A sad reklame

Gledao sam na TV-u reklame ovih naših silnih hiper, super i giga marketa kako reklamiraju razna sniženja i akcije naročitno na prehrambene proizvode pa prosto poželeh što pre da odem tamo i kupim sve i svašta i pritom maksimalno uštedim. Najpre sam sve dobro sračunao i utvrdio gde je najpovoljnije otići i odmah potom se uputih pravac u kupovinu. Dobro sam iskalkulisao i zaključio da ću pravilnim odabirom i odlaskom baš u taj i taj supermarket uštedeti 14 dinara na kilo smežuranih bajatih jabuka, 25 dinara na kilo salame podriguše, 6,20 dinara na litar vodenog zejtina, 12 dinara na proklijali crni luk, 8 dinara na litar mleka obogaćenog aflatoksinom i drugim vitaminima… Jebiga udarila je teška kriza, mora da se vodi briga o svakom dinaru. Međutim, tek po odlasku u supermarket došao sam do zaključka da je roba na akciji odavno prodata i da ću morati da kupim namernice po abnormalno visokim cenama usled čega ću neminovno potrošiti mnogo više para nego što sam računao i planirao. Nisam otišao na vreme. Trebalo je da ustanem u  4 ujutro i da međ’ tom slinom navalicom penzionera i ostalog jada i bede zauzmem dobro mesto u redu. Niko mi nije bio kriv što nisam ranoranilac. Ono što me je tešilo bila je činjenica da sam za taj dan ili par narednih dana rešio pitanje hrane, pića i svih ostalih kućnih potrebština. Od pića sam svakako kupio ono što se najviše reklamiralo. Pivo i coca colu. Pivo za mene i suprugu a coca cola za naše nestašne klince. Sva sreća da sam, kao i mnogi koji svakodnevno prate te reklamne propagande, znao da su coca cola i pivo u trendu i nešto tako moderno. Jer kad pijete coca colu i pivo vi ste tako cool, u centru ste pažnje i zbivanja, pravi ste šmeker, in inova, jebeno fensi, laf, rogonja… Verujem da i vi to sigurno znate. 

Po obavljenoj kupovini otišao sam kući i upustio se u spremanje ručka. Supruga je bila na poslu. Hteo sam da je iznenadim. Međutim, nisam u potpunosti ovladao tim veštinama. Lom sam napravio po čitavoj kuhinji. Prljavo posuđe bilo je na sve strane. Ali nisam brinuo zbog toga, jer sam prethodno kupio deterdžent koji jednim potezom i samo sa jednom kapi u hladnoj vodi skida masnoću za tren. Konačno je došao kraj svom tom silnom trljanjanju posuđa, potapanju u vrelu vodu, korišćenju nepraktičnih mašina za posuđe. Samo je bilo potrebno kupiti reklamirani deterdžent i masnoća bi trebalo da nestane kao rukom odnesena. Ne znam kako je to drugima uspevalo. Kod mene to tako nije funkcionisalo. Dok sam prao sudove imao sam utisak da će mi oči ispasti, ruke deformisati od žuljeva nastalih usled silnog trljanja. Trljao sam kao sumanut a masnoća se gotovo nije ni skidala. Kao i inače opekao sam se u prevreloj vodi, napravio sam poplavu u celoj kuhinji i potrošio pola boce deterdženta. Žena je popizdela kada je videla kakav sam svinjac napravio iako su moje namere bile krajnje dobronamerne. Nije pomogao ni predivan ručak koji sam napravio, niti hladno pivce i coca cola. Jedina mogućnost koja mi je ostala bila je generalno sređivanje kuhinje i cele kuće nakon završenog obedovanja. Ono što me je tešilo u celoj situaciji bila je činjenica da smo uvek koristili kvalitetna sredstva za pranje koja su se svakodnevno reklamirala i preporučivala. A sa njima je taj mučan posao trebalo da bude pesma i laganica. Tu je onaj ćelavko koji će iskočiti iz nekog ugla kao duh iz lampe čim otvoriš bocu i za tili čas srediti čitavu kuću. Ne znam šta je bilo u pitanju. Ja sam se, kao inače, ubio od ribanja i glancanja. Počele su pred očima da mi se pojavljuju neke raznobojne tačkice. Najverovatnije od premora. Prljavština se teško skidala a ćelavka nigde nije bilo. Pitao sam se u čemu sam to grešio?

Posle silnog kućnog pospremanja izvalili smo se ženče i ja u naš dvosed i udubili u dešavanja na malom ekranu. Tom prilikom ona mi, onako neobavezno, reče da ove godine mora da idemo na more. Odakle nam pare? – zaprepašćeno je upitah i gotovo skočih iz dvoseda i onda se setih one banke iz reklame. Banke u kojoj rade ljudi koji su uvek nasmejani i veseli, naši dobronamerni prijatelji, koji samo hoće da nam pomognu. Sutradan odosmo u banku. Tamo je bilo sve sjajno i bajno. Prosto su te mamili da uzmeš kredit po tako povoljnim uslovima. Čak su nas oslovljavali sa Vi. I uzeli smo kredit po veoma povoljnim uslovima. I radovao sam se i ja isto kao onaj naš poznati glumac iz reklame što veselo skakuće i izvodi neke besne gliste kao da je dobio sedmicu na lotou ili pak otišao u Q. A nismo mnogo ni čekali. Samo par sati. Bila je baš gužva. Svi su došli da uzmu kredit. Normalno je da nisam čitao ugovor koji sam potpisao. Bilo me je sramota kad su svi bili tako nasmejani i ljubazni. A i mnogi ljudi iza nas su čekali da dođu na red. Nisam želeo da pravim bespotrebnu gužvu. A gde ta čitam sve te silne stranice i stranice. Sitno ispisane. Jedino što me malo zabrinjavalo bila je činjenica da smo morali da stavimo stan pod hipoteku. Razumeo sam taj potez banke. Danas čovek ne može da bude siguran. Prevaranti i barabe su na sve strane. Samo vrebaju nove žrtve. Zato su banke i bile tako oprezne. Zato smo i morali da stavimo stan pod hipoteku. A to je samo forme radi. Neće oni da nam oduzmu stan. Nisu oni takvi.

Klinci su došli iz škole. Odmah nam rekoše da hoće nove mobilne telefone i to one sa ekranom na dodir, jer svi njihovi školski drugari imaju takve. Činjenica da u kući nismo imali ni prebijeni dinar nije ih nimalo zanimala. Hteli su samo da budu u trendu. Pare od kredita smo već sprcali na drva. Jebeš more, bliži se zima. To je bilo geslo kojim smo se rukovodili. Dobar je i bazen, a i plaža na Dunavu može da prođe. A ništa lepše kada pada sneg, ti sediš u toploj sobi i gvirkaš kroz prozor, duboko u belu noć diveći se toj zimskoj idili. Međutim, jebalo se deci za drva i toplu sobu. Hteli su telefone i ništa drugo nije bilo bitno. Sva sreća da smo videli reklamu onih mobilnih operatera sa vrlo povoljnim ponudama. Besplatni minuti, besplatne poruke i besplatan internet a telefon košta samo 1 dinar. Šta ćeš više. Iz momenta, svi srećni odosmo u najbližu radnju. Posle silnog raspravljanja i ubeđivanja izabrasmo nekako 2 telefona. Te od 1 dinar nismo uspeli da kupimo jer su bili mnogo skupi. Ali izabrasmo neke od 100-nak eura koje ćemo plaćati na rate uz mesečni račun (ma milina jedna). Najbolje u celoj priči bilo je to što je sve ostalo bilo besplatno. I razgovor i smsovi i internet. Jedino što mora da se plaća mesečna obaveza od nekoliko hiljada dinara po telefonu. Sve ostalo je bilo besplatno, pod uslovom da ne zovemo i ne šaljemo poruke u inostranstvo, ka specijalnim brojevima, mobilnim servisima kao i da ne glasamo za naše favorite sa Farme, Grand šoVa i ostalih seljačkih emisija koje se emituju svakodnevno, jer se to dodatno naplaćivalo. Znajući da smo super prošli, prezadovoljni smo pohitali ka kući.

Prošlo jedno mesec dana. U kući je vladala idilična atmosfera. Supruga i ja smo čavrljali o svakodnevnim stvarima cirkajući kafu. Deca su čačkala svoje nove telefone. Došao je poštar i doneo račune. U međuvremenu stiglo mi je sms obaveštenje da mi je sa računa skinuta pozamašna suma novca za ratu kredita. Supruga je nervozno gledala račune. Pristigla su još dva pride za nove telefone. Konačna cifra koju smo morali da platimo za sve račune bila je astronomska. Žena odmah pade u depresiju i krenu da kuka. Rekao sam joj da se smiri i poslao je u supermarket da kupi nešto što je bilo na akciji, na totalnom sniženju, samo da bi se smirila, znajući da je kupovina smiruje. Obavezno joj naglasih da kupi pivce i coca colu i dadoh joj karticu, jer nisam imao keša.

Supruga ode u kupovinu a ja uzoh račune i digitron i krenoh sa računanjem. U momentu me je zabolela glava. Ustao sam, otišao do frižidera i uzeo polupraznu flašu dvolitarskog piva. Sipah je pažljivo, bez pene, u ogromnu kriglu i popih u trenu. Glava me je i dalje otkidala. Sipah još jednu. Valjda će posle druge biti bolje. Supruga samo što se nije vratila sa novim količinama tečnog ječma. Market nije bio daleko. I začuh je ispred vrata. Pio sam pivo i besno udarao po digitronu kada je ušla u stan. Nešto se nije uklapalo. Ušla je praznih ruku. Reče mi da na kartici više nije bilo para. U tom momentu zaboleo me je i stomak. Nekoliko trenutaka kasnije krenula je i srčka da zeza. Uhvatila me je panika da me ne strefi infarkt ili šlog i krenoh da preturam po fijoci u kojom smo skladištili gomile lekova kupljenih na osnovu preporuka iz reklama. Nađoh onih nekoliko vrsta lekova koje tržim i popih duplu dozu, za svaki slučaj. Valjda će bol u trenutku prestati. Valjda će mi biti bolje. U svoj toj maničnoj potrazi za lekovima i iznerviranosti nisam se setio da treba da pročitam uputsvo o indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na lek, tako da više nije imalo neke svrhe da se posavetujem sa farmaceutom ili lekarom. A i da sam se posavetovao šta bi oni mogli da mi pomognu. Da neće možda da mi daju pare na zajam? To mi je bio jedini spas.

P.S. Suprugi ni nisam rekao da sam prethodno već popio one tabelete za potenciju što se reklamiraju u poslednje vreme tako da ćemo, ako ništa drugo, barem imati uzbudljivu noć. Čim deca odu na spavanje. Nadam se da nisu šarena laža kao i sve ostalo što se reklamira.