Pernica

Bila je nedelja. Žešći minus. Hladno da uši otpadaju. Ja sam kod kuće ostao sam sa  klincima.  Supruga je otišla kod prijateljice. Nije mogla da odloži odlazak bez obzira na hladnoću.  Nije više bilo smisla. Već mesecima nije bila kod nje iako je non stop dobijala pozive.  Sela je u auto i otišla. Ja sam se sa klincima prepucavao ko će šta da gleda na TV-u, ko će da igra igrice ili surfuje po internetu. Iako nismo mogli da se dogovorimo ko ko će šta da radi, bilo mi je milo što smo bili u toploj sobi. U jednom trenutku stariji sin mi reče da u 17:00 časova njih dvojica treba da idu na rođendan kod drugara iz komšiluka a da poklon nije kupljen. Ja pogledah na sat. Bilo je 16:30. A još i nedelja. U ovom našem, nazovimo ga, gradu nedeljom ništa ne radi a pored ostalog žena je otišla autom u skitnju. Znači ništa od odlaska u kupovinu. Pat pozicija. Klinci počeše da urlaju. »Kako nema poklona. Pa kako onda da idu na rođendan. Ako nema poklona onda neće ni da idu« i slične dečije priče. Počela je glava da me boli. Bacih se na preturanje po dečijom sobi u potrazi za poklonom. Znao sam da, u svom tom lomu, imaju gomilu novih stvari, neraspakovanih, ali ništa nisam uspevao da pronađem. Posle silnoh preturanja, psovanja i nerviranja jedino uspeh da nađem jednu pernicu. Novu novcatu. Moja keva je iz Nemačke poslala starijem klincu pernicu za školu, ali njemu se nije svidela tako da je nikad nije ni koristio. Nije bila islikana raznoraznim junacima iz  novih crtanih serija i igrica. I zato nije bila in.  Iako je pernica bila sa kvalitetnim priborom koji se teško mogao kupiti kod nas, deci nije delovalo primamnjivo. Prost i jednobojan dizajn je klincima delovao odbojno. Ja sam pokušavao da pronađem još nešto među hrpom igračaka i knjiga, ali samo je ta pernica bila nova. Nisam bio voljan da ista završi kao rođendanski poklon tamo nekom klincu jer je to ipak kupila moja majka svom unuku a i kvalitetni flomasteri, olovke, hemiske su mi prirasle za srce. Međutim, nije bilo drugog izbora. Bio sam priteran uz zid. Vreme je radilo protiv nas. U jednoj ukrasnoj kesi, koju jedva iskopah, ko zna odakle, stavih tu pernicu i jednu čokoladu i pustih klince kod druga na žurku.

Posle jedno par meseci, beše mom starijem klincu rođendan. Žurka je bila u jednom restoranu specijalizovanom za takve manifestacije. Došla je kamara dece. Neke sam poznavao a neke ne. Klinci iz škole i iz komšiluka podivljaše za tili čas. Nisam znao gde mi je glava. Ja i supruga jedva smo ih obuzdavali.  U jednom trenutku na rođendan, sa malim zakašnjenjem,  dođe još jedan klinac koga sam samo znao iz viđenja. Pruži slavljeniku poklon koji on brže bolje otvori. Čim vide poklon sin mi ravnodušno, brže bolje, uruči isti. Bila je to pernica koju smo mi pre par meseci poklonili našem komšiji za rođendan. Ko zna koliko je puta bila rođendanski poklon dok ponovo nije došla kod nas. Kao u Glišićevoj pripovetci »glava šećera«.  Klincima se očigledno nije svidela. Ja je otvorih. To je bila ta pernica, nije bilo sumnje samo su sada u njoj bili stavljeni neki šoderski kineski flomasteri i olovke. One kvalitetne je neko zamenio.  Ja se samo kiselo nasmejah i vratih se smirivanju i obuzdavanju podivljale dece. A pernicu sa novim šoderskim flomasterima mlađi nemirac je već razbucao i ko zna gde bacio.

23 Comments

  1. Pre 25 godina dobijem 10 cm debelu ukoričenu knjigu punu stripova iz središnjih strana Politikonog zabavnika. Pogadjaš: Flas Gordon, Rip Kirbi, Fantom, Mandrak i sve ostalo što sam tako volela da čitam kao klinka. Poklonila mi imenjakinja iz odeljenja. Lepši poklon nisam dobila do danas. Sama je vadila, sredjivala i dala da se ukoriči tvdim povezom. Ko god ju je primetio, takodje se oduševljavao. Išla je iz ruke u ruku sve do trenutka kad sam joj izgubila svaki trag. Jednostavno onaj ko je poslednji od mojih prijatelja uzeo, nije želeo da mi je vrati… DŽaba sam molila… Četvrt veka kasnije, u jednom drugom gradu, u slučajnoj poseti prijatelju, pasioniranom ljubitelju stipova, ugledam nju… Čuo je moju priču ali nije želeo da je proda, kaže:”redak primerak koji mu mnogo znači”. Danas sam mirna u tom pogledu što znam da je u dobrim rukama, ali me tuga povremeno obuzme – nije mi bila sudjena…

  2. Nasmejah se dobro. Pravo da ti kažem, isto i mi radimo. Moje ćerke su dobijale obično nesesere za rodjendane. To je nekako bilo “povljno” i uvek je trebalo. Nakupilo se toga jedno 20 komada. I dan danas, kada treba da se odradi neki rodjendan, koji nije baš jako bitan, vadimo neseser i prebiramo po glavi od koga su ga dobile, da krene “krug” kao kod tebe.
    Nije loše imati u rezervi poklon za hitne slučajeve! ;)

  3. Zanimljiva situacija :lol: Dobro si se snašao ;-)
    Nije mi se desilo da nam se poklon vrati ni u izvornom ni u dopunjenom izdanju :D
    Verovatno zato što mnogo volim da dete na rođendan ponese knjigu…sa ispisanom posvetom naravno :lol:

  4. Dok mi je dete bilo malo, ja uvek kupovala zgodne knjige kada naletim, pa kada prigusti – poklon uvek spreman. Inace, situacije kada smo hteli da se poubijamo su me to naucile.

  5. P.S. I sada kada je “mator konj” isto radim. Kupujem zgodne, i muske i zenske, stvarcice jer jos uvek imamo tendenciju poubijanja, jer on veoma cesto “zagubi” mozak za takve stvari pa mu je onda ceo svet kriv samo ne on sam. Ljubi ga majka.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com