Atlantida – Borislav Pekić

atlantida-borislav_pekic_vPredstavljanje Pekićevih dela na blogu eXperiment započeto je njegovim romanom »Besnilo«. Normalno i očekivano je da ću priču koju sam tada započeo nastaviti svojim viđenjem romana »Atlantida«, jer kao što je i sam Pekić govorio, »Atlantida« je svojevrstan nastavak »Besnila«.
Ono što ćete prilikom čitanja »Atlantide« svakako zaključiti jeste postojanje dve paralelne istorije na koje Pekić upozorava, koje kroz roman razotkriva i demistifikuje. Prva je istorija koju većina nas ljudi na ovoj planeti, u većoj ili manjoj meri, zna ili misli da zna i prihvata kao istinu. To je istorija koja se uči u školama, fakultetima i kojom se čitava ljudska civilizacija usmerava u određenom smeru a koji je u skladu sa određenim interesima onih koji vladaju svetom. To je ona opšte prihvaćena istorija. Napisana u udžbenicima i knjigama. Emitovana i prezentovana preko svih masmedija. Istorija kojom smo indoktrinirani i samim tim izmanipulisani i obmanuti. Vekovima pa čak milenijumima unazad. Međutim, pored te preovla-davajuće istorije laži i obmane, pomoću koje nam se kreira sadašnjost i budućnost, postoji i ona druga istorija. Nepisana. Zabranjena. Antipod opšte prihvaćene istorije. Anti-istorija. U kojoj je skrivena istina i koja se zato skriva od ljudi.

Pekićeva »Atlantida« ne govori samo o toj drugoj istoriji. Pekićeva »Atlantida« i jeste ta druga istorija. Istorija koja je jedno potpuno otkrovenje. Istorija koja će poreći i iznegirati sve ono što znate i što ste mislili da znate. Sve ono što ste kroz život naučili i što su vas naučili dobiće senku sumnje. Počevši još od samih početaka ljudske civilizacije pa do današnjih dana. Pitanja kao što su: „Kako su izumreli dinosurusi, ko je bio Isus Hrist i zašto je razapet na krst, šta je glavni uzrok drugog svetskog rata i svih ostalih ratova inače, da li je Atlantida postojala i kako je uništena ili je to samo mit, da li veštice stvarno postoje i šta su one zapravo, ko je osnovao Ameriku i šta je zapravo Amerika…?“ su samo neka od pitanja koja su obuhvaćena »Atlantidom« i na koja ćete dobiti odgovore samo ako pročitate »Atlantidu«. I to nije samo puko iznošenje činjenica potkrepljenih raznim teorijama zavere, što je danas i više nego popularno, već je sve to ukalupljeno u jedan naučno-fantastičan roman protkan elementima trilera i blagog horora. Atlantida je jedna fikcija, anti-utopija, moguća verzija uspona i pada ljudske civilizacije u kojoj je vešto ukomponovana istorija, religija, mitologija, filozofija, antropologija, tehnokratija…
Glavni lik John Howland (Carver) tragajući za odgovorima i sopstvenim poreklom, polako počinje da shvata šta se to dešava sa njim samim i celom ljudskom civilizacijom uopšte. Shvata da je sve u šta je verovao i u šta je bio učen zapravo jedna velika laž, laž u koju veruje 99,99% svetske populacije, da je istina toliko šokanta i neverovatna da je ljudski um gotovo ne može ni sagledati a kamoli prihvatiti. To ga na trenutke dovodi do same ivice ludila, stvara ogromnu nesigurnost i nestabilnost i dovodi do maksimalne sumnje u samog sebe. Međutim, tek kada konačno shvati i prihvati istinu kao takvu, uspeva da pozicionira svoje pravo mesto u celom tom globalnom simulakrumu, pronalazi svoju svrhu, a sebi kao ljudskom biću daje krajnji smisao.
Vi kao čitalac, čitajući Atlantidu, polako ali sigurno ulazite u lik Johna Howlanda i postajete on. Proživljvate njegove emocije, delite njegove zablude, mučite njegovu muke, patite njegovu patnju, sukobljavate se sa njegovim dilemama, tražite odgovore na njegova pitanja… Postajete učesnik »Atlantide« i akter u razotkrivanju najveće zavere od svih zavera. Zavere na čijoj uspešnosti ili neuspešnosti počiva opstanak čitave ljudske civilizacije.
Roman je napisan na takav način da će vas poput vrtloga polako uvlačiti u dubinu Pekićevog „Atlantisa“ satkanog od reči, iz koga se nećete moći da iskobeljate i isplivatie, ma koliko mu se suprostavljali. I nećete imati mira sve dok ne pročitate ceo roman, konstanto se pitajući: Šta se to dešava i kako će se sve okončati? A kraj romana je takav da će vas ostaviti u rebusu i naterati na duboko razmišljanje. Kraj je takav da nema kraja. Time je Pekić samo hteo da naglasi da ne postoji kraj i ne postoji početak. Postoji to večito kruženje. Kraj nečega je početak nečeg novog i tako u beskonačnost.

aquarius

Gledano iz ugla današnjice, »Atlantida« je još uvek vrlo atraktivan i savremen roman, možda više nego ikada ranije, baš zbog toga što se bavi temom evolucije, istorije, moguće kataklizme ljudske civilizacije i čovekove postepene metamorfoze u bio-mašinu, shvaćene i prikazane kao sasvim prirodan proces. Svakako da je danas roman mnogo bliži prosečnom čitaocu nego u vremenu kada je bio napisan i objavljen (1988. godine) baš zato što mnogi mediokriteti u tim vremenima nisu ni bili svesni u kom pravcu se kreće ljudska civilizacija, niti su mogli da naslute da će u bliskoj budućnosti tehnologija zauzimati sve veći primat u ljudskim životima, pa im je i cela priča možda delovala isuviše apstraktno i potpuno neverovatno. Zbog toga je »Atlantida« roman današnjice i još dugo godina će to i biti, jer u njemu savremen čovek napokon može prepoznati sebe i konačno sagledati svoju moguću nesrećnu budućnost. Za tu spoznaju svakako treba zahvaliti brzom razvoju tehnologije, koja nam je usled toga omogućila da u nekim grubim okvirima, osvrćući se na stanje stvari koje preovladava u sadašnjosti, možemo da naslutimo i prepoznamo neka buduća dešavanja a koja su svakako opisana u »Atlantidi«. Samim tim Pekićeva »Atlantida« postaje i neka vrsta mračnog proročanstva koje se svakako može obistiniti u nekoj, manje-više, dalekoj budućnosti. I to je ono što je najstrašnije, jer čitajući »Atlantidu« i pritom se non-stop osvrćujći na tu prošlost i istoriju koja se na mnogo mesta spominje u romanu, neminovno postajemo svesni da će i konačan ishod u budućnosti, ako se ne dogodi neko čudo, biti istovetan konačnom ishodu u prošlosti. A to je kataklizma. Potop. Smak sveta. Kraj.
Ali kao što smo napomenuli. Ne postoji kraj i ne postoji početak. Postoji to večito kruženje. Kraj nečega je početak nečeg novog i tako u beskonačnost. Kraj ljudske civilizacije nije kraj univerzuma. Nije kraj svega što postoji. Prost primer za to je potop Atlantide.

atlantida potopljena

One Comment

  1. Pingback: Besnilo « eXperiment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com