Zavodnik – Dejan Ognjanović

Iako sam čitao pojedine tekstove sa Dejanovog  bloga »The Cult of Ghoul« i pročitao »Nekronomikon«, knjigu najboljih Lafkraftovih horor priča koju je on priredio a pojedne priče i preveo, roman »Zavodnik« je moje prvo i pravo susretanje sa Dejanovim pisanjem.

Mogu vam reći da sam baš uživao dok sam ga čitao. Radnja romana dešava se u jednom selu u jugoistočnoj Srbiji, a koje je na ivici izumiranja. Malo je življa u tom selu a među njima još manje dece. Opis sela Špaj i okoline, gde se dešava radnja romana, je i više nego slikovita. Činjenica da sam imao prilike da naživo vidim takva sela, koja su bez žitelja osuđena na propast, koja je zaborav već počeo polako da prekriva, zub vremena da nagriza i bujna vegetacija da guta i osvaja, samo mi je još više pomogla da vizualizujem u svojoj glavi kako bi sve to izgledalo. Međutim i bez tog svog ličnog iskustva, Dejanovo spisateljsko umeće je sasvim dovoljno za taj jedan „virtuelni put“ u gotovo napušteno selo. Čitajući opise jednostavno stičete utisak da ste tamo. Kao da sopstvenim očima gledate te prizore. Takva je moć Dejanove reči.

U toj pustoši skrivaju se tajne, emocije i događaji koji su duboko zakopani u dušama i umovima malobrojnih uglavno starih žitelja sela a koje protagonist romana – profesor engleskog pokušava da otkrije i demistifikuje. Život dvoje dece, brata i sestre, bliznaca, zbog kojih profesor i dolazi u selo, prekriven je velom misterije i natprirodnog. Profesor ubeđen da svojim ponašanjem samo nastoji da deci pomogne, vremenom počinje da shvata da je cela priča mnogo jezivija i strašnija nego što je i mogao da pretpostavi. Zlo koje se nadvilo nad decom i njim samim i on počinje da naslućuje, oseća i preživljava, što mu rađa sumnje, nedoumice i strah, jer sve to što se dešava ustvari se suprostavlja zdravom razumu i racionalnom razmišljanju.

Čitajući roman svakako da ćete se susreti sa delimično zaboravljenim bićima iz slovenske mitologije, kojima su i mnoge od nas, dok smo bili deca, plašile bake i deke spominjanjem u svojim pričama. Karakondžula, omaja, čuma i daleko najpoznatiji i najpopularniji, zahvaljujući pre svega sedmoj umetnosti, vampir su ponovno oživljeni čitanjem ovog romana.

Čitajući »Zavodnika« neminovno sam se prisetio priča koje mi je pričala baka dok sam bio klinac i zbog kojih nisam noćima mogao da spavam ali sam uvek tražio da čujem još po neku. Na žalost, sve je manje takvih priča. Nema ko da ih kazuje ili je onih koji to znaju svakim danom sve manje. Ovo moderno vreme neminovno da nameće neke svoje trendove i pravila. U kojima nema mesta za dobre stare „bapske priče“.  Dobro je što je Dejan napisao ovaj roman i na taj način nam predočio jednu pitku, slojevitu i prilično uzbudljivu mističnu priču, delom satkanu na tim pričama koje je on slušao kao mali dečak. Međutim, Dejanova „priča“ je mnogo kompleksnija, složenija, obimnija i detaljnija od starih kazivanih priča koje sam spomenuo. Ona je produkt jedne ozbiljne analize, studije i iskustva. Ona je spoj predanja i znanja, verovanja i sumnje, folklora i horora i suprostavljenost sujeverja i zdravog razuma, tradicije i savremenosti, prirode i modernog čoveka, ruralnog i urbanog…

Postepeno uvođenje u sam tok priče (kao zavrtanje šrafa) vas neminovno vabi (zavodi) na čitanje, tako da knjigu nećete moći da ispustite iz ruku dok je ne pročitate. Tiha jeza, određena doza straha, neizvesnosti i strave se sa svakom pročitanom stranom povećava, gotovo da isijava iz napisanih rečenica, da bi cela priča kulminirala na samom kraju.

zavodnik

Gledano iz nekog šireg ugla, Dejan nije sasvim slučajno za mesto dešavanja svog romana izabrao selo u izumiranju. On nam je na taj način samo želeo da poruči i upozori na činjenicu da izumiranjem sela izumire i tradicija, folklor, kulturna baština jednog naroda. Da moda i način života, pravila, trendovi i vrednosti koji nam se nameću neminovno nas udaljavaju od naših korena i nasleđa. Da polako ali sigurno zaboravljamo ko smo bili i od čega smo proistekli. A udaljavanjem od svojih izvora, vremenom gubimo i svoj identitet. Sa druge strane, posmatrano iz rakursa onih koji žive u urbanoj sredini, način života ljudi u jednom takvom selu, gotovo da deluje nestvarno i nemoguće. Taj duh nekog prošlog, gotovo nestvarnog vremena, koji preovladava u romanu, samoj priči daje neku posebnu draž, misteriju i osećaj. Govori nam u kojoj meri smo se udaljili i otuđili od prirode i koliko smo, u toj evoluciji i tehnološkom progresu, postali oholi, sebični, površni, uobraženi, skeptični, netolerantni i nenaviknuti na život bez konfora i prednosti koje pruža i nudi modreno doba. Mnogi urbani ljudi takav način života u seoskoj sredini, „daleko od civilizovanog sveta“, doživljavaju kao pravi horor i užas i bez onostranih elemenata. Na posletku, ako tako jednom ruralnom ambijentu i okruženju dodate misteriju, stara predanja i mitološka bića, možete da naslutite o čemu govori »Zavodnik«.

Nedorečenost po pitanju izvesnih dešavanja u romanu je od strane Dejana namerno urađena baš iz svrhe golicanja znatiželje čitaoca i davanja mašti na volju. Neke stvari su ostale nedorečene a neke su i napisane dvosmisleno tako da ostaje na čitaocu kako će i šta razumeti i prihvatiti. To je samo još jedan plus koji dajem ovom romanu a samim tim i autoru.

Na kraju mogu reći da mi je drago što je promocija »Zavodnika« održana i u našem malom Nitogenu i što sam tom prilikom bio u mogućnosti da proćaskam sa Dejanom i samim tim dođem do svog primerka knjige. Da promocije nije bilo, ne bi bilo ni ovog teksta.

Ja ću sigurno nakon završetka ovog teksta otići kod svoje bake, da vidim kako je i da je zamolim da mi, posle toliko godina, ponovo ispriča neku od onih svojih priča u kojima sam kao dete uživao i plašio se. Hvala Dejanu što me je podsetio na njih. To je valjda i bila svrha romana »Zavodnik«. Da se, između ostalog, podsetimo onog što smo počeli da zaboravljamo i zapostavljamo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com