Ghostwriting* na Srpski način

Ko sve danas u Srbiji ne objavljuje knjige, čudo jedno. Saša Ćurčić, propali fudbaler, objavio knjigu. Goca Tržan, nekadašnja pop zvezda, objavila knjigu. Sanja Marinković, navodno popularna voditeljka, objavila knjigu i ima svoj portal. Branka Black Rose, pre svega striptizeta, objavila knjigu. Milorad Ulemek Legija, bivši komandant crvenih beretki, osuđen za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, objavio nekoliko knjiga. Jelena Karleuša, samoproglašena sveCCCka diva, pisala kolumne za dnevne novine Alo. Seka Aleksić, turbofolk diva pandan JK, pokrenula blog… Mislim šta reći. Šta se to dešava sa našom književnom scenom? Objavljuje knjige svako ko stigne. Nema više nikakvog kriterijuma i nivoa. Dovoljno je da se ima para. Da se plati taj trenutno popularni hir.

Poznate ličnosti i kvazi poznate ličnosti dobro znaju da nisu sasvim sasvim fensi i totalno in ukoliko ne objave makar jednu knjigu ili pak ne pišu kolumnu za neki časopis, e-magazin odnosno redovno ne piskaraju na nekom blogu… Zato u tom pravcu i deluju. Objavljuju knjige. Pišu kolumne. Vode blogove. Da budem arhaičan: »videle žabe da se potkivaju konji pa i one digle noge«. Međutim, mnoge od tih VIP žaba dobro znaju da nije baš tako jednostavno napisati knjigu, konstantno pisati za blog ili magazin. To iziskuje vremena, inspiracije, znanja, rečitosti, intelekta, dara, obrazovanosti… Tu nema plejbeka, pukog otvaranja ustiju i cupkanja u ritmu muzike. Tu nema visoke audio digitalne tehnologije koja će „ispeglati“ i prikriti svaki falš. Tu nema kvalitetnog orkestra koji će svojim zvukom prekriti sve nedostatke. Reč ostaje napisana, da proganja i osuđuje. Godinama, decenijama. Da ne kažem vekovima. Zato se i angažuju oni koji to znaju i umeju, u njihovo ime da napišu knjigu, pišu kolumnu ili vode blog. I svi su zadovoljni. Pisci iz senke dobijaju dobar honorar za pisanje i diskreciju a naručioci posla na taj način kupuju svoj nivo, kulturu, pamet, rejting i popularnost jer nakon objavljivanja knjiga, nove kolumne ili blog posta mogu da glume i da se foliraju kako su pametni, obrazovani, kako se lepo izražavaju, imaju stila ne kapirajući jednu veoma bitnu stvar, da svojim svakodnevnim ponašanjem, ophođenjem i predstavljanjem širokim narodnim masama zapravo govore ko su i šta su, koliko su obrazovani, kulturni, rečiti… Kićenje tuđim perijem neće im mnogo pomoći. Da su makar pročitali kratku basnu od svega nekoliko reda: »Svraka u paunovom periju«, možda bi shvatili suštinu cele priče. Ali sigurno je da je nisu pročitali. Pitanje je da li su išta u životu i pročitali. Da jesu, svakako da bi dobro razmislili o izdavanju knjige, pisanju kolumne ili vođenju bloga.

Kao epilog cele ove priče, objavljujem pomenutu basnu na svom blogu, pa ko želi i voli, neka je pročita i izvuče neku poentu.

.

Svraka u paunovom perju

Posle smrti jednog pauna svraka pokupi njegovo prekrasno perje. Stavljajući na sebe jedno paunovo pero za drugim, pomisli:

 Ah, kako sam sve lepša i lepša!

Kad se tako nakitila, odluči:

Neću više živeti među svrakama. Moje je mesto među paunima.

I tako svraka poče šetati uz paune verujući da je najlepša ptica. Ali pauni su prepoznali svraku i otkrili njenu varku. Rugajući se, počeše joj skidati pero po pero. Tako su nehotice čupali i njeno perje. I svraka ostade raščupana, ružna i osramoćena.

Takva se htede vratiti svome jatu. No svrake joj rekoše:

Ne dolazi k nama! Tuđim si se perjem kitila. A sada nisi ni paun ni svraka.

Naravučenije: Svraka je svraka koliko god paunovih pera na sebe stavila. Nikad neće moći da postane paun. Jedino će ispasti još veća ćurka.

*Ghostwriting – pisanje tekstova, članaka, izveštaja, priča, knjiga u tuđe ime.