Hipokrizija – Jelena Cvetković

20.03.2014. godine u galeriji Doma Kulture „Stevan Mokranjac“ u Negotinu održana je izložba slika »HIPOKRIZIJA« mlade slikarke Jelene Cvetković iz Niša. Povodom toga rešio sam da napišem ovaj tekst.

Još pre ulaska u samu galeriju kroz ulazna vrata galerije ugledao sam sliku pod nazivom »Stari drugari« i bio fasciniran u trenu. Kada sam ušao u galeriju i video i ostale slike, ostao sam bez teksta. Bio sam šokiran i zadivljen. Nekoliko minuta kasnije, nakon spoznaje da je autor slika jedna mlada i vrlo atraktivna žena, što se iskreno rečeno nisam nadao, mojoj fascinaciji nije bilo kraja. Upoznao sam se sa autorkom i izrazio joj svoje oduševljenje sa napomenom da ću o njenim slikama pisati. Ovim tekstom održavam dato obećanje.

Zašto Hipokrizija?

Hipokrizija je naša realnost. Život koji proživljavamo i preživljavamo. Ljudi kojima smo okruženi, sa kojima živimo, sarađujemo, provodimo dane i godine. I Svi se kriju iza maske. Svi skrivaju svoje pravo lice. Kriju svoja osećanja i emocije. Možda iz nekog straha, nepoverenja i opreza. Možda kao mehanizam odbrane. Nebitno. Bitno je da ono što je prikazano i onim kakvim se ljudi prikazuju je zapravo samo privid. Opsena. Simulakrum. Međutim, vremenom svaka maska padne. I pojavi se istina. Poražavajuća i konačna.

Jelena je svojim slikama prikazala tu hipokriziju kroz simboliku klovnovskih maski. I mogu vam reći da je to uradila i više nego odlično. Njene slike, koje u najvećoj meri prikazuju ljudska lica i ljudske figure sakrivene iza tih drečavih šarenih boja i smešne klovnovske odeće demistifikuju ljudski karakter i ljudska osećanja. Možda je autorka svojim slikama samo želela da poruči da svaki pokušaj čoveka da se sakrije iza maske, pa makar ona bila i klovnovska, često nema efekta, jer je istina nešto što se ne može sakriti i da emocije kad tad isplivavaju na površinu. Radost ne mogu uvećati, a tugu ne mogu sakriti vesele, radosne boje. Stanje duha je ono što čovek kao biće ne može kontrolisati i simulirati. Odaje ga nešto. U pogledu. Izrazu lica. Stavu. I to se vidi u Jeleninim slikama. Ta ljudska nemogućnost da se sakriju od drugih i sebe samih.

Jedna od slika koja je na mene ostavila najjači utisak je slika »Konačno kod kuće«  na kojoj naslikani lik ne nosi klovnovsku masku. To je možda jedina slika iz opusa »Hipokrizije« na kojoj nije naslikana ta hipokrizija. Jelena je uspela na ovoj slici da naslika emocije čoveka koje, pritiskan dugogodišnjom nostaligijom za kućom, on proživljava kad se konačno kući vrati. Ta opijenost i sjaj u očima, ta euforija i stanje duha koje se oslikava na licu je ono što me je oduševilo. Retko kome polazi za rukom da uspešno naslika to stanje duha i ono što se okom ne može videti. Jelena je to naslikana na ovoj slici. Naslikala je dušu čoveka koji je konačno došao svojoj kući. Dušu koja se oslikava na njegovom licu. A to je prijatelji moji jako teško. Za to je potreban ogroman talenat.

Zašto baš klovnovi?

Kroz jednu retrospektivu u umetnosti (slikarstvo, književnost, film…) korišćenjem glavne prednosti današnjice u odnosu na neka prošla vremena – interneta, svakako da ćemo zaključiti da se tematika klovnova, sa vremena na vreme, pojavljivala u umetnosti dajući toj pojavi sakrivenoj iza šljaštave šminke i boje neki drugačiji smisao i značaj.

Slikari poput Pabla Picassa, Julian Rittera, Georges Rouaulta su svoj stvaralački opus upotpunili i temom klovnova.

Međutim, mene je prvi susret sa Jeleninim slikama neminovno podsetio na Francisca Goyu iako on nije slikao klovnove. Konkretno, na njegovu sliku »Tribunal inkvizicije« na kojoj je prikazan proces suđenja “svete” inkvizicije. Osuđenici sa slike naslikani su sa šiljatim kapama na glavama, kapama koje su bile simbol srama, izopštenosti, dekadentnosti, poniženja, unapred izrečene presude, a koje su me odmah asocirale na klovnovsku kapu koju je Jelena naslikala na svojoj slici »Stari drugari« koju sam već prethodno pomenuo.

Sa druge strane, ako se osvrnemo na današnjicu, shvatićemo da smo okruženi klovnovima, što onih maskiranih, što onih bez maski. Klovnovi su svuda oko nas a mi čak više i ne obraćamo pažnju na njih. Oni nam kreiraju živote, utiču na svest, brendiraju ukus i menjaju navike a mi se samo naivno zavaravamo govoreći i misleći da su oni ti koji su smešni. Ne nisu oni smešni! Mi smo smešni! Mi smo klovnovi! Nama čak i nije potrebna maska. Usled te silne hipokrizije koja nas okružuje i koja sve više vlada, nismo sigurni ni u šta. Ne znamo kome da verujemo, ko laže a ko govori istinu i ko nam je pravi prijatelj. Valjda zato i pokušavamo da se sakrijemo iza tih maski laži i obmane. Ali jedino uspevamo da budemo klovnovi i dvorske lude. Na kraju krajeva, to nam Jelena i poručuje svojim slikama. Međutim, da bismo celoj priči dali jednu celovitost i sveobuhvatnost moraćemo da se pozabavimo klovnovima posmatrano sa aspekta današnjice i na taj način samo se nadovežemo na Jelenine slike. Jedino tako »Hipokriziji« možemo dati potpun značaj, svrhu i smisao.

Svakako da je najpoznatiji klovn današnjice Ronald McDonald zaštitni znak kompanije McDonald’s, koja vam kroz prikazivanje jednog nasmejanog klovna, simbola radosti, zabave, smeha, dobrog provoda prodaje svoje smeće od hrane i profitira.

Od klovnova nastalih u urbanoj umetnosti tipa stripovi, filmovi, video-igrice svakako da je najpoznatiji Joker, antiheroj koji iza svoje klovnovske maske sa ogromnim osmehom krije i ispoljava sav svoj bes, mržnju, teror i na taj način nam direkno naglašava licemernu simboliku osmeha. Uticaj Jokera kao klovna na ljudsku psihu je toliki da je jedan tip maskiran u Jokera vatrenim oružijem pobio dvadesetinu ljudi u jednom američkom bioskopu na premijeri filma Betmen. Imali ste prilike da čitate u novinama o tome pre par godina. Link.

Ima još mnogo popularnih klovnova današnjce o kojima može još što šta da se kaže i koji na ovaj ili onaj način nose neke poruke i propagiraju određene ideje.  Prisetimo se još nekih:

Klovn Krusty iz Simpsona

Klovn Pennywise iz knjige Stivena Kinga » IT «

Na kraju i Zoran Radmilović obučen kao klovn u kultnoj predstavi Kralj Ibi

Šta je poenta ove cirkuzijade?

Poenta je da je Jelena izvaredna mlada umetnica, velikog talenta. I neminovno se postavlja pitanje: Kakve li će tek slike slikati za jedno 20, 30 godina kada je u svojim ranim dvadesetim naslikala ovakve slike?! Ostaje nam samo da čekamo i vidimo. Meni je bila čast i veliki užitak biti na izložbi! A sve ovo što sam napisao nema ni trunku hipokrizije. To stvarno mislim i osećam i stvarno tako sam doživeo njene slike. Vi da biste se uverili da li sam bio u pravu ili ne, moraćete da dođete na izložbu. U Negotinu ili nekom drugom gradu. Nebitno gde. To Vam iskreno preporučujem!