Dana 04.04.2015. godine u Nitogenu, u klubu Cinema, nastupio je niški band LANGUAGE SEX VIOLENCE. Normalno je da sam bio. Zajebao bih se da nisam. Baš zajebao. Svirka kakva mi je trebala. Psihodelična muzika sa još psihodeličnijim tekstovima. Njih četvoro. Riba svira bas. Totalno atipično, naročito za Nitogen.
Da se ne bi pogrešno razumeli. U Nitogenu su svirke redovne. Luča se maksimalno trudi da rock and roll i underground muzika preživi u ovom našem pokušaju od gradića. Verujte mi da to nije nimalo lako u ovom vremenu u kojem caruju „crne hronike i harmonike“, ultra popularni riality projekti i mnogobrojne takmičarske emisije za najbolje pevače i pevačice. Zato mi je muzika LANGUAGE SEX VIOLENCE-a legla kao pesnica na oko. Veče je počelo poezijom upotupnjenom tihim i psihodeličnim elektronskim instrumetalima što je čitav događaj podiglo na viši nivo. Nakon toga usledila je svirka. Post punk, new wave, psychdelic rock, ili neka varijacija toga. Čist eXperimentalan zvuk, prilično težak i dubok širio je svoje vibracije našim malim gradom sa epicentrom u klubu Cinema. A ja sam uživao maksimalno.
Mislim da je uspeh svakog muzičara ako muzika koju svira i stvara izazive emocije kod slušaoca odnosno publike i da je suština u toj povezanosti koja nastaje između umetnika i publike posredstvom muzike. Meni se to dogodilo tokom nastupa LANGUAGE SEX VIOLENCE. Nije to bila klasična svirka. Prosto krljanje gitarama. Ne! Bio je to jedan performans. Muzika sa stavom. Muzika sa poentom. Muzika sa idejom i porukom. Bes i nezadovoljsvo manifesovani kroz muziku. Seks i nasilje ispoljeni jezikom gitara i bubnjeva. Kada je Peđa krenuo da peva, kada su krenuli ti vapaji za pomoć, krici upozorenja i osude, kritike i samokritike, blago je reći da sam se naježio. A muzika je bila i više nego dobra potpora tom prilično emotivnom i euforičnom pevanju. Psihodelija izazvana posredstvom muzičkih instrumenata i dubokog muškog vokala obuzela mi je misli i ja sam kao hipnotisan zalutao u tu muzičku distopiju, taj svet koji je svirajući LANGUAGE SEX VIOLENCE preneo i doneo i u naš Nitogen.
Kada bih trebalo da definišem muziku koju sam slušao tokom preksinoćne večeri, morao bih da vam kažem da bih bio u velikom problemu. Meni je prilično prijala ali hajde da budem stereotipan i da ipak kažem i ja koju reč o uzorima. Možda grešim, jer ovo je moj prvi susret sa LANGUAGE SEX VIOLENCE-om ali mene je sam nastup pevača i njihova muzika najviše podsetila na Ian Curtisa i Joy Division, ali ne samo na njih. Bilo je tu segmenata i Jello Biafre i Dead Kennedysa, a ako se osvrnemo na našu muzičku scenu, neminovno bih morao da spomenem i Čontu i Pekinšku Patku i verovali ili ne Idole.
Sve u svemu, odlična svirka. Oporavak za moj centralni nervni sistem. Lek za dušu. Injekcija pozitivizma za jedan izvestan vremenski period. Antivirus za opaku epidemiju neukusa, primitivizma i banalnosti koja odavno hara ovim prostorima.
DA! Tako je na mene delovao LANGUAGE SEX VIOLENCE. Harizmatičan pevač koji emotivno proživljava i prenosi na druge ono o čemu peva. Muzičari koji dobro poznaju svoje muzičke instrumente i jedni druge. I to se čuje. I to se vidi. I to se oseća. Ali da biste shvatili sve ono što sam napisao moraćete LANGUAGE SEX VIOLENCE da doživite uživo i slušati glasno. Dok vam ne puknu bubne opne! I tek onda ćete shvatiti!
Svaka čast momci i devojko. Bili ste odlični. Jeste da nas nije bilo puno ali zar je to bitno. Oni koji su trebali da budu, bili su. Žao mi je što nije bilo prilike da malo popričamo. Ali biće novih prilika. Tome se iskreno nadam. Pozdrav iz Nitogena.
Fotografije preuzete od SSSkale