima, forumima koji su danas tako popularni i koje koriste milijarde ljudi širom sveta. Moderan čovek nema vremena da čita knjige. To iziskuje mnogo vremena. Nije u fazonu. Čak je i dosadno. Radije će da upali svoj novi ogromni LED televizor i gleda neku trivijalnost i banalnost ili će surfovati po netu tragajući za kojekakvim perverzijama i nastranostima ili će čačkati svoj pametni telefon diveći se njegovim mogućnostima i performansama. A štampana knjiga, ko još za nju mari?

internet-is-replacing-books

Iz tih razloga, svako ko iole ima potrebe da se bavi pisanom rečju, pre će se opredeliti za delovanje preko interneta pokretanjem svog bloga ili posredstvom drugih društvenih mreža, nego da krene u realizaciju objavljivanja knjige. Jer ovo prvo je moderno, mnogo brže, efektnije, efikasnije, pristupačnije, masovnije, dostupnije. Postoji interakcija i povratna informacija. Moguće je delovati multimedijalno, a ne samo preko pisane reči. Sadržaj na internetu je dostupan celom svetu odmah po objavljivanju. Ukoliko je sadržaj kvalitetan, može se steći velika popularnost, čitanost pa čak i dobra zarada. Takođe, mogućnosti promocije i marketinga su veće i jednostavnije. I što je najvažnije, uglavnom je sve to besplatno, ako se izuzme internet i struja koji se plaćaju. To su samo neke od prednosti informacione i internet tehnologije u odnosu na klasičnu knjigu. Nadam se samo da knjiga neće doživeti sudbinu knjige iz distopijskog romana „Farenhajt 451“[3], odnosno da se neće dogoditi spaljivanja knjiga u tolikoj meri (spaljivanje svih postojećih knjiga), imajući u vidu činjenicu da su određene knjige, određenih autora, od antike pa do današnjeg dana, spaljivane i uništavane[4]. Međutim verovatnije je da se knjige neće čitati, kao što je konstantovao Josif Brodski. Ljudi će izgubiti interesovanje za knjigu. Uništiće ih plamen nezaintereovanosti i ravnodušnosti. Shodno tome, nije nikakvo čudo što se sve češće postavlja pitanje: Nije li vreme štampane knjige prošlo? Nije li knjigu konačno pregazilo vreme? Hoće li moderna tehnologija ubiti knjigu, kao što je video ubio radio-zvezdu[5]?

Međutim, i pored svega gore pomenutog, knjiga nikad nije bilo više. Štapaju se i doštampavaju svakodnevno. Što novi, što stari naslovi. U čemu je poenta u ovoj kontradiktornosti kada je poznata činjenica da su mnogi štampani mediji poput magazina i časopisa ugašeni ili pred gašenjem baš zbog ekspanzije elektronskih časopisa i magazina? Zašto bi neko plaćao nešto što može da dobije besplatno? Zašto bi neko kupovao časopise kada isto to može da pročita na netu?

E, to je poenta cele priče. Knjiga je knjiga. Nije magazin i nije časopis. Vrednost klasične knjige je konstantna. Iako se u poslednje vreme više vrednuje po broju stranica i kvalitetu papira, nego po onom što je napisano na tim stranicama, knjiga ima vrednost i značaj koji se ne mogu obezvrediti. Zato i opstaje. Ne može je ugroziti njena nova nematerijalna forma. Takođe, kao što sam prethodno napomenuo, nikad nije bilo lakše izraditi i odštampati knjigu. I to svakako da utiče na masovnost knjiga. Pored pomenutog, knjiga postoji više hiljada godina. Ona je suština ljudskog postojanja. U knjizi je sadržana i obuhvaćena čitava istorija homo sapijensa i svega ostalog što je homo sapijens mogao da uoči, percipira i zapiše. U knjizi je sadržana prošlost i sadašnjost. U knjigama je pokušana da bude predviđena budućnost. Ideje, vizije, ideologije, filozofije, kulture, umetnost, osećanja, znanja, mudrosti, iskustva, proročanstva, upozorenja, tajne, fikcije, fantazije i sve ostalo što je produkt i dejstvo ljudskog intelekta nalazi se na stranicama knjige. Zato knjiga i ne može da bude uništena. Moderna tehnologija će je možda obezvrediti, baciti u zasenak, ali nikako neće moći da ubije, jer to bi značilo kraj ljudske civilizacije.

Iako je štampana knjiga u toj svojevrsnoj evoluciji donekle izgubila svoju materijalnu prirodu i dobila svoj pandan – elektronsku knjigu u tom virtuelnom svetu, ona će uvek postojati. Mi jesmo duhovna bića, ali ipak živimo u materijalnom svetu. Knjiga jeste duhovno stvaralaštvo, ali u materijalnoj formi. Ova nova virtuelna stvarnost oduzima na važnosti prostoru kao dimenziji i materijalizmu kao suštini. Materija i prostor postaju sve manje bitni na internetu. A da li je ono što je neopipljivo i što fizički ne postoji stvarno? I šta je danas stvarno kada većina nas živi u tim nekim imaginarnim svetovima i novim dimenzijama koje nam je nametnula nova moderna tehnologija?

Možda odgovore na ova pitanja pronađemo u nekoj knjizi!

book-vs-it

[1]   Treća industrijska revolucija ili digitalna revolucija  predstavlja primenu digitalne tehnologije umesto  analogno-mehaničke i elektronske tehnologije. Počeci digitalne revolucije vezuju se za osamdesete godina 20. veka. Digitalna revolucija još uvek traje.

[2]   Džordž Orvel –  roman 1984 (objavljen 1949), Oldos Haksli –  roman VRLI NOVI SVET (objavljen 1932), Jevgenije Zamjatin – roman MI (objavljen 1924) – distopijski romani koji prikazuju ne tako svetlu budućnost ljudske civilizacije. Antiutopije u kojima je čovek kao individua u potpunosti dezintegrisan i izmanipulisan. Društvo u kome više ne postoji JA nego MI, to jest ONI. I dan-danas se vode polemike  ko je od njih trojice bio u pravu odnosno čija je distopija najbliža sadašnjosti koju živimo, ali i budućnosti koja nas neminovo iščekuje.

[3]   „Farenhajt 451“ distopijski roman Reja Bredberija objavljen 1953. godine u kojem je prikazan društveni sistem u kojem je zabranjeno čitanje knjiga. Roman takođe govori i o uticaju tehnologije (pre svega televizije) na mišljenje svakog pojedinca kao člana izmanipulisanog i zatupljenog društvenog sistema. U ,,Farenhajtu 451“ knjige se spaljuju u interesu svih građana. Postoje odredi kojima je posao da pronalaze knjige i da ih spaljuju. A retki čitaoci koji se otkriju prilikom sprovođenja te svete dužnosti spaljivanja, brutalno se kažnjavaju, što je u ekstremnim slučajevima takođe podrazumevalo spaljivanje

[4]   Knjiga je kroz ljudsku istoriju u mnogo većoj meri spaljivana i uništavana nego što se da pretpostaviti. Da li kao posledica ratnog razaranja i osvajanja, prirodnih katastrofa ili kao vid cenzure ili sprečavanja širenja ideja i misli suprotnih određenim ideologijama i stremljenjima, knjiga je često bila osuđivanja na uništenje „paklenim“ ognjem. Razvoj čovečanstva i evolucija ljudskog bića nisu imali nikakvih uticaja na ovakva varvarska delovanja, pa smo i danas u 21. veku svedoci uništavanja nepoželjnih i navodno opasnih knjiga (uništavanje knjiga i druge kulturne zaostavštine od strane Islamske države u Iraku, Siriji, Libiji). Uništavanje knjiga odigralo se i na prostoru Balkana početkom devedesetih godina dvadesetog veka u Hrvatskoj, za vreme rata, kada su hrvatski nacionalisti uništili preko 2.800.000 knjiga napisanih na ćirilici, srpskih autora kao i knjige koje su govorile o koncentracionom logoru Jasenovac i genocidu koji se tamo dogodio, samo da bi se na taj način uništila i prikrila užasna istina i stravičan zločin. Takođe, uništeno je i preko 100.000 knjiga na Kosovu za vreme Nato bombardovanja 1999. godine.
Kada se govori o spaljivanju knjiga, neminovno je spomenuti jednog poznatog pisca: FRANCA KAFKU, koji je obavezao svog prijatelja i biografa, takođe pisca Maksa Brodija da uništi sve njegove knjige po njegovoj smrti, što ovaj, na svu sreću, nije učinio. Od pisaca pomenuo bih još i Salmana Ruždija čija je knjiga SATANSKI STIHOVI spaljivana širom sveta od strane islamskih ekstremista jer je proglašena za bogohuljenje i uvredu za Islam.

[5]   poznata pesma The Buggles — Video kill the radio star (1979) koja predstavlja kritički osvrt na uticaj tehnologije u svakodnevnom životu

Esej objavljen u Buktinji broj 47.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com