… I živeli su dugo i srećno u radosti i veselju…
Živeli, živeli i konačno umrli, prvo on a odmah potom i ona, skrhana od bola i tuge za svojim životnim sapAtnikom. Prepuklo joj srce od žalosti i tako je izdahnula.
Ali više niko za to nije ni bilo briga. Njihovi najbolji prijatelji odavno su već truleli i odavno su bili oplakani. A njih, njih nije imao ko da oplače. Njihova deca se nisu čak ni potresla a kamoli pustila po neku kap suze i tako dokazala da im je bar malo bilo žao. Ne ona su živela dalje kako je život tekao svojim tokom.
Vreme je polako prolazilo, oni su lagano ali sigurno tonuli u zaborav (ako ih se neko zapravo i sećao). Nadgrobne ploče polako su se tarale protokom vremena. Urezana imena na njima sve više su se brisala i sve više su bila prekrivena mahovinom. Slike su postepeno bledele i vremenom postale nejasne. Svakim danom sećanje na njih je isčezavalo sve više čineći ih dalekom prošlošću.
Godine su prolazile, umrla su i njihova deca i deca njihove dece. Na mestu gde su oni nekad bili sahranjeni sada su bile neke druge grobnice nekih mnogo svežijih mrtvaca. Njihovi ostaci, ako je nešto i ostalo, bili su ko zna gde bačeni zajedno sa dve naprsle ploče koje više i nisu ličile na nadgrobne spomenike. Groblje je bilo prebukirano tako da su neke grobnice morale da se uklone (šta, mrtvi će kao da znaju).
I tako, iako se njih dvoje odavno niko nije sećao, nestali su i zadnji fizički dokazi da su oni zapravo postojali. Više niko nije mogao da dokaže da su oni nekad živeli, a kamoli da su živeli tako srećno.
