Ženio se nikada nisam. Zašto? Hm… Slušajte… Imam dvojicu sinova. Vole me premda nikada nisam spavao sa njihovim majkama. Ženio se nikada nisam možda i zbog toga što volim da jedem isključivo ono što mi se jede, što, kada vidim da neko mnogo, i čudno jede, izgubim apetit.
Nikada se nisam ženio, možda i zbog toga što se tako udubim u samo jednu misao, te zapostavim ostale, te zapostavim sve ostalo.
Ipak, jedno obično pitanje mlađeg sina pokrenulo je nepokretnosti unutar definicija koje brane moju misao.
– Tata, zašto ti ne živiš sa nama?
– Ha, tata, zašto ti ne živiš sa nama? – ponovio sam razrogačenih obrva.
Odveo sam lice u osmeh. Setio se ulice kojom sam prolazio kao dvadesettrogodišnjak. Kada me je trinaestogodišnjak zaustavio.
– Čiko, imate li cigaru? – pitao je.
– Imam. A, kako si me to nazvao… Čiko?
– Da, pa šta?! – odgovorio je.
Morao sam da odgovorim i ja.
– Pa… Znaš, mama i ja ne možemo da živimo zajedno.
– Zašto? – pitao je, a i ja sam sebe, nekoliko puta nakon što je otišao.
Odgovora nije bilo. Sa mnom i bilo kojim odgovorom nikada nije bilo lako sarađivati. Prosto, ne ležimo jedan drugome, uvek nas zbune pitanja. Ipak, utešio sam se činjenicom da je u godinama kada mu samo treba otac, bez obzira na to što mi je misao golicala i ideja o majci kojoj treba muž.
Njegova majka je… ne tako lepa žena, ali jako iskrena i dobra. Ne, nije da patim od iskrenosti i dobrote, samo hoću da sam iskren i dobar u ovome što hoću da vam kažem… Koliko sam je iskreno voleo, toliko nisam mogao da joj objasnim zašto ne mogu da živim sa njom.
Sutradan sam zakasnio na posao koji sam obavljao sasvim slučajno. Došlo mi je društvo u stan, majka je sređivala neke papire u vezi sa Crvenim krstom, a ja sam s vremena na vreme odlazio u drugu sobu kako bih dorešio neki problem, u to vreme tako mio. Majka je primetila i skinula naočare.
– Batali studije ili ćeš poludeti!
Tako je i bilo. Najbolji prijatelj me je zaposlio bez pitanja, a matematiku sam batalio, dva ispita pre nego što bi mi kučići pojeli diplomu.
– Zašto kasniš?
– Mislio sam noćas o svojoj porodici.
– I?
– Šta i? Zakasnio sam.
Budala. Nikada neće saznati kada ću mu zatrebati. Tako sam ostao bez posla i rešio da nikada više ne radim. Da objavim roman i živim od prodaje knjige. Da, da… Nikada se nisam ženio i imao sam vremena da samo sedim i razrađujem kraj. Mala rasprava o vremenu iz Čarobnog brega postala mi je bliska. U svakoj od situacija u kojima bih se postavljao, ostajao bih čist, i kao prozaist, i kao poeta, i kao kritičar, i samo zbog te čistote koja sve više postaje čistoća, sasvim naprasno, jer je u svakoj situaciji bilo isuviše dokonosti, rešio sam da skratim (ili produžim) svoje vreme, ustao i otišao da se okupam pre no odem u posetu svom mlađem sinu…
Usput sretoh starijeg sina. Ko zna koliko već dana neočešljan, zaista je ličio na mene.
– Tata, zašto ti ne živiš sa nama? – upitao je nakon što smo se poljubili.
– Pa, sine, mama ima drugog muža…
– Nema, tata je prekjuče umro.
– Umro!?
Poželeh da pomirišem nešto najlepše na svetu, samo kako bi me na miru ostavio neopisivi bol. Muž žene mog deteta bio mi je najbolji prijatelj. Toliko o prijateljstvu, pomislio sam. Nije mi ništa pričao.
– Kako?
– Pa, mislim da ga je mama ubila… A što nećeš da živiš sa nama? Hajde k nama…
– Baš sam pošao tvom mlađem bratu… Rođendan mu je…
– Rođendan mu je bio, nisi bio…
– Tako se kaže kada nekome moraš u posetu… Doći ću, obećavam…
– Mrzim svog mlađeg brata! On me ne voli.
Naravno, ništa mu nisam rekao na tu opasku. Mislio sam da je bolje da se ni jednoj majci ne mešam u vaspitanje. Mislio sam kako nikada nisam mislio o smrti najboljeg prijatelja jer bi me ishod previše izvlačio iz samoga sebe kada sam ušao u ulicu koja je nosila moje ime. Ušao sam u zgradu i pozvonio na vrata broj dvadeset i četiri.
– Zdravo.
– Zdravo, otkud ti? Uđi…
Htela je da me poljubi, ali kao i uvek, ostao sam hladan. Uvek tako postupim i osetim se glupljim, ali ono što činimo znajući da nas čini glupljim treba negovati. Treba sebe spuštati. Nasmejala se. Ja nisam.
– Kako si? – upitah.
– Kao i ovo vreme – rekla je znajući da mrzim taj odgovor.
– Zašto se ne udaš? – procedih spuštajući se na dvosed.
– Za koga? – rastopi pristavljajući za kafu.
– Za mene – podgrejah se.
– Oho! Kako da promenim sebe? Samo putem promene! – isparafrazira EKV.
– Dobio sam otkaz. Razrađujem kraj…
– Romana?
– Da!
– Ha-ha-ha! Ponovo pišeš?
– Tako nekako…
– Ne dolazi u obzir. Od čega ćemo živeti? Nemoj mi ponovo mitove… Popij kafu i odlazi.
– A dete?
– Pusti dete. Budala, zanesenjak…
– Na oca?
– Na oca.
– Da… Uostalom, to te nikada nisam pitao… Priznajem, nije mi bilo ni važno… Ali, sada jeste – kako je dete moje?
– Veštačka oplodnja. I ona i ja.
– I ona? Jesi li čula da je umro?
– Jesam… A, kako je drugačije bilo moguće? Obe smo te volele… Želele smo tvoju decu.
– Sada deca hoće da živim sa njima…
– Ali to je neizvodljivo!
– Da – nekako zadovoljno popih poslednji gutljaj kafe – znaš…
– Znam…
– Volim i ja tebe…
– Znam, znam…
I baš tada u stan uđe sa reketom u ruci naš sin. U majci sa likom Novaka Đokovića koji plače.
– Hej, ćao, tršo… Znaš da ipak neću živeti sa vama?
– Hooćeš…
– Neće – reče mu mama i ode u kupatilo.
– Tata, bojim se…
– Eh, bojiš se… Nego reci mi, zašto ti ne voliš brata?
– Zato što on mene mrzi.
– Je l’ se mama druži sa njegovom mamom?
– Da. Na poslu, a i idu u šetnje. One te, tata, mislim, više ne vole… Znaš kako se bojim?!
– Čega se bojiš?
– Svega toga – rekao je i sklopio oči.
Takav je od malena. Kad sklopi oči, sklopio ih je. Mislim da ih je otvorio tek kad sam izašao na ulicu, koja nosi moje ime. Šta ću? Možda je i tu na mene? Jedno dete – jedna briga, dva – dve brige. Uputio sam se sada starijem sinu. Gledam da održavam obećanja iako, znam, mnogima nije stalo do njih. Na trgu sretoh jednog od bližih prijatelja. Prosio je. Ostavih mu nešto sitnine i pozdravih ga.
– Zdravo i produži – tako je glasila njegova sintagma.
– Gle! Šta ti je?
– Ne pitaj me šta mi je! Ništa! Samo produži.
– Vidi ga!? Šta je?
– Šta je? Pitaš šta mi je? Pokazaću ti šta mi je.
Ustao je, pogledao i udario pesnicu. Zatim još jednu i još nekoliko. Pao sam, našutirao me je, rečju, pretukao. Nisam verovao šta mi se dešava. Nisam mogao da se skoncentrišem ni na koji miris. Krvav, ponižen i pretučen skrenuo sam u ulicu koja nosi moje prezime. Ušao sam u zgradu i pokucao na vrata broj dvanaest. Otvorio je on.
– Tata, šta ti je?
– Gde je mama?
– U kupatilu… Već ceo dan… Šta ti je?
Šta odgovoriti? Znam, nebo je sijalo, oblaci su bili puni žileta. Padao je escajg. Sa neba je neka žena trljala crvene ruže. Zatim ih je žvakala. Bio je to pionirski prizor. Onda ju je neki čovek uhvatio otpozadi i tako počeo da jebe. Razvalio sam vrata.
– Tata, šta ti je?
Ugledao sam je mrtvu na pločicama. Bila je toliko lepa da nikada nisam mogao shvatiti da li je iskrena ili dobra. I sada je bila tako lepa. Lepotica na pločicama.
– Znao sam da je mrtva!
– Nije, sine, spava… U jebote…
– Ne psuj, tata…
– Neću više… Kaži mi, zašto ti mrziš svog brata!
– Zato što on mene ne voli, rekao sam ti… Lažeš da spava…
– Ocu se ne govori da laže… Trebalo je da te tome majka…
– Majka me tome nije naučila!
– Otvori…
Otvorio je vrata svom bratu. Kako su se ugledali, tako su se potukli. Bilo je neverovatno koliko se nisu štedeli. Ovaj je mlađi, ali ne popušta. Nisam više mogao da ih gledam. Nisu ni primetili kada sam otišao. A otišao sam jer mirisa nigde nije bilo. Nigde. Sem možda kod nje. Otvorila je vrata. Pitao sam je, samo iz navike, kako je.
– Kao i ovo vreme.
– Ona se ubila.
– Znam. Lepo te je sredio…
Htedoh da pitam na šta misli kada mi to kaže, ali ugledah čudan prizor. Iz plafona, odmah do plafonjere, privezana o kukicu koju ranije nikada nisam primetio, visila je omča.
– Šta je ovo?
– Omča!
– Znam da je omča, ali šta će ovde?
– Onda pitaj šta će ovde omča, a ne šta je ovo… Ja sam je postavila.
– Ti?
– Ja! Rakija?
– Daj…
– Pij – rekla mi je nakon što je grubo spustila flašu na sto.
– Iz flaše?
– Aha…
I popih… Bogami… Dok sam natezao, ona se popela na stolicu, provukla glavu kroz omču i… Ne dao bog nikome… Ustao sam, ali joj nisam mogao pomoći. U stvari, nije htela da joj pomognem… I šta drugo? Popio sam ostatak rakije i krenuo. Krenuo deci kojoj sam jedino još ja ostao. Ali u stanu ih nije bilo. Ili ih ja tada nisam video, ne znam… Nešto kasnije saznao sam da je dolazila policija i hitna pomoć… Vesti o meni putuju najbrže na svetu, ubrzo su svi saznali da je život sebi oduzela i majka mog drugog deteta. Obojica su plakali kako ja nikada u životu nisam. Dobro, meni se majka ubila kada sam imao mnogo više godina. Bilo mi ih je baš žao, a pogotovo kada su nam rekli da bi najbolje bilo da ih prihvati Centar za socijalni rad.
– Pa, dobro…
– Tata…
– Tata…
– Ništa vi ne brinite… To je samo trenutno – tako sam im rekao.
I nisam bio u pravu. Ali da vam sada o tome ne pričam. Eto, kažem vam, ja se nikada nisam ženio. Nisam još uvek ni onaj kraj razradio… Moja deca su sada ljudi i nemaju dece. Ne znam da li se ne vole ili mrze. Svakako, ja se nisam nikada ženio, a do smrti gajio sam ruže.
Priča objavljena u Buktinji 47.
Stevan D. Jovanović (1979) profesor srpske književnosti i jezika iz Donjeg Milanovca. Živi i radi u Zaječaru. Poslednjih godina objavljivao je u časopisima Gradina, Razvitak I Buktinja. Ima dve knjige poezije ,,Savremena poezija duha i tela” (Alma, 2010), ,,Iz pesme” (Centar za kulturu grada Zaječara, 2013) i dramu ,,Još jedan školski čas” (Centar za kulturu i turizam grada Zaječara, 2014)