Atlantida – Borislav Pekić

atlantida-borislav_pekic_v

Radikalan i nekontrolisan razvitak nauke, debalansiranje prirode, zloupotreba njenih ograničenih izvora, perverzija lјudske inteligencije, razaranje duhovnih vrednosti i moralnih standarda, konfuzija uma i duše, zabuna u pogledu svrhe i cilјa postojanja, materijalizacija, mehanizacija i najzad kompjuterizacija života, tiranija velikog broja i jednoobraznosti, kao i besomučnosti individualizma, bitka za prevlast između strana koje su iz veka u vek, u žudnji za što lakšim trijumfom, uprošćavale lјudske vidike, snižavale njihove vrednosti i eliminisale jedan po jedan obzir u njihovom postizanju, dovele su najzad do opšte katastrofe, u tradiciji zapamćene kao Potop.

Borislav Pekić, citat iz romana Atlantida

Atlantida je naučno fantastični roman Borislava Pekića koji je napisan 1988. godine, a koji je kao i Besnilo i 1999 anti-utopijska povest o propasti lјudske civilizacije. Sva tri romana uslovno se mogu smatrati jednom celinom, ali ipak su svojim sadržajem nezavisni jedan od drugog i to je ono što ih sa jedne strane čini samostalnim, a sa druge strane delom trilogije. Nebitno je koji ćete roman najpre pročitati. Ali moja preporuka je da krenete od Besnila, preko Atlantide pa zaklјučno sa 1999.
Ono što ćete prilikom čitanja Atlantide svakako zaklјučiti jeste postojanje dve paralelne istorije na koje Pekić upozorava, koje kroz roman razotkriva i demistifikuje. Prva je istorija koju većina nas lјudi na ovoj planeti, u većoj ili manjoj meri, zna ili misli da zna i prihvata kao istinu. To je istorija koja se uči u školama, fakultetima i kojom se čitava lјudska civilizacija usmerava u određenom smeru a koji je u skladu sa određenim interesima onih koji vladaju svetom. To je ona opšte prihvaćena istorija. Napisana u udžbenicima i knjigama. Emitovana i prezentovana preko svih masmedija. Istorija kojom smo indoktrinirani i samim tim izmanipulisani i obmanuti. Vekovima pa čak milenijumima unazad. Međutim, pored te preovladavajuće istorije laži i obmane, pomoću koje nam se kreira sadašnjost i budućnost, postoji i ona druga istorija. Nepisana. Zabranjena. Antipod opšte prihvaćene istorije. Anti-istorija. U kojoj je skrivena istina i koja se zato skriva od lјudi.
Pekićeva Atlantida ne govori samo o toj drugoj istoriji. Pekićeva Atlantida i jeste ta druga istorija. Istorija koja je jedno potpuno otkrovenje. Istorija koja će poreći i iznegirati sve ono što znate i što ste mislili da znate. Sve ono što ste kroz život naučili i što su vas naučili dobiće senku sumnje. Počevši još od samih početaka lјudske civilizacije pa do današnjih dana. Pitanja kao što su: „Kako su izumrli dinosurusi, ko je bio Isus Hrist i zašto je razapet na krst, šta je glavni uzrok drugog svetskog rata i svih ostalih ratova inače, da li je Atlantida postojala i kako je uništena ili je to samo mit, da li veštice stvarno postoje i šta su one zapravo, ko je osnovao Ameriku i šta je zapravo Amerika…?“ samo su neka od pitanja koja su obuhvaćena Atlantidom i na koja ćete dobiti odgovore samo ako pročitate Atlantidu. I to nije samo puko iznošenje činjenica potkreplјenih raznim teorijama zavere, što je danas i više nego popularno, već je sve to ukaluplјeno u jedan naučno-fantastičan roman protkan elementima trilera i blagog horora. Atlantida je jedna fikcija, anti-utopija, moguća verzija uspona i pada lјudske civilizacije u kojoj je vešto ukomponovana istorija, religija, mitologija, filozofija, antropologija, tehnokratija… Moguća kataklizma lјudske civilizacije koja će proizići iz globalnog rata koji se vodi između robota i lјudi koji su postali svesni da žive u svetu robota. Međutim, između robota i lјudi na prvi pogled nema nikakve razlike. Deluju istovetno. Ponašaju se istovetno. Ipak, njihova unutrašnjost je ono što ih čini drugačijim. Ljudi zasleplјeni tom lažnom prethodno pomenutom istorijom žive u zabludi ne shvatajući da je vreme homo sapijensa pri samom kraju i da ih ima mnogo manje nego što oni misle, da su svuda oko njih humanoidni roboti koji izgledaju kao lјudi i kojima je jedini cilј da istrebe svog tvorca čoveka. Ako je Bog stvorio čoveka po svom obliku, isto je tako i čovek robota stvorio po svom obliku. Shodno tome, ako je čovek okrenuo leđa Bogu i pokušao da zauzme njegovo mesto, mesto svog tvorca, zašto to isto ne bi uradili i roboti? To je glavna ideja vodilјa kojom se Pekić rukovodio dok je pisao ovaj roman. Znači, čovek je, u svom stremlјenju da postigne savršenstvo i moć Boga, razvijao tehnologiju, koja je trebalo da mu na tom putu razvoja bude glavna pomoć i podrška. On je na to gledao i to doživlјavao kao evoluciju i progres homo sapijensa. Međutim, zbog svojih lјudskih ograničenja i nesavršenosti nije bio kadar da vidi kuda ta evolucija i progres vode. Kada je toga postao svestan više nije držao konce u svojim rukama. Već je bio svrgnut sa trona Boga.

aquarius

Glavni lik, Džon Hovland (Karver), tragajući za odgovorima i sopstvenim poreklom, polako počinje da shvata šta se to dešava sa njim samim i celom lјudskom civilizacijom uopšte. Shvata da je sve u šta je verovao i  što je bio učen zapravo jedna velika laž, laž u koju veruje veliki deo svetske populacije, da je istina toliko šokanta i neverovatna da je lјudski um gotovo ne može ni sagledati, a kamoli prihvatiti. To ga na trenutke dovodi do same ivice ludila, stvara ogromnu nesigurnost i nestabilnost i dovodi do maksimalne sumnje u samog sebe. Međutim, tek kada konačno shvati i prihvati istinu kao takvu, uspeva da pozicionira svoje pravo mesto u celom tom globalnom simulakrumu, pronalazi svoju svrhu, a sebi kao lјudskom biću daje krajnji smisao.
Vi kao čitalac, čitajući Atlantidu, polako ali sigurno ulazite u lik Džona Hovlanda i postajete on. Proživlјvate njegove emocije, delite njegove zablude, mučite njegovu muke, patite njegovu patnju, sukoblјavate se sa njegovim dilemama, tražite odgovore na njegova pitanja… Postajete učesnik Atlantide i akter u razotkrivanju najveće zavere od svih zavera. Zavere na čijoj uspešnosti ili neuspešnosti počiva opstanak čitave lјudske civilizacije.
Roman je napisan na takav način da će vas poput vrtloga polako uvlačiti u dubinu Pekićevog „Atlantisa“ satkanog od reči, iz koga se nećete moći da iskobelјate i isplivate, ma koliko mu se suprostavlјali. I nećete imati mira sve dok ne pročitate ceo roman, konstanto se pitajući: „Šta se to dešava i kako će se sve okončati?“. A kraj romana je takav da će vas ostaviti u rebusu i naterati na duboko razmišlјanje. Kraj je takav da nema kraja. Time je Pekić samo hteo da naglasi da ne postoji kraj i ne postoji početak. Postoji to večito kruženje. Kraj nečega je početak nečeg novog i tako u beskonačnost.
Gledano iz ugla današnjice, Atlantida je još uvek vrlo atraktivan i savremen roman, možda više nego ikada ranije, baš zbog toga što se bavi temom evolucije, istorije, moguće kataklizme lјudske civilizacije i čovekove postepene metamorfoze u bio-mašinu, shvaćene i prikazane kao sasvim prirodan proces. Svakako da je danas roman mnogo bliži prosečnom čitaocu nego u vremenu kada je bio napisan i objavlјen (1988. godine) baš zato što mnogi mediokriteti u tim vremenima nisu ni bili svesni u kom pravcu se kreće lјudska civilizacija, niti su mogli da naslute da će u bliskoj budućnosti tehnologija zauzimati sve veći primat u lјudskim životima, pa im je i cela priča možda delovala isuviše apstraktno i potpuno neverovatno. Zbog toga je Atlantida roman današnjice i još dugo godina će to i biti, jer u njemu savremen čovek napokon može prepoznati sebe i konačno sagledati svoju moguću nesrećnu budućnost. Za tu spoznaju svakako treba zahvaliti brzom razvoju tehnologije, koja nam je usled toga omogućila da u nekim grubim okvirima, osvrćući se na stanje stvari koje preovladava u sadašnjosti, možemo da naslutimo i prepoznamo neka buduća dešavanja, a koja su svakako opisana u Atlantidi. Samim tim Pekićeva Atlantida postaje i neka vrsta mračnog proročanstva koje se svakako može obistiniti u nekoj, manje-više, dalekoj budućnosti. I to je ono što je najstrašnije, jer čitajući Atlantidu i pritom se non-stop osvrćući na tu prošlost i istoriju koja se na mnogo mesta spominje u romanu, neminovno postajemo svesni da će i konačan ishod u budućnosti, ako se ne dogodi neko čudo, biti istovetan konačnom ishodu u prošlosti. A to je kataklizma. Potop. Smak sveta. Kraj.
Ali kao što smo napomenuli. Ne postoji kraj i ne postoji početak. Postoji to večito kruženje. Kraj nečega je početak nečeg novog i tako u beskonačnost. Kraj lјudske civilizacije nije kraj univerzuma. Nije kraj svega što postoji. Prost primer za to je potop Atlantide. Ako je Atlantida ikada i postojala…

atlantida potopljena

One Comment

  1. Pingback: Besnilo « eXperiment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com