Desio mi se jedan čudan događaj. Jurio sam gradom kao da me ganjaju furije. Korak po korak, šibao sam trista na sat. Misli su još brže šibale. Milion obaveza je čekalo a vremena premalo. Šta pre uraditi. Kuda pre otići. Nisam primećivao ništa i nikog oko sebe. Samo sam pičio. U jednom trenutku bacih pogled ka trotoaru. Videh novčić. Ali dok je moj um registrovao to što je oko videlo, prođoh nekoliko koraka. Zastadoh na trenutak. Zaključih shodno veličini novćića da je u pitanju bilo pet dinara. Razmišljah nekoliko sekundi i nastavih dalje svojim putem, ostavivši petodinarac iza sebe. Posle jedno pedesetak metara ponovo se desi ista situacija. Ponovo videh pet dinara pokraj kojih projurih. Ponovo sam zastao na sekund i ponovo nastavih dalje ne vrativši se i ne uzevši novčić koji mi se našao na putu.
Celim daljim putem razmišljao sam o ta dva novčića. Možda je trebalo da ih uzmem? Novac se dvaput našao na mom putu, a ja ništa. Produžio sam dalje. Odbijao sam novac od sebe, što bi rekli sujeverni ljudi. Jeste da tih deset dinara ne vrede mnogo, ali su se ipak našla na mom putu. Da li to znači da ne cenim novac ili pak da mi novac ništa ne znači? Sa druge strane, to je govorilo koliko je naš dinar obezvređen. Tih pet dinara nisu vredela par sekundi mog vremena. Par koraka unazad i saginjanje da bi se uzela. Ocenio sam da mi je to vreme koje bih izgubio za njihovo uzimanje mnogo više vredi nego sama vrednost kovanica. A šta bi bilo da je umesto pet dinara bilo pet evra. Svakako da bih se vratio da ih uzmem. Pet evra je šesto dinara. A šesto dinara nije mala para.
Juče sam bio u supermarketu. Kasirka provlači namernice kroz barkod čitač. Barkod čitač pišti. Cifra na ekranu se posle svakog pištanja povećava. Račun je iznosio 2004,89 dinara. Ja sam imao samo 2000 u novčaniku. Neprijatna situacija. Glupo mi. Ali kasirka navikla na to. Narod nema para. To se svaki dan dešava. Da neko nema dovoljno novca. Odmah se setih tih pet dinara. Da sam ih uzeo, sada bih imao dovoljno. Rekoh: “Doneću drugi put. U toku dana, sutra”. A došlo mi u zemlju da propadnem od sramote. Pokupih kese i krenuh ka izlazu. Čim izađoh iz prodavnice, posle desetak koraka ugledah novčić na trotoaru. Zastadoh, sagnuh se i uzeh ga. Bio je to novčić od pet dinara. Nasmejah se slučajnosti ili pak sudbini i krenuh nazad ka supermarketu da vratim svoj dug od pet dinara.