LEONARD NORMAN COHEN (1934 – 2016 – ∞)
Moram priznati da mi je bilo veoma teško da sednem i napišem ovaj tekst iako sam do sada, u svojoj novinarskoj karijeri, napisao najmanje 15 različitih tekstova o Leonardu Koenu. Ponudi da napišem omaž, opirao sam se bezmalo dva meseca. Razloga za to je mnogo. Prvi je taj što sam upravo svoje prve tekstove koje sam objavio sredinom devedesetih, napisao baš o Koenu. Drugo, većina novinara postane svesna da više nema nekog ko im je značio, tek kada napišu slovo o odlasku te ličnosti sa životne scene. Tako je i meni bilo u poslednjih godinu dana i sa Bouvijem i sada sa Koenom i želeo sam da što više odgodim taj trenutak. U ovom veku, veoma je lako putem interneta doći do brojnih i detalјnih informacija o ličnostima i proizvodima, ali konzumenti postaju sve malodušniji i povodlјiviji. Prosto je neverovatno, koliko su se na društvenim mrežama uvećale internacionalne grupe posvećene Koenu, nakon njegove smrti. No, nije se u njima uvećao broj pravih poštovalaca, nego pomodara. Često se u svojim objavama hvale, da su nabavili njegov poslednji studijski album i jednu od knjiga i nehajno pitaju da li je to dovolјno imati?! Mislio sam da je karakteristika balkanskih naroda da shvate koliko je neko bitan, tek kada tog nekog više nema među živima. Međutim, to je očito svetski trend. Danas je, pisati tekstove da bi edukovali lјude, postalo skoro bespredmetno, jer su čitaoci pritisnuti egzistencijalnim problemima, a pritom konstantno bombardovani rijaliti glupostima i reklamama, koje su ih pretvorile u hronične potrošače, postali površni i nezainteresovani za detalјe, koji zahtevaju vreme i uklјučivanje mozga. Koenova dela upravo u punoj meri zahtevaju emociju i sposobnost dubokog razumevanja napisanog i nisu poput trodnevnih tralala radijskih hitova za kafiće ili ispraznih trivijalnih knjiga za plažu. Pritom u medijima sve je više tekstova u kojima se, umesto pune i pravovremene informacije, koja treba imati trajnu vrednost, nalaze senzacionalizam i često autorov narcisoidni, logorejično-skribomanski moto „Vidite kako sam pametan!“. Nasuprot tome, veoma su retki tekstovi, kada već govorimo o Koenu, poput u NIN-u objavlјenog „Lenard Koen – Život protkan sumnjom“ pisca, izdavača i Koenovog višedecenijskog ličnog prijatelјa Vladislava Bajca, posle kog na ovim prostorima svi pisani omaži velikom kanadskom umetniku postaju praktično bespredmetni. Koenova karijera kao pisca trajala je punih šest decenija, a kao kantautora 49 godina i o njemu je napisano mnogo knjiga. No, u većini njih (od kojih su neke prevedene na srpski jezik i objavlјene u prethodnih nekoliko godina), najmanje ćete naći štiva o Koenu, jer se bar dve trećine tekstova odnosi na detalјe o njegovim savremenicima. Izuzetak je knjiga vremešnog kanadskog univerzitetskog profesora Ira-e Bruce-a Nadel-a „Various Positions – Life of Leonard Cohen“, jedina autorizovana biografija Leonarda Koena. Dopunjeno izdanje ovog izuzetnog dela, koje obiluje klјučnim i verifikovanim detalјima iz Koenovog života, bitnim kako za fanove, tako i za buduće istraživače, objavlјeno je pre deset godina i na hrvatskom jeziku pod nazivom „Raznoliki stavovi – Život Leonarda Cohena“ i toplo je preporučujem svima koji bi želeli da saznaju nešto više o Koenu. Pretpostavlјam da će tokom narednih godina biti urađeno i novo izdanje pomenute knjige, u kome će biti obuhvaćena i poslednja decenija njegovog neobičnog života. U doba bivše Jugoslavije, hrvatski književni izdavači i slovenački diskografi, prednjačili su u objavlјivanju Koenovih radova. Posle raspada bivše države, pa sve do skora, za razliku od Hrvatske, u Srbiji praktično ništa Koenovo nije objavlјeno. Zahvalјujući Vladislavu Bajcu i njegovoj izdavačkoj kući, pojavili su se i kod nas prevodi oba Koenova romana i iskreno se nadam da se na tome neće zaustaviti.
Ostalo mi je u sećanju s početka osamdesetih, u vreme dok sam kao osnovac, sa roditelјima živeo u dedinoj kući u Negotinu, da su na jednoj velikoj polici u dnevoj sobi, među brdom LP ploča i knjiga, bile jedna ploča žućkastog omota i manja crvena knjiga, na kojima je pisalo ime: Leonard Cohen. Tada nisam imao pojma da su u pitanju LP „Greatest Hits“ i knjiga „Napredovanje stila“ kanadskog pisca i kantautora Leonarda Koena. Mislio sam da je u pitanju naš književnik Leon Koen. Krajem osamdesetih u Beču, tetka mi je pokazala neobičan srebrnkast kompakt disk na kome je slika tipa koji jede bananu. Nafuran na domaći novi talas i rok, nisam hteo ni da preslušam taj disk. Iz nekih čudnih razloga, skoro da nisam slušao stranu muziku sve do raspada Jugoslavije. U to vreme želeo sam da naučim da sviram gitaru. Iskukao sam od babe i dede novac za akustičnu gitaru i jedva, u jednoj poznatijoj beogradskoj radnji, pronašao primerak ovog instrumenta za levoruke. Pamtim da je gitara bila proizvedena u Istočnoj Nemačkoj. Po preporuci, krenuo sam na skupe privatne časove kod jednog Negotinca i to se pretvorilo u torturu. Bio je prilično nelјubazan, često otkazivao časove i povrh svega, terao me je da sviram desnom rukom i čak bez moje dozvole, pod izgovorom štimanja, obrnuo žice na gitari u položaj za desnoruke. Džaba sam mu pre toga skretao pažnju na to, da su mnogi vrhunski svetski gitaristi levoruki. Bio sam primoran da odustanem i prodam gitaru. Do današnjih dana mi je ostao žal što nisam naučio da sviram, jer bi mi to, siguran sam, pomoglo i u znatno bolјem razumevanju muzike. Onda je usledio niz događaja, koji je sve promenio i kroz koje sam posredno otkrio Koena. U prvim danima srednje škole, u jurnjavi za novim spotovima Filma, Haustora, Mizara i Azre, gledao sam emisiju „Fluid Televizije“ Zagreb. Zaintrigirala me je muzika na najavnoj špici i, raspitavši se kod starijih, saznao da je u pitanju britanski bend The Sisters of Mercy i na kaseti dobio snimak njihovog tada aktuelnog albuma, remek dela „Floodland“. Prošlo je par godina i u međuvremenu otkrio sam sastave: The Cure, The House Of Love, Queen i R.E.M. U tada popularnom časopisu Ritam, koji sam bistrio od korice do korice, saznao sam da je sastav The Sisters of Mercy dobio ime po pesmi Leonarda Koena. Potom sam na MTV-ju video da su bendovi R.E.M. i The House Of Love obradili Koenove pesme i zvučale su super. Ubrzo sam na istom kanalu, jedne večeri video tri Koenova spota u nizu i prilično su me zaintrigirali. Kupio sam CD kompilaciju ranih radova The Sisters of Mercy „Some Girls Wander By Mistake“ i potom saznao, da je naziv tog izdanja zapravo stih iz jedne stare Koenove pesme. No, došao je momenat kada sam morao u vojsku i praćenje muzike morao sam da redukujem.
Po odlasku na fakultet u jesen 1994.godine, jednog nedelјnog prepodneva u bašti SKC-a videh masu lјudi koji nose u rukama diskove, ploče i video kasete. Rekoše mi da je to nedelјni Disko market. Platio sam ulaz, ušao i već na prvoj tezgi videh svežu CD kompilaciju kanadskog sastava Violent Femmes „Add It Up 1981 – 1993“ i odmah iza njega CD izdanje iste one ploče žućkastog omota koja je godinama stajala na polici u kući. Bilo je to pominjana kompilacija „Leonard Cohen – Greatest Hits“. Kupio sam oba diska i uzbuđen otišao kući. Narednih deset godina, praktično nije bilo nedelјnog prepodneva da nisam bio na toj muzičkoj berzi u SKC-u. Koenov disk mi je lagano ulazio pod kožu. Bilo je to doba pre interneta na ovim prostorima i mučilo me je to što je o pojedinim izvođačima, među kojima je bio i Koen, informacija u medijima bilo tek na kašičicu, te sam najviše informacija o Koenu dobijao od znatno starijih muzičkih frikova na pomenutoj berzi u SKC-u. Kupio sam ubrzo Koenov novi koncertni album „Cohen Live“ koji me je oduševio i kako nigde nije bilo teksta o ovom izdanju, seo sam, napisao prikaz tog izdanja, skupio hrabrost i odneo tekst u redakciju popularnog časopisa Vreme zabave (koji sam bistrio još vojničkih dana). Predao sam bez ikakvih očekivanja tekst uredniku Petru Lukoviću. Narednog meseca, pozvali su me iz redakcije da me obaveste da je tekst objavlјen i da dođem po svoj primerak časopisa. Tamo me je ponovo dočekao Pera Luković, pohvalio tekst, rekao mi da donesem nove tekstove i uz primerak novine, dao kovertu sa mojim imenom. Kući sam sav srećan pročitao objavlјeni tekst i otvorio koverat. U njemu je bila za tadašnje studentske prilike osetna suma novca. Dobio sam honorar (ubrzo potrošen na kupovinu drugih diskova na berzi). Pomalo zbunjen jer sam nagrađen za to što sam iz želјe da u vreme sankcija i manjka tekstova (kakve bih želeo da pročitam) i u nameri da informišem lјude o aktivnostima Leonarda Koena, čija me je muzika sve više fascinirala, uđoh u novinarske vode i u njima sam evo do dan-danas. Do kraja studentskog protesta u proleće 1997. godine, već sam imao kompletnu Koenovu diskografiju u CD formatu, kao i par njegovih knjiga koje sam pronašao u beogradskim antikvarijatima i na Sajmu knjiga. Među njima je bio i onaj CD sa srebrno crnim omotom na kome tip u odelu jede bananu – remek delo „I›m Your Man“. Album koji kao nafurani tinejdžer, 6 – 7 godina ranije, nisam hteo ni da otvorim, postao je jedan od najomilјenijih albuma koje sam ikada čuo, tj.jedna od ploča koje nisu i nikada neće biti za prodaju i ujedno jedan od ponosa moje rastuće, nomadske CD kolekcije. Pamtim taj među period, kada sam prvi put zahvalјujući originalnim CD bukletima, imao uvid u originalne tekstove pojedinih Koenovih pesama. Primetio sam, da sam neke stihove, ranije potpuno drukčije shvatao u odnosu na ono kako ih je Koen izneo. U oba slučaja mi je bilo lepo slušati njegove albume i kada sam ih proizvolјno kapirao i kasnije kada sam zalazio u njihovu duboku analizu. Primetio sam i da se deo mojih koleginica, pod mojim uticajem, prilično zainteresovao za Koenovu muziku. S obzirom da u to vreme nije bilo CD-ROM-ova, ni mp3 formata, ni USB fleš diskova, snimio sam im na audio kasete, ko zna koliko kompilacija Koenovih (po mom izboru) najbolјih pesama. Kada su u pitanju na srpski i hrvatski prevedene Koenove zbirke poezije i romani, neka od tih dela svojim teškim stilom i porukama u meni su izazvale priličnu konfuziju. Tu izdvajam hrvatski prevod njegovog drugog romana „Divni gubitnici“ (Beautiful Losers) iz 1966. godine, koji sam pročitao ravno tri decenije nakon što je objavlјen. Čitanje njegovih dela, kako bi bila pravilno shvaćena, zahteva pripremu, prilično predznanje i dosta vremena.
U jesen 1997. godine, pojavila se kompilacija „More Best Of Leonard Cohen”, koja je obuhvatala njegove najbolјe numere iz plodnog perioda 1985 – 1995. Uz pridodate dve numere sa napuštenog studijskog projekta, koji je trebalo da bude objavlјen nakon izdanja „Cohen Live“. U našoj štampi, ponovo niko nije napisao ni reč, ni o tom izdanju. Seo sam, napisao opširnu recenziju, predao je ponovo Peri Lukoviću, koji je tada uređivao drugi časopis, XZ Zabava. Tekst je izašao u decembarskom broju, a pozitivne reakcije na njega, neočekivano su mi otvorile vrata svih domaćih časopisa koji su za temu imali muziku. Prošli su bombardovanje SRJ i smena vlasti u SRJ i Srbiji. Koen se u to vreme vratio u javnost i objavio niz novih studijskih i retrospektivnih izdanja o kojima sam takođe pisao bez izuzetka. U momentu kada je Koena brutalno pokrala bivša menadžerka, bio sam jedan od urednika beogradske muzičke televizije Metropolis i, igrom slučaja, među prvima u svetu objavio vest o tome šta se dogodilo Koenu. Te godine videh na čuvenom fan sajtu LeonardCohenfiles.com, da će jedno u nizu poznatih internacionalnih okuplјanja Koenovih obožavalaca Leonard Cohen Event biti održano na grčkom ostrvu Hidra, na kome je Koen nekada živeo i stvarao. Poželeo sam da prisustvujem toj omaž manifestaciji i prijavio se. Ubrzo sam dobio program dešavanja u okviru manifestacije, ali i cene transfera, smeštaja na ostrvu i kotizacije za učešće. Bile su previsoke za moju tadašnju uredničku platu i na moju veliku žalost morao sam da odustanem.
Počev od devedesetih, bio sam, u zemlјi i inostranstvu, na mnogim muzičkim festivalima i koncertima kako domaćih, tako i inostranih bendova. Da ću prisustvovati Koenovom koncertu, nisam očekivao ni u najluđem snu. Goreo sam od želјe da nađem snimak bar jednog celog Koenovog koncerta iz 1988. ili 1993. godine. U video ili audio formatu, bilo mi je svejedno, samo sam želeo da bar posredno prisustvujem jednom takvom događaju i zamislim kako je stvarno naći se i uživati na njegovom koncertu. Potraga je trajala veoma dugo, jer sve do negde 2006. godine, nisam uspeo da nađem ni jedan snimak celog Koenovog koncerta sa dve prethodne turneje. Onda su se u rano proleće 2008. godine, pojavile informacije da se Leonard Koen priprema za veliku turneju. Ubrzo su se pojavili termini severnoameričkog dela turneje, ali i letnji termini koncerata u Evropi. Ugledao sam da 12. jula nastupa u Amsterdamu, gde mi je u to vreme živela sestra, i rekao sebi da preći ću tih 1800 kilometara i otići na koncert pa makar mi to bilo poslednje u životu. Tokom moje posete Amsterdamu, kiša je neprestano lila i bilo je hladno, kao da nije bilo leto. Sva sreća te subote kada je bio koncert, nije bilo padavina, pogotovo što je koncert bio na otvorenom.
Pre podne sam iskoristio za pres posetu Muzeju Van Goga i kada sam, posle obilaska, hteo da uđem u deo jednog od preostalih spratova, rečeno mi je da je upravo zatvoren zbog privatne posete. S obzirom da sam u prethodnih sat vremena video ogroman broj Van Gogovih dela i predmeta, uputio sam se ka izlazu. U tom momentu potpuno neočekivano, praćen povećom grupom lјudi, pojavio se stariji čovek sa šeširom i zamakao ka nekom prolazu. Iako sam iza sebe imao bezbroj susreta sa poznatim ličnostima i uradio sa njima intervjue, rešavajući sve prepreke, u tom momentu u muzeju, impresioniran, nisam mogao da nađem pravi, pouzdan i ubedlјiv argument, koji bi me, pored međunarodne novinarske legitimacije, koju sam imao kod sebe, u tom trenutku doveo u njegovu neposrednu blizinu, da mu bar pružim ruku i uzmem autogram. Uveče, kada sam došao u Westergasfabriek, gde je bio zakazan koncert, u fan-pitu pred binom bilo je već dosta lјudi i nisam mogao da prodrem u prvi red. Niko mi nije pravio problem oko unosa fotoaparata, te sam tokom koncerta napravio puno fotografija, trudeći se da ipak što više uživam u koncertu, a manje u pogledu kroz objektiv poput japanskog turiste. Nažalost, u to vreme sam imao glupi Fuji ultrazoom fotoaparat, koji je davao fotografije problematičnog kvaliteta, što se može primetiti i na priloženim fotografijama, koje sam snimio na Koenovim koncertima u Amsterdamu i Beogradu. Kada se, praćen ogromnim aplauzom, Koen pojavio na sceni, ponovo sam se osetio kao da sam video neko božanstvo, identično kao kada sam januara 1990. godine u Nišu, upoznao Juru Stublića, lidera zagrebačke grupe Film i mog najvećeg tinejdž-heroja. Bezmalo trosatni koncert je imao dva dela i potom još dva bisa i bio jako dobar, a tome je doprinelo i savršeno ozvučenje. Koen je u svojoj sedamdeset četvrtoj godini bio energičniji, ali i profesionalniji od mnogih upola mlađih lјudi. Zasmetalo mi je to što je veći deo koncerta bio po dnevnom svetlu (s obzirom na to da što više idete ka severu Evrope u letnjem periodu, mrak pada znatno kasnije), ali i što Koen nije izveo priličan broj pesama, koje spadaju u moje favorite, kada je njegov opus u pitanju). Po završetku koncerta, šokirale su me cene na odlično snabdevenim štandovima njegovog Tour Merchandise-a, gde nije bilo odevnog predmeta ili suvenira jeftinijeg od 30 evra.
Tokom narednih meseci, kada se na njegovim zvaničnom sajtu pojavila vest da će turneja biti nastavlјena i da će i narednog leta Koen nastupati u Evropi, krenuo sam da zovem jednog po jednog srpskog organizatora koncerata, te direktore velikih dvorana i festivala (sa kojima sam sarađivao prethodnih godina) i da ih ubeđujem da dovedu Koena u Srbiju. Redom su me odvraćali rečima da je organizacija Koenovog koncerta prilično skup, obiman i kod nas teško izvodlјiv projekat. Tako da me je informacija iz sredine proleća 2009.godine, da će Leonard Koen 02. septembra te godine prvi put nastupiti u Srbiji, i to u beogradskoj Areni, veoma, veoma iznenadila. Sredinom juna, i to prvog dana za kada je najavlјen početak prodaje (za naše uslove nimalo jeftinih) karata za njegov koncert, bukvalno, među prvima sam se našao pred blagajnom Arene, ali je početak prodaje iz nekih razloga bio pomeren za dan kasnije. S obzirom da sam morao narednog dana da putujem na par nedelјa u inostranstvo, prijatelјici koja se izjasnila da hoće na koncert sa mnom, dao sam novac kako bi sutra kupila karte za prvi red partera. Ona je otišla tek tri dana kasnije da kupi karte i od preostalih, najbliže bini je bio tek trinaesti red partera, više od 30 metara udalјen od bine, a po identičnoj ceni kao i prvi red. Pozicije sam saznao tek par dana pred koncert, jer je vešto ćutala o propustu. Tih dana pred koncert, zvalo me je mnogo kolega iz beogradskih redakcija, za izjave o Koenu. Očekivao sam da će u Areni biti organizovana pres konferencija, na kojoj ću konačno uspeti da upoznam Leonarda, ali do nje na žalost nije došlo. Pre koncerta, u holu Arene video sam da je tour merchandise bio znatno siromašniji nego prethodne godine u Holandiji. Na ulasku u dvoranu šokirala me je udalјenost XIII reda od bine. Sa te pozicije, nije se ništa moglo dobro ni videti, ni čuti (usled slabog ozvučenja). Izbor pesama je bio savršen, koncert pola sata duži nego u Amsterdamu, Koen u formi i raspoložen, ali iz tog nesrećnog reda ništa nisam mogao da doživim u pravoj meri. To prijatelјici baš nikada nisam mogao da oprostim. Uradio sam nešto malo fotografija, tokom bisa.
Toliko sam bio razočaran nemogućnošću da uživam u vrhunskom događaju, da sam odustao i od pisanja recenzije koncerta. U želјi da nadomestim propušteno u Beogradu, naredne godine kupio sam kartu za Koenov koncert u Zagrebu. U prestonicu Hrvatske kročio sam prvi put posle dvadeset godina. Odvojio sam se od nekih kolega u želјi da obiđem što više obeležja Zagreba. Mesto u zagrebačkoj Areni, za koje sam imao kartu, bilo je na tribinama potpuno nasuprot bini, sa koje se sve moglo dobro čuti, ali ne i videti, te sam odustao i od fotografisanja. Pozicija je zahtevala mnogo gledanja u video bimove. Koncert je imao sličnu set listu kao beogradski, ali trajao je nešto kraće, tako da sam samo delimično nadoknadio izgublјeno u Beogradu.
Narednih godina, do mene su lako stizali sveži video zapisi sa Koenovih koncerata u drugim delovima sveta, na kojima je bio primetno da je Koen u slabijoj formi, da teže peva, te da su nešto izmenjeni instrumentalni aranžmani. U nameri da ne srušim svoje utiske o visokim standardima Koenovih koncerata, leta 2013. godine propustio sam Koenove koncerte u pulskoj Areni i lјublјanskoj dvorani Stožice. Poput početnih stihova pesme „Famous Blue Raincoat“, dvadeset prvog dana decembra 2013. godine nastupom u Oklendu na Novom Zelandu, Koen je okončao pet i po godina dugu svetsku turneju. Koen se na samom kraju tog koncerta, umesto da simbolično otpleše kao na ranijim nastupima, samo naklonio i zahvalio publici, skinuo šešir i laganim korakom otišao sa scene. Verujem da ni on tada nije znao, da će to zapavo biti i poslednji koncert u njegovoj višedecenijskoj karijeri. O, za kriterijume zagriženih fanova, nešto slabijim Koenovim koncertima tokom 2013. godine, svedoči i zvanično izdanje „Live in Dublin“. Ovaj fantastično opremlјeni trostruki CD + DVD set, sadrži 30 numera tj.zapis celog njegovog nastupa u prestonici Republike Irske 12. septembra 2013. godine. Iako se na njemu nalaze koncertne verzije praktično svih njegovih najznačajnijih pesama, usled pomenutog nešto težeg Koenovog pevanja i džeziranih aranžmana, ovo izdanje nije doseglo nivo njegovih koncertnih izdanja „Live London“ iz 2009. i „Songs from the Road“ 2010. godine. Ova dva izdanja zapamtio sam i po tome što mi je, kada su stigla u istoj pošilјci, matora carinica u pošti u Savskoj ulici u Beogradu, lihvarski razrezala carinske i poreske troškove, koji su premašili cenu samih diskova. Džaba sam joj pokazivao novinarske legitimacije i da su mi ta izdanja potrebna za pisanje tekstova. Izdanje „Live In Dublin“ naručio sam sa nemačkog Amazona i vrlo brzo mi je stiglo. No, čekala su me nova neprijatna iznenađenja u vidu ovdašnje visoke carinske i poreske takse na pošilјku (iako je pošilјka koštala znatno manje od zvanično propisanog limita) i posebno frustrirajuće ono kada sam video da je ceo luksuzni CD & DVD set praktično smrvlјen. Usledili su kontakti sa Amazonom i preganjanje sa srpskom poštom. Analizom se ispostavilo da je pošilјka oštećena nakon dolaska u Srbiju i, bez obzira na to, Amazon mi je ekspresno poslao novi primerak, obavezavši me da im pošalјem oštećeni primerak. No, Pošta Srbije me je ponovo izložila visokim troškovima slanja oštećene pošilјke u Nemačku, te kašnjenjem njene isporuke nemačkoj pošti. Naravno, carina me je olešila i za pristigli neoštećeni primerak. U to vreme kontaktirali su me iz nemačkog Amazona da potvrde prijem oštećenog primerka i pitali me da li sam zadovolјan isporukom novog primerka. Bili su šokirani kada sam im rekao da su me ovdašnja pošta i carina izložile novim visokim troškovima i tražili mi skenove dokumentacije. Nekoliko dana kasnije refundirali su mi sve troškove kojima su me neopravdano izložile ovdašnja carina i pošta. Toliko o profesionalizmu velikih zapadnjačkih korporacija i gramzivosti i javašluku ovdašnjih državnih firmi i institucija. Naredne dve godine nisam propustio da pazarim nova Koenova izdanja, ali uz široko zaobilaženje pošte. Pre dve godine, preko prijatelјa iz Hrvatske (pošto kod nas nisu objavlјena), kupio sam tamošnja izdanja knjiga: Ira B. Nadel – „Raznoliki stavovi – Život Leonarda Cohena“ i obimni izbor iz poezije Leonarda Koena „Lijek za lјubav 1956–2006“. Knjige u Hrvatskoj inače mnogo koštaju, te sam i ja te dve knjige morao dosta da platim, ali se u želјi za ličnim posedovanjem izuzetnih dela kakva su pomenute knjige i ne pita što toliko koštaju i ne cenka oko njih.
Nešto mi je uvek govorilo da će Leonard Koen uspeti da prevali i svoju 90-u, te sam prošle 2016. godine optimistično čekao njegov 14. studijski album, u veri da će Koen narednih godina snimiti bar još dva. No, krajem jula, videvši neke nove Koenove fotografije i pesimističnu poruku upućenu povodom smrti njegove velike lјubavi Marianne Ihlen, shvatio sam da se Koen predaje.
Tom uverenju približio me je i mračan ton kojim obiluje njegov album „You Want It Darker“ kada se krajem oktobra pojavio. Međutim, malo je reći da sam bio šokiran 10. novembra, kada se u svim svetskim medijima pojavila vest da je Leonard Koen preminuo tri dana ranije i da je već bio sahranjen, pre objave vesti.
Ovo je vrlo verovatno moj poslednji tekst u karijeri o Leonardu Koenu. Mislim da sam u poslednje 22 godine baš dosta pisao o ovom velikanu. Voleo bih i iskreno se nadam da će neko mlađi, dovolјno pismen i zaintrigiran Koenovim delom, u budućnosti imati želјu da nešto lepo napiše o njemu i recenzira nova omaž izdanja, kompilacije, arhivska izdanja, kao i njegove neobjavlјene snimke i štampanu poeziju, kada budu bili objavlјeni.
Tekst objavlјen u Buktinji broj 50
Bronislav Radulović – Bronko, odrastao i završio osnovnu školu u gradu Hajduk Velјka i Mokranjca, srećom ne stekavši nijedan porok. Ušao u novinarstvo zbog fascinacije pojedinim JU rok intervjuima, lepim ženama i delima Leonarda Koena. Bio novinar i urednik više domaćih časopisa, TV stanica i veb portala. Objavio više stotina tekstova i oko 2000 TV priloga i intervjua. Voli da fotografiše inspirativne zalaske Sunca. Mašta o supersportskim automobilima i Australiji. Voli da putuje, ali ga nervira to što ne zna gde će ga narednih decenija putevi konačno odvesti.